Ђорђије М. Ђуричковић - Погибија Николе сердара

Погибија Николе сердара

Полећела два црна гаврана

Од главице Спужа бијелога,

Од главице са врх Пандурице;

У Пипере излећеше тврде,

У Пипере на камене Црнце,

На дворове Николе сердара.

Заграктале тице на авлију.

Уочи их сердарова љуба.

Купи Јела дрвље и камење,

Те ћераше два црна гаврана:

“Уј отале тице злогласнице!

Ја сам чула ђе говоре људи,

Ђе падате берићета нема”.

Тице прхни, па се опет врни,

И попадај високој авлији.

Али Јела тицам’  говорила:

“Ала врани, обиљежје грдно!

Да ве срећа није донијела

Од бијела на крајини Спужа?

Виђесте ли мога господара,

Господара Николу сердара,

Око њега сву Пиперску војску.

Повео их Спужу бијеломе,

Да’ ко тога ишћерају врага,

Е нам нигда мироват’ не дају!”

Један граче, други проговара:

“Слушај љубо Николе сердара,

Отуда смо јутрос долазили.

Виђели смо Николу сердара,

Око њега сву пиперску војску.

Ту крвава боја заметнуше,

Проз Кулине и око Кулина,

Проз Бостане и око Бостана.

Од ка’ свану док завика подне

Бој се био, никад не престава.

Тадер оџа викну са мунара:

Што је мртва и рањена друга

Томе краја никаквога нема!

Клети Турци с бојем навалише,

И пиперску војску поломише.

У том сату, у коме бијаше

Пуче танка пушка од Турака,

Добра пушка, а добра Турчина,

А на име Муратовић Ела,

И погоди  Николу сердара.

Сердар паде у сред боја љута.

Пиперска га војска оставила,

Ма не ‘оће Машовић Стојане

И делија Симовић Иване,

С њима д’јете Веко Ристовићу

Момче младо од шеснаест љета.

Више њега метериза граде,

И бију се боја жестокога.

А покличе Машовић Стојане:

Ај, Пипери, моја браћо драга!

Е погибе Никола сердаре,

Турци њему понијеше главу!

Ал’ је њима мука одољела,

Неко чује, а неко не чује.

Виђи муке, а више жалости

Од јаднога Машовић Стојана,

Нестала му џебеана прашна.

То видјеше два Сикина сина

Асан-ага и Усејин-ага,

Полећеше Турци на сердара,

Да му русу посијеку главу.

Кад се Турци примакоше близу,

А ну, виђи Машовић Стојана,

Са сердара пушку уграбио,

И пунану пушку находио,

Па јој живи огањ ударио

И једнога убио Турчина,

Баш Турчина Муратовић Ела.

А кад Турке грдна рана нађе

Побјегоше у турску ордију.

Оно трећи Турчин уочио,

Турчин силан Омовић Мурате;

Колико је силан и бијесан

Од бијеса не даде лијека;

Па полеће Мурат  на сердара.

Када му се примакнуо близу,

Виђи муке и невоље љуте

Од јунака Машовић Стојана;

Три пута га годио каменом,

Он га гађе но га не погађе;

А кад виђе да га не помага,

Тада Стојан на ноге скочио;

На ливаду сусрете Мурата;

Погоне се тамо и овамо …

Силан Турчин Омовић Мурате,

Па од себе отиште Стојана

А за перчин прихвати сердара,

И пламена повадио ножа;

Удари га три-четири пута,

Готово је да м’ одвоји главу.

У Стојана пуче срце живо

Ђе му сјече брата пред очима;

Па уграби пушку-леденицу

На Мурата пушку обрнуо;

Ма да видиш Омовић Мурата,

Од празне се пушке препануо

И побјеже у турску ордију…

То бијела вила уочила

Од Главице са врх Пандурице;

Вила зове у турску ордију

А на име Ћишмовић Мемију:

“О Мемија турски бахтаџија!

