Ivan Franjo Jukić - Sarajlije nevesele rad došastja Mahmut Paše i Carskog askera

  

Ivan Franjo Jukić

 

Sarajlije nevesele rad došastja Mahmut Paše i Carskog askera

(god. 1832.)

 

Viknu Vila sa vèrh Trebevića,

Dovikuje mlade Sarajlie:

Sarajlie, što ste nevesele?

Al je vaša hazan poharana,

Ali vas je zabolila glava?

Ali vas je vatra operžila,

Ali vas je vojska porobila?

Ali vas je voda oplavila?

 Govorile mlade Sarajlie:

Ja borati, prebiela vilo!

Nit je naša hazna poharana,

Niti nas je zabolila glava,

Niti nas je vatra operžila, 

Niti nas je vojska porobila

A ni plaha voda oplavila,

Već su nama tri žalosti naše:

Mahmut paša u Saraj’vo dodje,

I dovede tri buljuka vojske,

Jedno buljuk Arnauta ljuta,

Drugi buljuk Toske neoprane,

Treći buljuk careva Nizama,

S tog smo age verlo nevesele.

Ivan Franjo Jukić - Smert Kulin-kapetana

  

Ivan Franjo Jukić

 

Smert Kulin-kapetana

(G. 1806.)

 

Ali-beže ikindiu klanja,

Siv mu soko na ramena pada.

Beg Ali-beg siv-sokola pita:

Siv sokole, sivo perje moje!

Jesi l’ skoro pod Loznicom bio?

Fet Loznica je li učinjena,

Je l’ nam zdravo bosanski vezire,

I seraskier od vojske bosanske,

Je l’ nam zdravo sva ordia naša?

Zveče l’ toke Muje Aračića?

Vodaju l’ se konji Fidaića?

Pije l’ vino Maglaj kapetane?

Buba l’ bubanj Tuzle kapetana?

Je l’ nam zdravo Kulin kapetane,

I ostali mladi kapetani?

Şiy sokole begu progovara:

Ja sam sinoć pod Loznicom bio,

I Loznica fet je učinjena;

Zdravo mi je bosanski vezire,

I seraskier od vojske bosanske;

I zvekeću toke Aračića,

Vodaju se konji Fidaića,

Pije vino Maglaj kapetane,

Buba bubanj Tuzle kapetana.

 Al evo ti tužne glase dajem.

Pogibe nam Kulin kapetane!

Pogubi ga Čupiću Stojane

Na Mišaru polju širokomu.

 

Ivan Franjo Jukić - Usein Kapetan od Gradačca digao se je protiva Caru

  

Ivan Franjo Jukić

 

Usein Kapetan od Gradačca digao se je protiva Caru

(God. 1831-2.)

 

Podiglo se jato golubovo,

Iz široka polja Sarajskoga;

To nebilo jato golubovo,

Već to bile mlade Serajlie

Pred njima je Uso kapetane,

Pored njima Tuzla kapetane*

I odoše ka Ipeku ravnu.

Kad su došli ka Novu pazaru,

Pazarkinje pjesmu izpjevale:

»Useine, svetčevo koljeno,

A ti Tuzla, care od Stambula.«

I dojdoše ka Ipeku ravnu

Vas su Ipek listom porobili,

Porobili, pa ga zapalili.

Ljuto kunu sve Ipetske majke,

Ljuto kunu Ipekskog vezira:

Bog ubio Ipekskog vezira,

Gdi nam pušća jednog dušmanina

Dušmanina Usu kapetana. –

I uteče Ipekski vezire

I uteče žalostna mu majka.

Ja da vidiš Usu kapetana,

Šta on radi po Ipeku ravnu:

Tjera momke ostaše djevojke

I ostaše ostarile majke

Kukajući kano kukavice,

Prevèrćući kano lastaviec. –

Ja da vidiš Ipekskog vezira.

On ti idje caru čestitome,

Čini tužbu caru u Stambulu,

Car mu daje vojsku nebrojenu,

A pred vojskom pašu Mahmut pašu.

Kad je došo ka Novupazaru,

Govorimu Uso kapetane:

»Čuješ li me paša, Mahmut paša,

Turčin jesi, vjere neimadeš,

Nit imadeš dina ni amana

Niti postiš turskog ramazana,

Jer ti imaš doboš ko u kralja,

Vojska tvoja za Boga neznade.

Ostavila svetca Muhameda,

A obukla gjaursko hodjelo.«

Na to se je paša razljutio.

