понедељак, 27. април 2026.

Марко Савов Шпадијер - Дасте амо

 Дасте амо 

Дасте aмo, бисте са мном,
У крешево бојно ишли,
Ђе се бјесна турадија,
Раширила удомила,
Нашом земљом!
Нашим царством!
Начинила звјерињаке,
Пестољетно разбојиште,
Раскопала разрушила
Светиње нам и огњиште.
Тужну рају, — нашу браћу
Потурчила подјармила'
Њине жене и дјевојке,
Оскврнили обручили;
Луду дјецу и одојчад,
Измучили подавили;
Старце, момке и јунаке,
Огњем жегли и вјешали!
И на коце набијали!
Стога ето цјело Српство ;
И Словенсгво сво устало,
У данашњи вјек просвјетни,
To се није сносит’ дало.
Коме год је у прсима,
Ocjeћaja љуцког’ искре,
И наклона за слободу
Остануло капи чисте.
Сваки брза на бојиште
Ђе човјечност све позива
За коју је дужан сваки
У плам! у крв! да заплива. 

У Будви на дан С. Стевана Штиљановића 1912.*) 

Марко Савов Шпадијер 

*) Америка п остале прекоморске земље одузеше Српском народу најјачу и најбољу снагу. А у овим крвавим данима косовске освете колико би корисно послужили светом задатку. Те Српске синове у туђини горња пјесма поздравља. Уредништво.

 

Српска зора бр. 21, новембар 1912.











Марко Савов Шпадијер - Поздрав синцима у туђини

 Поздрав синцима у туђини

 

С’ Богом синци! идем тамо!
Ђе топ риче, пушка пуца,
Ђе се крсташ барјак вије,
И брацка се крвца лије;
За слободу, за род мили;
Против дивљој турској сили.
С Богом дјецо! браћи Српској
Љубав брацка ме позива;
На Косово поље бојно,
Тамо ђе је Милош пао,
Гинут за род и слободу,
Аманет нам свети дао.
С’ Богом синци! идем тамо,
И ако сам остарао,
Вапај раје сиротиње,
Нову ми је снагу дао;
Зулум клете турадије,
Мрет ми вели на час прије.
С Богом дјецо! радо идем,
Зато живих зато гинем:
Ви живили и памтили,
Да сте само насљедили,
За част рода и слободу
И живјети и умрети.

Марко Савов Шпадијер 


Српска зора бр. 21, новембар 1912.








Славивој - Слободи на Балкану

 Слободи на Балкану! 

Иза тешког робовања,
Свану рујна зора мила;
Све Балканце на оружје,
Посестрима сазва вила. —
Задуго је н’јема стала,
Сада кличе пуна чара:
„Уз божију помоћ браћо,
„Слобода се слогом ствара. —
„Ој Балканци! ој јунаци!
„Сложно силно ударите.
„На Турчина зулумћара,
,,С’ браће ланце растргните.
Срце пуно љута гњева,
Давно куца за осветом,
Сви су једва дочекали,
И крочили са полетом.
Силна браћа на бојишту!
Барјак вију и бој бију,
Све четири краљевине
За крст часни крвцу лију. —
Нападају са свих страна,
На злотвора вјековнога,
K’o змајеви огњевити,
Жешће један од другога. —
Пјесник-пророк Краљ Никола,
Трже мача и повика:
За мном сиви соколови,
Јуришајте на крвника!
Змај обара све препреке,
Црногорци у бој свети,
Полећеше витезови,
А страхује душман клети.
Онамо су битке веће,
С друге стране од Косова,
Србијанци и Бугари,
Потискују проклетнике. —
Залуду се Турчин брани,
Па не може да се снађе;
Ђаури се сјединили,
Међу њима нема свађе. —
Турчин тому вичан није,
Па се буни бојне вике,
Преко гора све до мора
Србин бере ловорике. —
И Бугари на све стране
Ударају на душмане,
На далеке путе ходе,
Цариграду у походе.
И четврта савезница,
И Грчка се бије славно;
Гором, пољем и по мору
Свуд повраћа право давно. —
Силни ли су сви ти борци,
И краљеви и војници,
Сви су снагом Обилићи,
Срамног ропства осветници.—
Војној спреми, храбром духу,
Заједници браће миле,
На Балкану крвавоме,
Европске се диве Силе!
Све Балканце жеља вуче,
Јер их исте муке муче;
Зулумћарска прогањања,
На прегнућа смјела уче. .—
Свети завјет испунише,
На олтару домовине,
Синовима јунацима,
Све четири краљевине. —
А јуначким успјесима,
Свему свјету доказаше,
Да јунаци на Балкану,
Братску силу сачинише. —
Да с помоћу вишњег Бога,
Силним махом освојише,
Прађедова земље своје,
И оружје прославише. —
Ти јуначки побједници,
Вјерни правди и слободи,
Дух слободе оживише,
Да напредак сваки роди. —
А у славу братске слоге,
Са Балкана кличе вила:
„Сломљена је Турска сила“,
Братском слогом и јунаштвом
Побједисте душманина. 

Славивој 

“Српска зора” бр. 24. децембар 1912.










Petar Živković - Pjesma pred smrt

 Pjesma pred smrt 

(Pokojni Petar Živković, borac piše svojoj sestri iz ohridske bolnice dva dana pred svoju smrt.)