Ако те је игђе у ордију

Ти потрчи право на сердара,

Да му добру посијечеш главу;

Е то није која драго глава

Но је глава Николе сердара,

Од бијесне куће Пулевића;

Перјаник је Петровић Владике!”

Немија се у ордију нађе,

И сердару уграбио главу¹)

Турци шермак и весеље граде,

Из пушака и из лубарада –

Из три пута шермак учинише

Порад главе Николе сердара.

Мрче, паде и почину сунце;

Обије се војске раздвојише,

И Пипери дома отидоше;

Понијеше мртве и рањене.

Но не ‘оће Машовић Стојане;

У рођака находи фишека,

Чим га добро ноћца ухватила

Он уљезе Спужу бијеломе.

А кад дође у Дердемез тврди,

Баш под кулом Омовић Мурата;

Па Мурата зове полагано.

Кадуна се була одзиваше:

“Који зове мога господара?!”

Тада Стојан були говорио:

“Је ли дома Омовић Мурате?

Ако га је на бијелу кулу

Нек’ изиде доље у сокаку

Е имамо нешто да зборимо”.

А була му тада проговара:

“Ево Мурат на бијелу кулу;

Ако ти је преша до Мурата

Ајде к њему у бијелу кулу”.

А то Стојан једва и чекаше,

Па на турска допануо врата;

И угледа Омовић Мурата

Ђе на ћилим клања Мухамеду;

Па опали с рука џевердара,

Просуо му мозак на сеџаду!

На то боја прекинути неће,

Но утрча на бијелу кулу;

‘Оћаше му главу окинути,

Ал’ му буле двије не дадоше

Но на њега обје навалише,

А кликују што им грло дава …

Кад се Стојан на муке видео

Он уграби пушке Муратове,

Па га ето низ бијелу кулу

И утече кроз честе сокаке…

За њим се је поточ напуштила,

Зајмише га низ Лазине Турци …

Стојан право на Чајницу дође,

На авлију два Сикина сина;

На збор су се Турци окупили,

А из куле була излазила,

Из авлије дрва уносаше;

За њом Стојан допаде на врата,

И погледа у бијелу кулу;

Али отац држијаше сина,

По турски му пјева полагано.

Стојан пали сјајна џевердара,

Те проз оца погодио сина

А проз сина другога Турчина!

Па побјеже Машовић Стојане,

А поточ га крајем Зете зајми…

Бјежи Стојан право на Чајницу,

И ту Ибра Шоговога нађе, -

Врже ножем посјече му главу;

Дохвати је у бијеле руке,

И избјежа Стојан Височици;

Ту му жарко огријало сунце.

Здраво дође у камене Црнце;

Ту донесе од Турчина главу,

На двор био Николе сердара…

То јуначки весела му мајка”.

Прибиљежио Ђорђије М. Ђуричковић

¹) По другој пјесми о истоме догађају:

“А допаде Муратовић Ело

  Те сердару окинуо главу …”.

Босанска Вила бр. 13 и 14    1912.

Стеван Мајсторовић - Бој у Љесковом кланцу

Бој у Љесковом кланцу

У хиљаду и осмој стотини

Седамдесет и седмој години

Књигу пише орле са планина,

Па је шаље до Бихаћа града,

А на руке паши бихаћкоме.

То не био орле са планине,

Већ то био Голубе Бабићу

Са Грмеча високе планине

И у књизи пашу поздравио:

“Је л’ истина пашо од Бихаћа,

Да ст’ убили најбољег трговца

С Приједора Томикића Перу,

И да с’ посло Ахмета Поздерца

Да си посло у поље Бјелајско

Ахмет-ага, да поставља праву.

Ахмет-ага не поставља праве,

Него раји одсијеца главе.

По пољу је плијен одјавио,

Одјавио овце од јањаца

Одјавио краве од телаца.