I on idje Šehru Sarajevu.

Na Pale je paša dohodio,

Na dobro ga Uso dočekao:

Iz pušakah mehkieh krušakah,

U zo čas ga tako dočekao.

Kad je treća noćca nastanula:

Pobieže nam Uso kapetane,

I ostale mlade Sarajlie

Sarajlie ponosite glave,

Poglavari Šehra Sarajeva

A prednjaci Use kapetana;

Pobiegoše niz Posavlje ravno,

Pravo, zdravo u zemlju Njemačku;

Jer je dao mito plemenito,

Dao Uso plete i dukate,

Da kaure na ruci imade.

Sve to njemu u zalud biaše;

Dobavi ga care od Stambula.

Pa ga pita silni Mahmut care:

»Što ti činiš Uso kapetane?«

Zar ti mećeš paše i vezire,

A u onoj Bosni ponositoj?

Kakve imaš careve fermane?

Znaš li bolan, Uso kapetane!

Da imadeš krila sokolova,

De s odletjo preko cérna mora

Da bi tebe opet dobavio,

Čuješ li me Uso kapetane?

Uso mu se krivo kuniaše:

Aman care, mili gospodare!

Nit sam metó pašah ni vezirah,

Niti mulah niti muselimah,

Nit’ ikakvih drugih poglavarah;

Već i mene sila nagonila,

Nagonilo šehru Sarajevo,

Nagonile baše Sarajevske.

Na to mu se care rasèrdio:

Baca Usu u zidan tamnicu,

Derža njega punu godinicu,

Uzima mu blago nebrojeno,

Na mukam ga care pogubio.

 

*Mahmut beg, koi je po nagovoru Serasker-paše Rešida ostavio svog druga Usu na ciedilu, i zato pašom posto. God. 1850. digne bunu i od poznatog junaka maršala Omer-paše predobijen bi i uhvatjen.

 

Ivan Franjo Jukić - Abdurahman paša izsieče sarajske baše

  

Ivan Franjo Jukić

 

Abdurahman paša izsieče sarajske baše

 

(god. 1827.)

 

Viče vila sa vèrh Trebevića,

Pak dozivlje mlade Sarajlie:

Sarajlie da vas bor ubije!

Jer ubiste Nakib efendiu,*

Brez careva biela fermana,

Brez pašine sitne burjuntie,

Brez kadine ućul-murasele,

Brez ilama kreševskog imama?

Kad vam paša u Saraj’vo dodje,

Tko će vama pašu dočekati

Tko l’ pod pašom konja prifatiti?

Tko li učit biele fermane,

Tko l’ pašine sitne burjuntie?

Eno paša u Zvorniku gradu;

Paša piše sitnu burjuntiu

Ter ju šalje k Šehru Sarajevu

A na ono sedam poglavarah:

Dodje knjiga u Šehr Sarajevo

A na onog Bakariu starog.

Knjigu uči Bakaria stari,

Knjigu uči, a suze proljeva,

Pa govori Bakaria stari:

Bora vama, moje age drage!

»Abdul-paša, mila majka naša

Sve nas zove ka Zvorniku gradu;

Spremajte se, moje age drage,

Spremajte se ka Zvorniku bjelu,

Svaki nosi po katuru blaga,

Ja ću nosit dvie mazge blaga.«

Spremiše se age Sarajlie;

Svaki nosi po katuru blaga

Bakaria, dvie mazge blaga.

Nanidjoše niz polje zvorničko;

Gledao ih paša sa pendžera.

Paša pita svoga terdžumana:

»Tkono jaši na pred na gjogatu?«

Terdžuman mu po istini kaže:

»Ono ti je Bakaria stari,

Dućan mu je na srid bezistena,

Kada hoće age Sarajlije

Kada hoće da čine vieće

Oni nejdju muli na mešćemu

Neg’ u dućan Bakarie starog,«

Paša pita svoga térdžumana:

»Tkono jaši drugi na vrančiću?«

Ono ti je Pinjo barjaktare,

Kahva mu je na srid Kolobare,

Kada hoće age Sarajlie,

Kada hoće, da čine vieće,

Oni nejdju muli na mešćemu,

Nego idju Pinji barjaktaru.«

Opet paša tèrdžumana pita:

»Tkono treći jaši na doratu?«

Tèrdžuman mu po istini kaže:

»Ono ti je aga Turnadžia

Dućan mu je na srid baščaršie,

Kada čine vjeće Sarajlie

On’ neidju muli na mešćemu

Već dućanu age Turnadžie. -

Štono jašu na dva dobra konja,

Ono su ti do dva Tamiščie,

Dućan im je na sried varoši.

