Освојење града Коритскога

 

Освојење града Коритскога

(8 августа 1875.).

 

Сан саснила бијела кадуна

У Корита на бијелу кулу

Вјерна љуба Диздар Мурат-аге

Мало снила, ма доста саснила, 

Па с’ у стра’у була препанула,

Од шиљтета на ноге скочила.

Су обје се руке подбочила,

Па се була по одаји шеће,

Све се шеће к’о да кула креће.

Подоцкан јој на ум припануло,

Скочи Делфа до кафе-оџака,

На оџаку ватру наложила

И уз ватру кафу приставила,

Па се врати опет у одају,

Да јузбашу буди из кревета.

Мурат плану као да се зграну,

Па у Делфу очи исколачи:

„Делфо моја, аирли ти било!

Али си се у сну препанула,

Али си се драга помамила,

Е ме ноћас у невакат будиш?”

Са стидом му љуба говораше:

„Нијесам се млада помамила,

Него сам се усну препанула.“

Скочи Мурат на ноге лагане

И он оде до кафе-0џака,

Те с’ умива и авдeс узима;

А була му измет учинила:

На тутуму дуван припалила,

У филџану кафу доранила.

Мурат пуши на тутум дувана,

Присркује кафу из филџана

И подоцкан љуби проговара:

„Кажи, љубо, шта си снијевала?”

Кад то зачу бјелогрла када,

Од образа сузе оборила,

Па јузбаши вако говорила:

„Да с Троглава загрмљела муња,

Обаљује на Корита куле;

Шарган-гуја града опасала,

На капију главу навалила,

Ником не да ни доћи ни проћи;

Нашу кулу оборила муња,

Три joj ћоше на земљу пануле,

На четврту пала кукавица,

Кад закука ја се препанула

И у страху на ноге скочила

И из санка тебе пробудила.“

Стари оде санак толковати:

„Лако ти се санку осјетити:

То нијесу са Троглава муње,

Но топови црногорског краља;

Што је града гуја опасала,

На бедему главу наслонила,

То је, кадо, црногорска војска

И пред њоме Павловић војвода,

Неко ми је још прекјуче прич’o:

Да ће данас на Корита Пеко

На Вољице под Сворцанске куле;

Но ти ајде у шикли одају

Па пробуди Муја и Џафера,

Да гледају спачу од живота.“

Кад то зачу була бјелогрла

Оде млада у шикли одају,

Па погледа два милосна сина,

Сузе проли, па им говорила:

Устаните, ђецо моја драга,

Јер вас бабо на оџак дозива.“

Устануше два Мушова сина,

Па их ето до кафе-оџака.

Кад сједоше и одпочинуше,

Па им оде стари говорити:

Ђецо моја, да ме послушате,

И узмимо кафе и дувана.

Да идемо на Корита равна

Да паланку војводи предамо.

Поклаће нам робље Црногорци.“

Мујо шути ништа не говори,

А Џафер је бабу говорио:

„Волим, бабо, мушки погинути,

Него женски Вла’у се предати.

Ја ћу уђат’ на зекана мога,

Гонићу га касаби Церници

У даиџе Тановић Аџије,

Да ми помоћ и индат придаде,

Да ја куле на Корита браним.

Док ми индaт из Мостара дође.”

Тако било и тако се свило,

Уранио јузбаша Џафере,

Па посједе дебела зеленка

И он оде касаби Церници

И даиџи у истину каже

И моли га и заклиње дином

Да му даде четрдест пандура,

Аџија му тако одговара:

„О сестрићу, луде ли си главе!

Виш да немам друга ниједнога,

Да ја браним касабу Церницу.

Моја се је разбјежала војска,

Но претури робље у Церницу,

Куле брани и како ти драго.“

Тако било, тако учињели.

Оде Џафер на Корита равна,

 Своју ђецу поче опремати,

Ал’ мишљаше нико не чујаше,

Љута га је гуја припазила,

Која ће му очи извадити

Љута змија Вучић Курдулија.

Кад разумје што говоре Турци.

Скочи Вучић на ноге лагане,

Па он оде на Корита равна,

Кад ту војске ни војводе нема.

Но отишла низ Рудину војска,

Само нађе Драговића Вула,

Око њега десет-дван’ест друга

Све им што је и како је каже:

„Но на ноге ако Бога знате,

Утекоше из Корита Турци!”

Корићани ка’ ‘но соколови,

Само суве пушке приватише,

Па их ето уз Корита равна,

Док дођоше код Кобиље Главе

И Турцима џаду пресјекоше,

Око друма пута западоше.

Таман ноћи половина било,

Кад ево ти јузбаше Џафера

На зекану коњу од мејдана,

А за њиме жене на ногама.

Тихо иду, гледају предa се,

Никаква се гласа нечујаше

Само сјаје ноћна месечина.

Међу Србе Џафер улазио,

На њега се плотун оборио

Са зекана бега укидоше,

Лијеву му руку саломише;

Ама Џафер срца јуначкога,

Нити паде, нити се препаде,

Но за себе заклониште тражи,

 За студен се камен заклонио,

На кубуре руку наслонио.

Лоша га је пригaзила гуја

Из Бањана Миловић Лазаре,

На Џафера јуриш учинио,

А Џафер му тио проговара:

„Миловићу, кукала ти мајка,

Остаће ти саморана мајка,

Јера нема но тебе једнога.“

Зато Лазар хаје и не хаје,

На Џафера јуриш учинио

С празном пушком и голијем ножем.

Џафер трже сјајну леденицу,

На Лазари огањ оборно,

На згодно га мјесто погодио

Посред паса укиде га с гласа,

Лазар паде у траву на главу,

А допаде Вукајловић Јаро,

Да Џаферу посијече главу.

Џафер другу леденицу пали,

Сломи Јару у рамену руку.

Јаро викну: „Ја погибох друже!“

Док долеће Јакшићу Алекса,

На Џафера јуриш учинио

И живу му на плећи скочио.

Џафер бјеше срца јуначкога,

Јуначки се од душмана брани,

За прси га руком уфатио,

А за грло бијелијем зубом,

Бог да знаше, удавит’ га ‘ћаше.

Братић Васко с поља Невесиња

Те се јунак ближе примакао,

 На Џафера јуриш учинио;

Од образа, синџирлију пали,

Док Џафера са Алексе свали.

Џафер паде а Васко допаде,

Да му русу посијече главу.

Алекса га брацки замолио:

„Пријатељу, ако Бога знадеш,

Поклони ми јузбашу Џафера,

Да му русу посијечем главу.”

Даде му га ријеч, не чињаше

И са њега руфо и оружје.

Џаферову главу посјекоше,

А кадуне живе поведоше.

Сви остали утекоше Турци,

Само један Мусићу Алија

У боју је љутом погинуо.

Турско робље Срби поведоше

У Церницу робље опремише.

и то било кад ‘но се чинило.¹)

 

 

¹) Ову пјесму преписао сам од гуслара Трипка Мићова Курдулије из гатачкијех Корита, сада настављеног у Високо у Босни.