Усташки напад на вар. Невесиње

 

 

Усташки напад на вар. Невесиње¹)

(17. августа 1875. год.)

 

Сан уснила танана кадуна

На оџаку бега Љубовића,

Сан уснила, у сану виђала:

Невесиње тама притиснула,

А Слато је Сунце огријало,

Кроз Касабу вода ударила,

А по њој се црне чавке криве;

Од Бишине муње удариле

Од Бишине и Воде Пашине,

Ударише у касабу града,

Па све ломе куле и авлије;

А друге су пусте удариле

Од Вележи високе планине,

Ударише у Касабу града

А све ломе куле и авлије,

А све биjу базрђане Турке;

А треће су пусте удариле

Од оџака сасред Невесиња

Од онака бега Љубовића,

Па све доме куле и авлије

И Кнежачу града саломише;

Све је поље тама притиснула,

Па се један прамен отиснуо

И полеће Лугом Невесињем,

Па долеће у Касабу града,

Нешће панут ни на чију кулу,

Но на кулу аге Пекушића;

Сву је кулу тама притиснула,

А из куле кука кукавица.

Препаде се бијела кадуна,

Па је од сна на ноге скочила,

Са јастука и мека душека

И деснице свога господара,

Па је ето у кафу — оџака;

На опаку ватру наложила,

А уз ватру кафу пријарила,

Када пије кафу на саба’у.

Пробуди се беже Осман-беже,

Кад му нема бијеле кадуне

На јастуку и меку душеку

И на десној из рамена руци;

Па скочио на ноге лагане

У гаћама и танкој кошуљи,

Па га ето у кафе — оџаку

И ту нађе бијелу кадуну,

Кафу пије, у њу сузе лије;

Зачуди се, па јој говорио:

Шта је јутрос, бјелогрла кадо,

Те си тако јутрос уранила?

Ни с умила, ни Богу молила,

Но на оџак ватру наложила,

А уз ватру кафу пријарила,

Кафу пијеш, у њу сузе лијеш?

Јеси ли се мамом помамила

Али си се вином опојила?

Али си се крстом прекрстила,

Те ти мене бјежиш из одаје

Са јастука и мека душека

И са десне из рамена руке?

А вели му бијела кадуна:

Прoђи ми се, мио господаре!

Господаре беже Љубовићу,

Стид је мене и од сјена Твога,

А камо ли с тобом говорити.

Ама ‘оћу невоља је љута;

Ја сам нoћac чудан сан уснила:

Невесиње тама притиснула,

A Слато је Сунце огријало;

Кроз Касабу вода ударила,

А кроз њу се црне чавке криве;

Од Бишине муње удариле

Од Бишине и Воде Пашине,

Удариле у Касабу града

Па све ломе куле и авлије;

А друге су муње удариле

Од Вележи високе планине,

Ударише у Касабу града,

А све ломе куле и авлије;

А све биjу базрђане Турке;

А треће су пусте удариле

Од Оџака сасред Невесиња,

Па све доме куле и авлије

И Кнежачу града саломише.

Све је поље тама притиснула,

Ма се један прамен отиснуо

И полеће Лугом Невесињем,

Па долеће у Касабу града,

Нешће панут’ ни на чију кулу,

До на кулу аге Пекушића;

Сву је кулу тама притиснула,

А из куле кука кукавица.

Од тога се јесам препанула

И устра’у на ноге скочила.

Добра није, нити му се надај!

Бег Љубовић љуби говорио:

А не бој се, бјелогрла кадо!

Сан је клапња, а Бог је истина.

О’ сна твога ништа бити неће.

Па скочио на ноге лагане

И ето га у шикли одају,

Па обуче руво и оружје;

Наопако ћурак пригрнуо

и оштрицу сабљу припасао,

Па га ето Суљку Башагићу

и Турчина ‘азурана нађе,

Сједијаше и кафу пијаше.

Са њим беше Дукичић Никола

Из Лукавца села маленога

Невесињски коџобаша стари,

Бубовић им селам натурио,

Они су му селам прихватили

и широко мјесто начинили.

Млађи бише, стиму учињеше

Тутумџије тутум приниjеше,

Кафеџије кафу донијеше.

Па говори Суљко Башагићу:

Хаирала беже Љубовићу!

Што си тако рано доранио?

Да те нису Власи препанүли

Ил уводе шићар припазиле?

Говори му беже Љубовићу:

Аир, Суљко, аира ти нећу,

Јер га јутрос у Касабу нема

Па им прича с прве на потоњу,

Што је снила бјелогрла када

Понемило обојици било.