Kad u jutru, jutro osvanulo,

Paša ih je redom izvodio,

Pa ih kolje kano janjce mlade.

Šalje momke svom bielu dvoru:

»Kaži te im viernim ljubama,

Da nejmade agah Sarajliah,

Redom ih je paša pogubio.

 

* Nakib efendia bio je otac sadašnjeg Fazli paše Šerifie. od. 1826. zato od Sarajliah kamenovan, što se je dèržo carske strane.

Ivan Franjo Jukić - Dželaludin-pasa izsieče Bosanske kapetane

  Ivan Franjo Jukić

 

Dželaludin-pasa izsieče Bosanske kapetane*

(god. 1821.)

 

Što se ono Travnik zamaglio,

Ili gori il ga kuga mori?

Niti gori nit ga kuga mori;

Djevojče ga s okom zapalilo,

S cernim okom kroz sèrčali pendžer:

Izgoriše dva nova dućana

I dva hana age Pelivana

I mešćema, gdi kadia sudi,

Kukajući, gorko proklinjući:

Bog ubio Sarajske prednjake!

Do dva brata, do dva Džingjafića,

I onoga mladog muselima,

I brata mu agu Sarajskoga;

Iz Travnika Rosić Mahmut-agu,

I Fudulu Inglez efendiu

I onoga Aliu poglavara!

Jerbo oni opanjkaše Turke,

Da predaju zemlju u kaure,

Opanjkaše Dželaludin paši.

Paša piše sitne burjuntie,

Pak sazivlje mlade kapetane

Saziva ih baš Travniku gradu.

Kad je bilo treći dan barjama,

Divan čini Dželaludin paša;

Sve mu lale na divanu stale,

Sva gospoda od Bosne ponosne:

Od Saraj’va age barjaktari,

Sve uleme i svi kapetani.

Kad je paša divan učinio,

Sve ih redom u hodaju zove,

Sve po redu zove kapetane:

Najpred zove Kulin kapetana,

Pak mu vadi knjige od Krajine:

»Čije l’ knjige čiji li su muhri?

Ja murtati, mladi kapetani!

Vi dajete zemlju u kaure,

Bez careva biela fermana,

I bez moje sitne burjuntie!«

Odgovara Kulin kapetane:

»Na milosti, mili gospodare!

Ja sam muhre u potrebi dao,

Zemlje nisam dao u kaure.«

Blizu sjedi mladjen Osman paša.

Progovara Dželaludin paša,

Svoj gospodi i svim ridžalima:

»Što li triba ovim murtatima?

Progovora mladjan Osman paša:

»Što tko traži, sve od sebe nadje!«

Onda paša viknu na kavaze:

»Zovite mi moga sad dželata,

Nek izsječe sve murtate ove.«

Do njeg siedi Emin efendia,

Sve veziru tiho progovara;

Nemoj paša, čestit gospodare!

Neg ih šalji travanjskoj tavnici.«

Na to se je paša smilovao,

I posla ih gradu u tamnicu,

Tembilj čini travanjskom dizdaru,

I zatvora od tamnice vrata. –

Neprodjoše ni tri bjela dana,

Paša piše sitnu burjuntiu,

Kad je bila ićindia mraku,

On je daje svojemu dželatu,

Da je nosi travanjskom dizdaru,

Da podavi mlade kapetane;

S njime šalje dva svoja kavaza.

Kad su došli gradu travanjskome,

Oni zovu travanjskog dizdara,

Da otvora od tamnice vrata.

Kad je aga razumio rječi

Oborio suze niz obraze,

Pa im daje ključe od tamnice.

Tad je džalat vrata otvorio,

Pa on zove Kulin kapetana:

Hodi beže, tebe vakat dodje! –

Kad je bilo noći po akšamu,

Zapucaše carevi topovi,

U Travniku na bjelome gradu:

Udaviše Kulin kapetana,

I Bajbuta amidžu njegova,

I Petrovca bega alaj-bega

A i Krupu harna kapetana

I Derventu jedinog u majke

I Maglaja, žalostna mu majka! —

Skupiše se sve žalostne majke,

Sve mi majke i sve mi ljubovce,

Sve ujedno, da žalost provedu.