Ахмет-ага пусти дахијама,

Па по пољу зијан учинише,

Србе туку, а Српкиње вуку.

Нека знадеш пашо од Бихаћа,

Да ћу и ја ударити на те,

Кад потјераш ‘рану и џебану,

Кад потјераш до Петровца града,

Чекаћу те у Љесковом кланцу

Са четама и са војводама.

Удариће Маринковић Стево,

Јер је Стево родом од Кордуна

И Стево је рода господскога

Превио се срца јуначкога;

Удариће и попе Каране,

Да побјегну Турци по зарана;

Удариће и попе Вајане

Поп Вајане хоће од Вакупа

Нека буде Турком већа мука;

Удариће Амелица Триво.

Амелица удриће од Унца,

Да виш’ Тирци не виђају сунца”.

Што рекао, Турком свјеровао.

Ту не паса ни мало земана,

Већ Голубе чете поставио

И помето све бусије редом.

Кад ето ти Турак од Бихаћа,

И пред њима Буљубаше Шаре

Шаре пјева танко гласовито,

Прићути га Веселица Марко,

Па се ‘вати везене шешане

Устријели Буљубашу Шару

Међу очи гдје обрве веже,

Паде Шаре у траву на главу.

Ала банда затури се кавга!

Мили Боже на свему ти хвала,

Кад запуца на све четир’ стране,

Пала тама од неба до тала,

Није тама од Бога драгога,

Већ од тешког праха и олова.

Ту брат брата познати не може,

Камо ли ће Турчин за Србина.

Да је коме погледати било,

Што се ради у Љесковом Кланцу,

Од онијех Турак од Бихаћа.

Неки виче:”јао моја мајко!”

Неки виче:”јао моја љубо!”

Неки виче:”подигни ме друже!”

А да видиш дичне Србадије

Задобише ‘рану и џебану,

Задобише праха и олова.

Ал’ залуду, моја браћо драга

Утече им хоџа од Орашца

Јадан хоџа низ Горјевац струже

А све виче:”причекај се, друже!”

Рујница, 8/XII. 1910,

Од гуслара слијепца Стевана Мајсторовића

Из Ведрог Поља, код Бихаћа.

Прибиљежила: Мила М. Карановића

Босанска Вила бр. 5    1912.

Вукан Бољановић - Погибија Сали-бега и Ибрахим-бега Ченгића

Погибија Сали-бега и Ибрахим-бега Ченгића

Састало се до пет арамбаша,

Код бијела пивског манастира

И око њих шездесет ускока,

Састали се код бијеле цркве,

Да с’ помоле Богу по закону,

Калуђери да им причест даду.

Кад се божја служба одслужила,

Изађоше ускоци из цркве,

Посједаше по зеленој трави,

Арамбаше сташе пити вино.

Па да ви их по имену кажем:

Једно бјеше Обреновић Драго,

Од Грахова, мјеста маленога,

Друго бјеше Павловићу Пеко,

С Чева равна, са сред Горе Црне,

Треће бјеху двије арамбаше,

Из широка поља гатачкога,

Из малена села Срђевића,

Једно Петко, а друго Стојане,

Пето бјеше Мандићу Филипе,

Из Дулића, мјеста маленога.

Вино служи Шаренчевић Божо,

Из Пржина, мјеста каменога.

Како коју чашу наљеваше,

Сваку чашу вином прељеваше,

Сваку чашу преко руке дава,

Преко руке, из лијеве руке.

Проговара Обреновић Драго:

“О, бога ти, Шаренчевић Божо,

Што нам чаше прелијеваш вином,

Што нам чаше преко руке даваш,

Преко руке из лијеве руке,

А што смо ти учинили криво?”

Божо проли сузе низ образе,

Арамбашам’ поче говорити:

“Браћо моја, српске арамбаше,

Та ви знате није давно било,

Ево има три године дана

Да четујем с вама по турћији;

А знате ли браћо арамбаше,

Изненада кад удрише Турци,

На Пржине моју постојбину.

