Погибија војводе Максима Баћовића

Погибија војводе Максима Баћовића¹)

 

Бијела је кликовала вила

Са висока Б’јеле Горе струга,

Зове вила у Ерцеговину

У Бањане крваву крајину

Бјелу двору војводе Максима:

Зло ти јутро, Баћовић војвода!

Ја сам вила у Цариград била

На сајвана турскога султана,

Кад дођоше давуџије на те

Тридест ага сиједијех брада

Од Клобука до града Мостара,

Сви на тебе даву учињеше:

Да цареве обори градове,

Да получи аге и чивчије,

Да си царску земљу помутио

И стотину јада учинио.

Силан цар им вјероват’ не мога,

Да Влах таки може настанути

Док ево ти Ченгић-Али-бега

Али-бега Дедагина снна,

Кој донесе крваве ‘аљине

Свога баба Ченгићa Дедаге,

Кога си му скоро погубио

На крвавом пољу Гатачкоме,

Кад ћераше тајин у Никшиће

Низ крваву Дугу и Голију.

Цар се тада на те наљутио:

Трије паше царе оправио

И тридесет хиљада Турака

У проклетом пакленом оклопу

Ето на те куга низ Јевропу;

Па ти бјежи својском у границу,

Не запази адову тавницу,

Не одломи сиротињи крила,

Не остави без заклетве рају;

Јер ако би битку изгубио

И у битци војску поломио:

Турци би се силом посилили

Земљу твоју у црно завили,

Кад је Максим гласе разумно,

Па госпођу Гордану дозива:

Донеси ми карту неписану,

Да ја пишем књиге на главаре.

Гордана му додаде хартију

И даде му перо и мастило.

Кад се пера дохвати војвода,

Оде писат књиге на главаре

Прву посла Пиви каловитој

А на руке Сочици Лазару,

У књизи му ‘вако говорио:

О војвода, од Пиве Лазаре!

Покупи ми хиљаду Пивљана,

С војском да си брже на Бањане,

да идемо на мејдан јуначки.

Три су паше под Дубровник дошле

За свакијем по десет хиљада,

Да отворе цареве градове;

Па им ваља стати на мејдана;

Вредније је онђе погинути,

Но дов’јека живјет’ на крајеве;

Јер су онђе Јевропски министри

А код њих су жице телеграфа,

Чуће мејдан цијела Јевропа.

Ону спреми, другу накитио,

А посла је Гацку широкоме

На војводе Стојка и Богдана,

У књизи им ‘вако говораше:

Два војводе од једног племена

Покупите шест стотин Гачана,

Брже да сте мене на Бањане,

Да идемо на мејдан јуначки.

Три су паше у Дубровник дошле,

Да отворе цареве градове,

Па им стати ваља на мејдану.

Вредније је онђе погинути,

Но довијек живјет’ на крајину,

Јер су онђе Јевропски министри

Акод њих су жице телеграма,

Чуће мејдан цијела Јевропа.

Ону спреми, трећу накитио,

А посла је пољу Невесињу

А на руке Вујачић у Кику

И војеводи Петру Радовићу

И њих Максим зове на Бањане.

Трећу спреми, а четврту пише,

А шаље је у Рудину Горњу

А на руке Лубурић Мрдаку.

Пету посла Папићу Шћепану.

Шесту посла Вујовић Николи.

Ону седму Џомбети Јовану.

Осму посла Тривку војеводи,

А девету Мићуновић Баћу

И десету Павловићу Пеку,

Једанесту Копривици Виду,

Сваког Максим зове на Бањане:

Војеводе моја браћо драга!

Покупите војску одабрану,

Похитајте мене у Бањане;

E ‘oћемо ићи код Требиња,

Кад наљегу паше из Немачке,

Да јуначки паше дочекамо,

Кад војвода књиге растурио,

Растурио књиге на главаре,

Оде пити црвенику вино,

А мезетит’ овновину месо.

Мало стало дуго не трајало

Док ето ти Копривице Вида

И за њиме пет стотин’ Бањана,

Видак иде на бијелу кулу,

Барјактари побише барјаке,

Под барјаке искупише војску.

Мало стало дуго нетрајало

Док ево ти Лубурић Мрдака

И за њиме пет барјака војске;

Мрдак оде војводи на кулу,

А остаде под дворове војска.

Таман Мрдак мало починуо

Док ето ти Вујачића Кика

И војводе Петра Радовића

И за њима дванаест барјака

Невесињца убојника љута;

Војска оста под бијелу кулу

А главари војводи на кулу.