Мали еглен сва три протурише

и рекоше: паши да идемо.

Па скочише на ноге лагане

И ето их у пашине дворе.

Селим паша бјеше уранио,

Умио се и авдeс узео,

Сједијаше и кафу пијаше.

Сва три су му селам натурила,

Паша им је селам прифатио

и широко мјесто начинио;

На млађе је вику учинио,

Да донесу кафу на саба’у.

Па говори паша Селим паша:

Бег Осман-бег дирек Невесиња!

Што се тако рано уранили?

Да ве нису Власи препанули?

Бег Осман-бег паши кажеваше,

Како му је када сам уснила,

Све му каже с прве на потоњу,

Још овако, беже, говораше:

Добра није, пашо господаре!

Добра није нити му се надај!

Oће нама Власи ударити

И Касабу града прифатити.

То кад рече, два бега скочише

И одоше на бијеле куле.

Ћаше поћи Дукичић Никола,

Но га Селим паша уставио

И овако њему говорио:

O Никола Коџобашо стари!

Скоро ни се раја одметнула

И утекла у Горицу Црну

Под окриље Петровића књаза;

Па сам чуо, ђе говоре људи,

Дивно Књаже рају дочекао:

Робљу дао тајин изобила,

А војнику пушке и фишеке,

Уредио војску Ерцеговце,

Додао им своје Црногорце

И послао у Ерцеговину,

Да цареве узимљу градове;

Је л’ истина коџобаша стари?

Oће ли ми Власи ударити

На Касабу града бијелога?

А вели му коџобаша стари:

Селим-паша команданте стари!

Истина се раја одметнула

И на Турке пушку обрнула;

Ама није у Горицу Црну

Под окриље Петровића књаза.

Није књаже рају пригрлио,

Нити робљу тајин осјекао,

А војнике с пушкам саставио,

Него ено раје у Бањане;

Међу рајом помор ударио:

Глад је коси на свакоју страну,

Ока љеба седамнаест гроша,

Ока меса двадест и четири.

Жали раја свога господара.

Још сам чуо, ђе говоре људи,

Главари се раји препанули,

Да не пође Турцим на предају,

Па су мало војске саставили,

Мисле шњоме Гацку ударити.

Страшиво је Гацку широкоме,

Подјачи га, пашо господаре!

Превари га, биће му узочас.

Селим паша војску предвојио

Мали дио себи оставио,

Онај већи Гацку оправио.  

И ту паша данак преданио,

A Никола не сједи залуду,

Но шарену књигу начинио,

Па је шаље Слату зеленоме,

А на руке војводи Максиму,

У књизи му поздрав оправио

Баћовићу српска поглавице!

Ако мислиш војску искупљати

На Касабу града ударати,

Сад је згода, таке бити неће.

Купи војску, иди на Касабу

И прву ћеш ноћцу ударити;

Јер сам Селим-пашу преварио,

Те је пола војске оправио

Пут Автовца да му Гацко чува.

Сад се може Касаба узети,

О немного српске погибије!

Под књигу се нашло књигоношче,

Те на Слато књигу однијело

И војводи у крило турило.

Кад војвода књигу дофатио,

Дофатио, па је проучио,

Све главаре себи добавио

И међу њи’ књигу проучио,

Па оваку ријеч говорио:

Шта велите Срби соколови,

Хоћемо ли на Касабу поћи?

Сви рекоше: Да јој ударимо,

Па што Бог да и срећа јуначка!

То рекоше, војску подигоше

И ето их тамо и овамо,

Док прођоше кроз гору Буквицу

и дођоше води Буковику.

Ту главари војску уставише

И на тефтер војску узимаше,

Таман нашли дванаест стотина

И дванаест за убој јунака.

Ту главари војску дијелише,

Одакле ће који ударити:

Одабраше друга три стотине

И даше их Петру Радовићу,

Тривку Буви и сердар Симуну,

Да ударе на куће Пашића;

Осамдесет узеше Гачана

И даше их Стојан харамбаши,

Да удари од Вакупа граду,

Шњим ће cоко Мићуновић Баћо

Са његово стотин у Трепчана,

Ударити Турке забунити

и Касабу града освојити;

А ђидија Даковић Андрија

Са његово сто педесет друга

Граовљана као огња жива

Из равнине на град ударити

Соко сиви Павловићу Пеко

и његови мрки Црногорци

Изабрана друга две стотине.