Моју пусту кућу запалише

И два моја брата погубише

И трећега мог несретног баба.

Ја побјегох између Турака

И без капе и без опанака,

За млом Турци поточ учинише,

Гађаше ме из пушака Турци.

Ни једна ме пушка не згодила,

Мене брзе ноге унијеше

И утекох у Солину тврду.

Пред Турцима бјеше буљубаша,

Буљубаша Зуковић Бећире,

Што је моју кућу ископао.

Браћо моја, српске арамбаше,

Ако ћете мене послушати,

Да идемо Гацку широкоме,

И каменом брду крвавоме,

До крваве Џоџине гомиле,

Онђе има турска караула,

У њој турски станују пандури

И пред њима Зуковић Бећире,

Те чувају из Корита џаду,

Не даду нам с миром пролазити;

Не би ли нам Бог и срећа дали,

Да крвника мога уловимо.

Ако ли ме послушат’ нећете

Више с вама четовати нећу.

Сам ћу ићи Гацку широкоме,

Па се крити ноћно без мјесеца,

Увлачит’ се међу турске куле,

Или браћу своју осветити

Ил’ и своју главу изгубити!”

Кад то чуше српске арамбаше,

Арамбаше изједе срамота,

Погледаше један на другога.

Проговара Обреновић Драго:

“Сједи, Божо, да пијемо вино,

Докле данас бијел данак прође,

А довече мркла ноћца дође,

Ићи ћемо Гацку широкоме,

И каменом брду крвавоме,

Тражићемо Зуковић Бећира”.

Данак прође, мркла ноћца дође,

А ускоци на ноге усташе,

Припртише торбе обравнице,

Претурише струке сингашице,

По сриједи пушке прихватише,

Па пођоше ноћно без мјесеца.

Хватају се скута од планина,

Док питоме птице запјевале,

У Липника чета долазила,

Угазише у поље гатачко,

Док дођоше на гомилу зборну,

Ту их жарко огријало сунце,

Ту је чета мало починула.

Даде им се нешто погледати,

Угледаше један крд ајвана,

До педесет коња и говеда

У широкој бари Вератовој,

Под бијелом кулом Ајдаровом

Обузбија Анкија циганка.

Хајдуци се сташе разговарат’

Смију л’ турски ајван поћерати.

Неки веле: “ајван да гонимо”.

Неки веле:”гонит не смијемо,

Стићи ће нас поточ од Турака,

У сред равна поља гатачкога!”

Жао им је шићар оставити.

Сви рекоше:”да га прихватимо!”

Па на лаке ноге устадоше,

Полећеше као горске срне,

Циганчету синлу ударише,

Поћераше коње и говеда.

Док су били испод Ђурђевице,

Опази их софта Тановићу.

Бјеше Турчин рано уранио,

Па на пенџер главу наслонио,

Те сеири Гацко поље равно

И бијеле око поља куле.

А кад виђе плијен и хајдуке,

Позна своје коње и говеда.

Скочи Турчин ко да се помами,

Па повика своју вјерну слугу,

Своју слугу Васиљевић Марка:

“Слуго, Марко, на зло ударио,

Изведи ми хата из подрума!”

С чивилука скиде џефердара,

Пушку пали а из грла виче,

Док побуни око поља Турке,

Па га ето низ бијелу кулу.

На авлију Турчин излазио,

На готова хата закрочио,

Поћера га трагом за хајдуцим’,

Преко бара хата окренуо,

Да претече плијен и хајдуке,

У тијесну Дулићкоме кланцу.

А кад био под Дулићко кланац,

Сусрете га Сава Перовићу,

Па је аги Сава говорио:

“Ђе ћеш ага, главу изгубио,

Ко што ћеш је данас изгубити!