Pak zakuka sinja kukavica,

U srid zime, kad joj nije vrime,

U Stambulu pred carevim dvorom,

To nebila sinja kukavica

Već to bila Derventina majka.

Pitao je carev haznadare:

»Sto je tebi cerna kukavico? «

»Nepitaj me carev haznadare!

Ja imadoh sina jedinoga

U Derventi u Bosni ponosnoj:

Udavi ga Džalaludin paša,

Udavi ga u Travniku šehru,

Prevari ga, ah da ga nebilo!

On ucvili mnogo siroticah,

I ostavi mnogo udovicah.«

 

* Dželaludin-paša, bio je jedan od najglasovitiih vezirah na Bosni; za pet godinah svog vladanja mnoge je baše i zulumčare izkèrčio, a kristjane obranio; al ga bosanski baše preko Janjičara-age tuže kod cara, te ga digne s Bosne, učinivši ga serasker-pašom protiva Gèrcima, što njemu bivši nepovoljno, otruje se i umre u Travniku god. 1822.

Ivan Franjo Jukić - Udatba Angje Olupčića

  

Ivan Franjo Jukić

 

Udatba Angje Olupčića

 

Nuder brate, čuda nevidjena,

Pèrvlje bratje čuda negledana!

Nebi sunca za tri bila dana,

A miseca za noći četiri.

Kad četvèrto jutro osvanulo,

Rano žarko podranilo sunce,

Nitko š njime besidit nesmide,

Doliš jedna kićena divojka.

Sunce moje, gdi s’ na skoro bilo?

Ali sunce besidi divojki:

Nemoj mene, kićena divojko!

Gledo jesam čuda nevidjena,

Od zuluma Turak’ zulumčarah,

Kako turče na silu divojke,

Tamo gori u sehru Olovu,

Lipu seku Olupčić Ivana. —

Prosci prose sa četiri strane:

Tri terzie seher Banjeluke,

Još četiri kujundžie biše,

Od Travnika grada bieloga;

Tri ćurčie seher Sarajeva;

Dva težaka izpod Tešnja grada,

Dva tèrgovca od Žepča biloga,

Od Olova Olovčić Nikola.

Neće Angje proscu ni jednomu,

Do dragoman Olovčić Nikoli.

Zato čuo silen Hadžajlia

Hadžajlia šeher Banjeluke,

Ter je i on Angju zaprosio.

Ale prosi, Angje se ponosi.

A kad vidi silen Hadžajlia

Skupio je tridest Turak mladih,

Svaki gori, neg je Hadžajlia,

Ter jih vodi ka šehru Olovu.

A kad bili uz polje Olovsko,

Gledale jih majka i Angjuša,

Pa Angjuša majci besidjaše:

Ah! starice, moja mila majko!

Nuder, majko, uz polje konjikah,

Al su Turci, al su tèrgovci,

Al su majko na kitu svatovi?

Ako budu na kitu svatovi?

Blago onoj, po koju su došli,

I dievojci, kojoj su sudjeni.

Istom one u riči biahu,

U ta doba pred avliu Turci,

A od sile konje nesjahuju,

Neg na konjma jašu u avliu,

I na konjma piju malvasiu,

Doliš sjaha silen Hadžajlia,

Pa odleti uz kamenu kulu,

Tere najde majku i Angjušu,

Pak pofati dilber Angjeliu,

Pofati je po vitkim rebrima,

Pak ju nosi niz kamenu kulu,

Kano vuče kad popane ovcu,

Cika stoji majke i Angjuše.

Kad ju Turčin snese na avliu,

Bacio je na jedeka svoga.

A kad vidi lipa Angjelia,

Njemu ona lipo besidila:

“Ti meneka na silu odvede?

Dajder meni izum i testira,

Da ja zovnem bratca i majčicu,

Da se š njima ja halalim lipo.”

Al joj veli silen Hadžajlia,

A bora ti, dilber Angjelio!

Halaluj se koliko ti drago”

A kad čula dilber Angjelia,

Tada zovnu svog brata Ivana:

“Ah! Ivane, moj brate rodjeni!

Ako tebe rodila je majka,

Dojdi brate sestri u pohode,

Još večeras na pérvom konaku,

I zovni mi kujundžiu Niku,

I još brate, stričević Iliu.

Tad Angjušu Turci odvedoše

A i Ivan ode na dućane,

Na dućane Nike kujundžie.

