понедељак, 11. децембар 2017.

Перо Савов Јововић - Освета братска (1837)

Освета братска (1837)

Пила вино два сокола сива,
У Глухи-до, у племену јаку,
У доњему селу питомоме,
На бијелу Јововића кулу.
Да ти оба по имену кажем:
Прво бјеше Јововића Нико,
Друго соко, Вуксановић Саво.
Кад се хладна поднапише вина,
И јуначког збора зађедоше,
Онда вели Јововићу Нико:
“Побратиме, Вуксановић Саво,
Знаш ли Саво, није давно било:
Кад ми браћу посјекоше Турци,
На мир Божји и на вјеру тврду,
Ниже Бара, у пољу барскоме,
На бијелу Матезића кулу,
Погуби их Суличића Мехо,
И делија Бибезићу Зеко;
Ту њихове главе посјекоше,
На капију Бара поперише,
С њима бедем барски окитише,
Па се Турци по крајини хвале,
И по Бару бијеломе граду,
Са њиховим’ главам и оружјем.
Но, за Бога, побратиме Саво
Ка’ си вазда широкој Созини,
И све идеш, и чете прохађаш,
Кроз Крајину Бара бијелога,
Не виђе ли згоде и прилике?
Ђе би могли четом ударити,
Нашу милу браћу осветити,
Јер ми да смо оба погинули,
Би не наша браћа осветила!”
Ал’ му тако бесједио Саво:
“Ја свуђ идем и чете прохађам,
Ал’ не виђех згоде ни прилике,
Ђе би с нашом четом ударили,
Нашу милу браћу осветили;
Јер је трудно браћу осветити.
Баш се десих јучер у Созину,
И видијех чету црногорску,
Ђе је била Румији планини,
И догнала голема шићара,
Баш двадесет коња и волова.
А пред четом Антовића Мило,
Са соколом Бранковићем Ником.
И они су мене кажевали:
Да су турске издигнуле овце,
Баш на Пода, на крај Туђемила,
А пред њима два Мехова сина,
А главнога нашега крвника.
Но, устани, чету да купимо,
Е да би ни Бог и срећа дала,
Да ми нашу браћу осветимо!”
То рекоше на ноге скочише,
Од племена војску покупише,
Дв’је стотине избраних момака.
Па се чета за пут опремила,
Пријеђоше Капу воду хладну,
Уз Лимјане село нагазише,
Ту Лимјане на искупу наше,
Те се двије чете састадоше,
Харамбаше на Клисића кулу,
И ту наше два добра јунака,
Ђе но мрко испијаху вино;
Клисић попа, испод Сутормана,
И Милића, од Бјелица Стана
Па им божу помоћ називаше
А они им Бога прихватише;
Па пошто се вином обредише
Онда веле оба побратима:
“На ноге се оба харамбаше,
Да идете с нама на освету,
Ка’ што сте се вазда научили”.
Тад војничке чете упутише,
Док дођоше на Башу, на воду,
Бјеше јарко на заходу сунце,
Ту су чете трудне починуле,
И хладне се воде напојиле,
Око воде ватру наложиле,
А на Тврдоч стражу истуриле,
Добру стражу Ђурашића Ника,
И младога Бошковић Новака,
Ту је чета нојћцу преноћила.
А кад саба зора отворила,
И даница изљегла звијезда,
Тада стража чету пробудила,
Хитри момци на ноге усташе,
О рамена струке огрнуше,
По сриједи пушке дохватише.
Нотњо сише низ Церске Лазине
До врх Доца бјелопавлићкога,
Тад скочише четне харамбаше,
Сташе српску дијелити војску.
Оправише један дио војске,
С десна крила од Камена црна,
А пред њима хитре поглавице,
Баш јунака Вуксановић Мила,
И сокола Бошковић Новака,
С десна крила да удре на Турке.
А оправи Клисић попа Мила,
И сокола Бранковића Ника,
С л’јева крила, од зубачка пута.
По сриједи Вуксановић Саво
И остале друге четобаше.
Када свану и сунце ограну,
Али Турци изјавише овце,
Преко Пода, пут широка Доца,
А пред њима два Мехова сина,
Једно Мемо, а друго Османе,
Црној мајци оба су једнаци.
Када их је опазио Саво,
Друштво сакри у лист и у траву
И Богом их истинијем куми:
“Немој који пушку опалити,
Док не чује мога џевердара,
Ал Никову свијетлу латинку
На крвнике оба Суличића”.
У толико наступише Турци
А најпрви Мемо и Османе,
Пред Турцима бјеху одмакнули,
Не би мала пушка дотурила,
А страга их подвикију Турци;
“Лакше, Мемо, жалосна ти мајка,
Ова гора није никад пуста,
Но су у њој често Црногорци!”
За то Мемо ни хабера нема,
Но све боље друмом пропућује,
А за собом Турке подвикује,
Шири овце зеленом планином,
Док пред собом виђе Црногорце.
Некће Мемо натраг узмицати,
Но пламена ножа повадио,
А пут Срба загон учинио.
Опет страга подвикују Турци:
“Лакше, Мемо, жалосна ти мајка,
Обману те Срби учињети!”
Али Мемо грлом подвикује:
“И ако је Мехо погинуо,
Ма је сина оставио Мема,
Неће Меха покорити баба”.
Са сриједе Срби узмицаху,
Док један пут зрна обасуше,
И ту Мему ногу саломише,
Паде Мемо у зелену траву,
А Османа брата подвикује:
“А, Османе, жалосна ти мајка,
Мене Срби посјекоше жива”.
Зло се момче од укора нађе,
Те га брацке ране забољеше,
Те на Мема похитао жива.
У то Срби загон учињеше,
Рањен Мемо кубурлију пали,
И погоди Драговић Станишу,
Обрани га по десници руци.
А  испаде Вуксановић Саво,
С голим ножем у бијеле руке,
Не даде му другу истурити,
За руси га перчин ухватио,
Те му добру посијече главу,
И узе му брешку окићену,
Иза паса свијетло оружје.
А допаде Јововића Нико,
На Османа похитио жива,
Без ране му посијече главу.
Ал’ Турцима добра помоћ дође,
Од Зубаца и од Туђемила,
А пред њима Думезићу Марко,
Хћаху Турци поградити шанце,
Но кидиса десна и лијева,
Утекоше стрмоглаво Турци.
Док до Пода поћераше Турке,
Седам, осам, глава посјекоше,
Па се Срби натраг повратише.
Кад дођоше на врх Сутормана,
На погледу црмничке нахије
У три пута шемлук учинише.

Спјевао: Перо Савов Јововић


Босанска Вила бр 14-15  1894.