Таман сјели, мало починули

Док ето ти Папића Шћепана

И за њиме четири барјака

Војска својском, главар главарима.

Таман Шћепан мало починуо

Док ето ти Мићуновић Баћа

И за њиме три барјака војске,

А од Дабра Џомбете Јована

И за њиме четири барјака.

Сјели мало ма не починули,

Докле стиже Тривко војевода

С друге стране Павловићу Пеко

С по четири барјака војника;

Војска војсци, вође главарима.

Таман сјели, ма не починули

Док ево ти двије војеводе:

Једно Богдан а друго Стојане

И за њима шест барјака војске,

Војску воде, доносе поздраве

Од Сочице војводе Лазара:

Да не може Пиву оставити,

Оставити Равно и Голију

И цареве у Пиву градове.

Они сјели, други пристигаше

 Од Завођа Вујовић Никола

И за њиме шест барјака војске.

Ту се силна искупила војска.

Искупила сва Ерцеговина.

Вино пију на бијелу кулу,

Вино служи војводина Горда

И овако Горда говораше:

О војводо Баћовић Максиме,

Ти нијеси само моја хвала,

Но си глава до града Мостара;

Чувај главу, добру држи стражу,

Бранковића ако је нестало,

Ал сјемена њина је остало,

Па се бојим јада од старина,

Да се стара игра не узигра.

Кад ујутро јутро освануло,

Млађи добре коње изведоше,

Командири сабље припасаше,

Барјактари развише барјаке,

Официри сабље извадише,

Уредише у чете војнике.

Официри Бањски уљегоше

На бијелу војводину кулу,

Изнијеше сабљу Јованову

(Која бјеше од срме и злата,

То је сабља војводе Јована

Првог бана од Ерцеговине),

Опасаше војводи Максиму;

Сретну му је сва Ерцеговина.

Максим врана ата поклопио,

С госпођом се дивно поздравио,

На аманет ђецу оставио

Милосноме Богу истиноме

И госпођи Ерцегбеговици.

Војска пође и пред њом војвода

Пут Требиња града бијелога.

Све два из гласа пјевају,

По четири из јегера туку;

Би рекао кићени сватови,

Да полазе мору за ђевојку,

А не силна на поклање војска,

Окле многи вратити се неће.

Ето војске под Требиња града

Поред џаде разапе чадоре.

На Царину више Дубровника

Војевода стражу истурио.

Док на море вапор долази0.

На вапору калпак одлетио

Из вапора три паше цареве

И за њима тридесет хиљада

Све царева бојна милитара;

Ту их срете беглук Њемадија,

На Царину те их испратише

На границу Турску и Латинску.

Тада Турчин мобу учинио,

Барјак разви од града Медине,

Пода њ врже оџу од Мостара,

Па заклиње дину заклетника:

Ко је Турчин и турског имена,

Ко вјерује свеца Мухамеда,

Нек не жали данас погинути.

Чекају га у џенет хурије.

Ко изгуби главу Баћовића,

Кој је цара за срце ујео,

Царски ферман пашалук му дава.

Пошто Турчин учини заклетву,

Уређује напријед таборе.

Глас допаде српскоме војводи,

Па војвода уређује војску:

Крај студена воде Требишњице

Он постави војводу Стојана

И сокола Зимоњић Богдана,

Да сломије крило од запада;

Од истока Копривицу Вида

И сокола Лубурић Mрдака

И делију Папића Шћепана

Да ударе с три племена војске;

Од сјевера Павловића Пека

И сокола Мићуновић Баћа

И до њега Вујовић Николу

Око њега заводину Младу,

У резерву Вујачића Кика

Око њега младе Невесињце.

Кад војвода војску уредио,

Појаxао пеливан-гаврана,

Киде сабљу, учини команду.

Док се војне помутише страже,

А топови турски загрмјеше,

Запуцаше штуци и страгуше,

Зазвечаше сабље и ханџари;

А Јевропски изишли министри,

Изнијели жице телеграфа,

Чује мејдан цијела Јевропа.

Бој се бије, крв се пролијева,

За шест дана грмљавина јака

Од Јовања до Савина дана.

Гину Турци, гину Ерцеговци,

Један другог маћи не могаше,

Ни са шанца попузнут војника.

Кад је седмо јутро освануло,

Док источна огрија даница,

Од Турака загрмље стрелица,

Од ње српска паде перјаница

Баћовићу војвода Максиме,

Ни жива га земља не шчекала.