А видиш ли, њима не видео,

Ђе је зап’о  Шкиљевићу Мићо,

На сред пута, у Дулићком кланцу,

Па на камен пушку наслонио,

Убиће те, преварит’ те неће”.

Ту је агу мало уставио,

Док ето ти поточ од Турака,

Има брате пет стотин’ Турака

На хатима и на парипима,

А пред њима два млда Ченгића:

Сали-беже и Ибрахим-беже.

У Дулиће доиграше Турци,

А ускоци на степен Дулићки.

Кад виђеше од горе хајдуци,

Ђе их силни пристигоше Турци,

Повикаше у глас арамбаше:

“О, Стојане, о, Ковачевићу,

Узми собом три-четири друга,

Гони плијен уз гору брезову,

А ми ћемо метеризе градит’,

Ође ћемо Турке дочекати”.

Узе Стојан три-четири друга,

Па поћера плијен уз планину.

Да видите Стародулићана,

Покупише дрвље и камење,

Сусретоше коње и говеда,

А завика Ковачевић Стојко:

“Ђе си Петко, ниђе те не било,

Отеше ми плијен Црногорци”.

Кад виђеше од горе хајдуци,

Оставише метеризе тврде,

Рашћераше Стродулићане,

Поћераше плијен уз планину.

У кланце их пристигоше Турци.

Поклаше се Турци и хајдуци,

Побише се огњем из пушака;

Бојак бију четири сахата,

Неки гину, неки ране стјечу,

Док Сали-бег рана допануо,

Њему пушка ногу саломила,

Паде Турчин у зелену траву.

Играше га од горе хајдуци,

С нож евима у бијеле руке,

Који ће му уграбити главу,

Ал’ се Турчин рањен сабљом брани

И једнога прихвати хајдука,

Обреза га по дебелом месу,

По имену Радојевић Руша.

Рањен Рушо срцу одолио,

И на оштру сабљу ударио,

Сали-бегу главу откинуо.

А кад виђе Ченгић Ибрахиме,

Трже сабљу, да брата одбрани,

Па и њега пушке оборише,

Хајдуци му главу посјекоше.

Кад виђеше Турци погибију,

Плећи даше, а бјежати сташе,

Јуришише од горе хајдуци,

Шћераше их до у поље равно,

Још им тридест глава посјекоше,

Па се натраг момци повратише,

Покупише шићар од Турака,

Покупише турске мртве главе,

Натичу их на јелове шиљке,

Њима ките крваву Сомину.

Рањенога Руша отправише,

Да се хајдук од рана лијечи ,

Оставише плијен у Сомини

И код њега три-четири друга.

Остали се на ноге дигоше,

Па их ето брду каменоме,

До крваве Џоџине гомиле

И бијеле турске карауле,

Не крије се чета од Турака.

И пандури чету опазише,

Из куле се неки отворише,

Заметнуше боја с хајдуцима.

Хајдуци их вјешто намамише

И ту седам глава посјекоше,

Ухватише турску буљубашу,

Буљубашу Зуковић Бећира.

Арамбаше ријеч учинише,

Да Бећира пуште на откупе,

Док ето ти Шаренчевић Божа,

Носи турску у рукама главу.

А кад виђе Зуковић Бећира,

У њем срце заиграло живо,

Арамбашам’ ријеч говорио:

“Арамбаше, ја вас Богом кунем,

Не тражите за Бећира пара,

Но дајте ми мојега крвника,

Кој’  је моју кућу ископао”.

Арамбаше ријеч не рекоше,

Дадоше му Зуковић Бећира

И Божо му посијече главу.

Отален се чета подигнула,

Оде чета планини Сомини,

Да дијели шићар од Турака.

То је било, истина је била,

А ми, браћо, да се веселимо.

Прибиљежио од Вукана Бољановића пјевача уз гусле.

Стеван Зимоњић

Босанска Вила бр. 15-16  1911.