Да ударе на Кнежачу града

и најпрви да заметну кавгу;

Ако сада да усчува војску,

Кад удари и заметне кавгу,

 Од Турчина Форте Салијаге

и сељака бијесних Турака,

Кој’ ће граду индaт учињети;

Ушчуваће двије поглавице:

Од Бањана војвода Максиме

Од Рудине Лубурић Mpдаче

Иза њима друга три стотине

Што Бањана а што Рудињана.

Кад су тако војску разредили,

Сваки пође, ђе је мјесто коме.

Таман зора са истока поје,

Турски Оџа на џамију дође

И с мунаре саба-дову виче:

Ићберилај једном завикао,

Ићберилај другом завикао,

Трећом викну: Власи ударише

и Касабу града освојише;

Но кој’ Турчин умет и Мухамед!

Док стадоше умијетат’ момци

У Касабу града бијелога.

Селим паша дурбин дофатио,

Обрнуо у Касабу града.

Па разгледа тамо и овамо.

Од Каура никог не познаје,

Па говори Дукичић Николи:

О Никола, коџобашо стара!

Која оно влашка кржулија,

На дорату вас у чисту злату,

Сиједа му брада до појаса,

А у глави зуба Ђавољега;

Све му вјетар на рбине дува

Те му браду на прамове тура;

Крвава му рука до рамена

И крвава сабља до балчака;

Све сијече по Касаби Турке,

А на мејдан зове Љубовића,

Љубовића ил бег-Башагића?

А вели му Дукичић Никола:

Познајем га команданте царски.

То је главом попе Радовићу

Из Братача села маленога,

Војвода је свега Невесиња;

Они ће ти дину додијати

И Касабу града освојити.

Та прошао, други наишао,

Познава га паша Селим паша,

Познава га, познат’ не могаше,

Па оваку ријеч говораше:

O Никола Коџобашо стара!

Која оно влашка сератлија

На вранчићу у кратку ћурчићу;

Пали су му брци до пушака,

Покрили му пушкам’ тепелуке;

У пасу му сребрна ливора,

А у руци бријаткиња ћорда,

Шњом сијече по Касаби Турке?

A Никола паши одговара:

Познајем га ка’ и своју главу.

Оно Тривко Бува из Колешка,

Љуће змије у крајини није;

У скак’о је у Горицу Црну

Код Николе Петровића књаза

И он га је дивно дочекао

И сребри му ливор поклонио,

Са ливором да заметне кавгу,

Кад се пољу Невесињу врне;

Они ће ти дину додијати

И Касабу града освојити.

Ти прођоше, а други дођоше,

Два јунака оба поједнака,

На два врана коња од мејдана;

Познава их Селим паша царски,

Познава их, познат не могаше;

Па Николи паша говораше:

Које оно двије cератлије

На два врана коња од мејдана,

Једнака су стаса и образа;

На њима је дивно одијело,

Сјају им се токе кроз бркове

Као мјесец кроз јелове гране;

Крваве им руке до лаката,

А крваве сабље до балчака,

Сијекући кроз Касабу Турке?

Одговара коџобаша стари:

Селим-пашо драги господаре!

Познајем их ка и своју главу

Оно су ти оба Вујачићи

Вујачићи Кико и Илија

Из Лукавца ајдучкога кланца;

Они һе ти дину додијати

и Касабу града освојити.

Ти прођоше, други налетио,

На ђогату вас у чисту злату;

Познава га Селим паша царски,

Познаваше, познат не могаше,

O Никола, коџобашо стари!

Ко је оно на коњу ђогату

На ђогату вас у чисту злату;

Гарила га мрка наусница,

Голо гвожђе носи у рукама,

Те сијече по Касаби Турке?

А вели му коџобаша стари:

Селим-пашо, драги господаре!

Познајем га ка’и своју главу.

Оно ти је сердаре Симуне

Из Зовога Дола маленога;

Скоро му је књаз дао сердарство,

На Цетињу пољу широкоме;

Они ће ти дину додијати

И Касабу града освојити.

Та прошао, други наишао

 

……………………………………..

……………………………………..

……………………………………..

 

¹) Пјесма преписана сам од народног гуслара поч. Лазара Чупковића Невесињца, учесника у устанку.

 

 

Завршетак песме пропао ми је приликом нашег оступања преко Албаније када сам све своје рукописе био закопао у земљу. Том приликом пропало ми је од влаге и других рукописа.

 

Андрија Лубурић