Kada Ivan dodje na dućane

Al Nikola Angji čemer zlati,

Kad mu Ivan tužne kaza glase,

Nikoli se uzdèrhtaše ruke,

On prosiplje i srebro i zlato.

Pa skočiše dva harna junaka,

I zovnuše stričević Iliu.

Lipo su se oni opremili,

Za pas dîla dva para pušakah,

Kraj pušakah pale okovane,

Pripasuju po dvoje silaje,

A na rame šarke navijanke,

Puške duge, šarke navijanke.

I odoše za njom nazorice.

Ali njima dobra srića biše,

Jer jim Turci sehru nedopriše,

Već po gori pali po konacim.

Svaki Turčin sebi čador penje,

Hadžajlia sebi i Angjuši.

Kada bilo zeman od večere,

Sidi Ture, pije vino hladno,

Angja sidi, ter suze proliva.

Al besidi silen Hadžajlia:

“A bora ti, dilber Angjelia!

Što niz lice grozne suze livaš?

Al ti žališ brata ol matere?

Al svog dragog, kujundžie Nike?

Besidi mu dilber Angjelia: “

Ah! bora ti silen Hadžajlia,

Ja nežalim brata ni matere.

Kujundžie Nike i neznadem,

Već ja plačem, u obrazu cvilim:

Vodiš mene gospodskom odžaku,

Medj gospoje i medju kadune,

A ja mlada kod ovacah rasla.

Na meni su tri četiri mahne:

Jedna mahna, s gorice sam bona,

Druga mahna, s kèrstom se kerstila,

Treća mahna, jela kèrmetinu,

A četverta, rujno vino pila!”

Tad joj veli silen Hadžajlia:

“Nebudali dilber Angjelia,

A što ga si ti s gorice bóna,

U mene je veleznana majka

Ona će te toga izvidati;

A što si se kerstom ti kèrstila,

Već se nikad prekerstiti nećeš,

A što si ga jela kèrmetinu

Već je nikad okusiti nećeš;

A što si mi rujno pila vino,

I samnom ćeš piti na čardaku.

De Angjušo da pijemo vino.”

A kad vidi dilber Angjelia,

Vino služi al ga nepijaše,

Već u vino svako meće bilje

Ponajviše trave tatuline.

Kad se Ture napojilo vina,

Tad udari glavom brez uzglavja.

Kad to spazi dilber Angjelia

Tad uzimlje nože Hadžajline,

Pak udari njega u tèrbuhe.

Razkrivi se Ture ko volina,

A to gleda Ivan i Nikola,

I Ilia, dite prinejako,

Gledali su iz busie mračne:

Privelike puške opalili,

Oborili tri Turčina mahom

Opališe šest pušakah malih

Oboriše šest Turakah mahom.

Ivan viče, a Nikola side

A Ilia praši iz pušaka. –

Što Turakah tude nepogibe

To uteče kroz goru zelenu,

Samo ostade tridest turskih konjah,

Kad vidiše četiri junaka,

Izabraše četiri konjica

Angjelia, Alina jedeka,

Na njemu je puli risovina

Populana i srebrom i zlatom,

S desne strane od zlata gadare

S live strane zlaćeni nadžaci,

Posidoše četiri junaka,

Posidoše četiri konjika,

Ali neće ka šehru Olovu,

Već odoše u bili Karlovac.

Na Doboru Bosnu prihodiše

Na Koratju Savu pribrodiše

I Karlovcu bilu dohodiše.

Tu Nikola vinča Angjeliu,

Vinčao je sebi za ljubovcu.

Od kako je Bosna postanula,

Nije bratac brata osvetio,

Ko je Ivan svoju sestru dragu,

A Nikola svoju jaukliu,

Jaukliu dilber Angjeliu?

Lip je porod š njome izrodio;

Do tri sina i kćeri četiri,

Pèrve kćeri, poslidnje sinove,

Nek neviste nezatiču zavah,

Nek u kući neimade kara.

Tko me čuje, na čast neka mu je,

 Njemu pisma, meni dajte mira. —

 

* Piesma ova najdulja je od sviuh dosad poznatih narodnih piesamah; prepisana je od pievača Petra Raničića drugdie Džole prozvanog, koi stanuje na Kuprisu; ovo je danas na glasu pievač uz gusle, od kog još niekliko prepisanih piesamah imadem; a još bi se moglo mnogo od njega prepisati, što se nadamo od kakvog rodoljuba, koi tamo njemu izbliže stoji nego li ja.