Вила Ерцеговка

 

 

Вила Ерцеговка

(1875. год.)

 

Басарићу турски барјактаре

Ђерђелезе други турске вјере

Јуначки ли своје дворе брани,

На авлиjу седмину обали,

Праг са сабљом мушки окрвави.

Сад ако ти остаде кривица,

Што је раван Дабар и Фатница,

А међу њих Дивин планиница

Ама из ње загрмље стрелица

 Од јуначке куће Капичића,

 Од ње српска паде перјаница,

Уби стрела Симуна сердара,

Саломи му ноге обадвије.

Mа Зечевић ливорвер опали

Тек код себе четири обали.

Пјесму чула са Ситнице вила

Па пјеснику говорила била:

„Туђој вјери дижете поштење!

Кад јунака та два погибоше,

Чему њима раке не справи сте

На Дивину крај цареве џаде:

Зечевићу камено ускршће

Басарићу курбан и тулбето?”

Пјесник вили на то одговара:

„Сестро вило, није било мирно,

Но загрмље од истока муња,

Те фамиље наше пострадаше.

Него вило, сестро моја драга!

Јесте л’ виле на Вележи биле?

Јесте л’ виле дарове савиле

На котаре од Ерцеговине?”

„Јесмо виле на Вележи биле

На Вележи виш града Мостар,

Ђе су виле језеро салиле

Све од суза царства Немањића.

Ту смо златни барјак направиле,

На Босанско платно изведено,

Од чистога злата оплетено,

А у темре главаре метнуле:

Са Трусине Продана Рупара,

Са Риоца Лубурић Мрдака,

Од Лукавца оба Вујачића:

Вујачића Кика и Илију,

Од Колешка Тривка и Васиља

Двије Буве оба Бјелокосе,

Од Ријеке Јовичића Сима

Што је био официрска дика,

Са Братача Петра Радовића.

Од Зовога дола Два Гутића

Два рођака Јован и Мијајла,

Од Удрежња Тривка Грубачића

Од Челеби села Раникућа

Зечевића сердара Симуна.

То су биле српске војсковође,

Невесињску пушку опалише

Царевину Турску запалише

И на Балкан Русе доведоше.

У друге ћеш пјесме разумјети,

Како су се клали са Турцима.“

 

 

Пјевач Павле Косановић, који ми је ову пјесму казао, тражио је од мене да је штампан под овим насловом, који јој је он дао.

 

Андрија Лубурић