Док завика с Б’јеле Горе вила,

Зове Вила Копривицу Вида:

Командире Копривица Видо!

Паде сабља, изнеможе снага,

Погибе ти војвода Максиме,

На јаде ти свети Сава дођe!

Видак викну Вујачића Кика:

Не дај Кико, Невесињско крило,

Војводу нам посјско шо Турци!

Кико викну Ђоговића Сима:

Не дај Симо, официрска дико,

Да војводу посијеку Турци!

Симо ‘абер даде Лубурићу,

Те скочише двије поглавице

А за њима сиви соколови;

Долећеше код војводе Маша,

Те га мртва од Турака бране,

Викну Кико Рашовиһа Тома:

Те си Томо, танак барјактаре!

Тебе младе овчарице фале,

Ти нијеси добар за мејдана.

Младо момче изједе срамота,

До војводе долегио мртва,

Поби барјак у зелену траву,

Од барјака метериза гради,

Те он брани војводину главу.

Викну Мрдак Вржовића Јова:

Те си млади Вржовиһу Јово?

Одка’ уби бега Љубовића

Због делије Косе Ивковића,

Јеси л’ дао вјеру у војнике,  

Да не мрчиш више на крвнике?

Невесињци шњима Рудињани

Оступише цареве таборе,

А остали српски командири

Дочекаше цареве тампање.

Подобро се Турци заузбише.

Понијеше војводу Максима

Пут бијела града Дубровника.

На границу земље ћесарове

Господа их срете Дубровачка

И војводи пошту учињела.

На Дубровник звона закуцаше,

Ерцеговци јадни закукаше

Ка’ је куку свој Ерцеговини.

Док телеграм са Цетиња дође:

Метните га у морску ђемију,

Довесте га Рисну њемачкоме

Па ондален на Грахово равно

Ђе је рака војводе Јована

Његовога мила родитеља.

Кад погибе војвода Максиме:

Паде глава, изнеможе снага,

Турска војска у Требиње прође.

Турака је доста погинуло,

Mа је турски мејдан остануо.

Српска војска дође у Бањане

Пред бијеле дворе Баћовића,

А изађе госпођа Гордана

Сва у црно а косу расплела,

Па затужје Горда жалостиво;

Сињи би се камен растворио,

А камо ли срце расплакало:

У четири врховне војводе

И дванаест младих командира

Седамдесет девет официра

И толико дичних барјактара

Од санџака од Ерцеговине,

За Максимом сваки закукао.

Док зауча земља од кукања,

Препаде се госпођа Гордана,

Па изнесе Максимова сина

У наручје од године дана,

Па овако млада проговара:

Ерцеговци моја домовино!

Ево вама моја вјера тврда:

Гордана се удавати неће,

Но ће ђецу своју подизaти

Максимову љуту сиротињу;

Но ви тешки аманет предавам:

Припашите сабљу око Сима,

Војводство му дајте са синовца,

Јер раније на њему је било,

Кад је њему Јован погинуо,

А не стаса Максим за војводства;

А ето ви Ћетка и Видака,

Замолите попа и Стојана

И осталу бpaћy Ерцеговце,

Да освете српскога војводу.

Ерцеговци Горду послушаше,

Око Сима сабљу опасаше,

И војводом њега учинише.

Отале се дигоше главари

И велику војску поведоше,

Ето ти их Равном и Голији

Затворише Никшић и Горанско

И одоше ишчекиват’ Турке.

Чекаше их цио мјесец дана,

Док се Гацку прикупише Турци

Силна војска и муимат царски –

И велики тајин за Горанско.

На Равно се војске сударише,

Ударише жедни на препојне,

Ударише чили на уморне,

Бој се уби, горе зајечаше;

Док од једном пушке престадоше,

А пламени ножи засијаше,

Ерцеговци Турке поломише.

Ту погибе цвијет од Турака:

Од Мостара два брата Лакића,

А од Стоца Ризванбеговића,

Од Требиња Ресулбеговићу

И четири главна миралаја

И бимбаше и многе јузбаше

И двадесет и седам стотина

Царевога бирана низама.

Ерцеговци тад Турке сломише,

Отеше им убојне топове

И муимат царски што бијаше

За Горанско и осталу војску;

Осветише српскога војводу

И код мора мејдан изгубљени. 

¹) Ову песму преписао сам од гуслара поч. Павла Косановића из Бањана, учесника у устанку.