 

Bolan Pero u Ohridu leži,
Njemu glava crnoj zemlji teži.
Uze Pero, sestri pismo piše,
Suha ruka, hoće da izdiše! —
Mili svete, mio i premio!
Brzo si se na me rasrdio!
Mlagjan javljam svome milom rodu
Da se spremam svome tužnom grobu!
Miloj Seji da mi se ne nada,
Jer njen Pera u ratu postrada!
Draga sestro, cvijete iz njedara
Teška boljka brata ti obara.
Već tri dana meni pale svijeću,
Kućo moja, zar te vidjet neću?
Ko će bijelo plandovati stado,
Ko ljubiti u selu mi drago!?
Ko će krasne njive poorati,
Ko će lijepe bašte posijati!?
Ko će kuću moju nadgledati,
Ko će malo selo veseliti!?
Ko će na grob mojoj ići nani.
S njome biti, svijeću joj palitil?
Draga sestro, našem ocu kaži,
Da za Peru on i sada važi.
Maćija ga moja nagovara,
Da mi uvijek neprilike stvara!
Eto njemu sad maćije moje,
Nek se sreće nauživa svoje!
Bog je mene sklonio sa svijeta,
Njojzi Pera sad više ne smeta!
Moj bi otac opet dobar bio,
Ne bi mene mladog napustio,
No ne smjede od proklete žene,
S toga, sejo, ti ožali mene!
Majke nemam da me ona žali,
Samo majka umije da ožali!
S toga, sestro, imaj me u vidu,
Javi svima: grob mu u Ohridu!
Zbogom sejo, zbogom srećo mila,
Skoro me je raka zakriljila.
Počivaću na ohridskom groblju,
To će biti dika našem roblju.
Ovdje leže još mnogi junaci,
Na se, sejo, crninu nabaci!
Zemlja ova srpska mora biti,
Nju Srbija ne smije napustiti.
Zbogom polja, zbogom vinogradi,
Zbogom i vi svi drugovi mladi!
Zbogom cure, što ste sa mnom bile,
Što ste sa mnom srpsko kolo vile
Na sastanku kod te crkve naše,
Oči moje sad se zaplakaše!
Znaćeš, sejo, gdje ti leži Pera
U Ohridu kod krsta zelena.
Tu će biti jedna humka nova,
To će kazat’ i pjesmica ova!
Dosta pjesmo, srce već mi strada
Grudi moje ruše se od jada!
Sjutra će me saraniti mlada! —
Sa crkve će tužna biti zvona,
Pred sandukom dva mlada gjakona.
To će biti jedna tužna slika:
Nose groblju srpskoga vojnika!
Za sandukom nema nikog svoga,
Zaplakaće ko vjeruje Boga!
Za sandukom ide tužna četa,
Svi šapuću: „Velika je šteta!
Ta Pera je krasan vojnik bio,
Svom je rodu spomen ostavio,
Za to, sejo, još pominjem Boga,
Pozdravi mi roditelja moga,
Pa mu kaži da se s njime praštam,
Na smrti mu sve greške opraštam,
Primitc pozdrav od hrabrog vojnika,
Od Perice srpskog pobornika!
Sad proljeće svakom nudi cvijeće,
Samo Pera svom se grobu kreće!
Rogjaj sunca Peri više nema,
Jer se Pera u grob hladni sprema! 

Српска зора бр. 13, јун 1913











Лазар Стојановић - Освојење Синђина и Љеша


Освојење Синђина и Љеша 



Хвала Богу хвала милосноме,
Кад је храбра црногорска војска,
Прегазила ријеку Бојану,
Десно крило генерала Митра,
Пуљај луку прву заузела,
И Луарзу на крају Бојане;
Пак одатле војска напред пође,
Ударила равним Филипољем,
Те поћера зулумћаре Турке,
Пут Црнога врха и Синђина.
Црногорци под Синђин стигоше
И са њима браћа добровољци.
Ту на јуриш скелу заузеше,
Што кључ бјеше Скадра крвавога.
Пошто војска Синђин освојила
Одмах напред даље је кренула,
Храбра војска осам батаљона,
С генералом МартиновиИ Митром
И с Гојнићем Луком командиром.
Пут Љеша је војска окренула,
Да освоји стародревног града,
Што је негда био Немањића.
Док са Љеша Турци навалише
С два табора силовитс војске,
Да поврате Синђин освојени.
Сусретоше храбре Црногорце,
Међу Љешом и међу Медуом.
Силну ватру на њих оборише,
Црногорци ватром одвратише
И у Турке јуриш учинише;
Али Турци старе варалице,
Тад барјаке б’јеле истакоше
Знак иредаје у час изјавише.
Црногорци ватру уставише
И пођоше да заробе Турке,
Али Турци ватром дочекаше
И на варку многе погубише.
Црногорци тад јуриш викнуше,
Бајонете оштре дохватише
И на Турке с гњевом ударише.
А Турци им плећа окренуше,
Преко својих мртвих побјегоше,
Утекоше граду иа капију
У тврдом се Љешу затворише;
У толико и ноћ притиснула.
Чим у јутру данак заб’јелио,
Дан петога Новембра мјесеца
Девет сто и дванајесте године.
Муња сјева пуцају громови
Гракћу пушке грувају топови,
Црногорци на Љеш ударају.
Док с планине стража не завика:
Ха! на ноге браћо Црногорци,
Е удари нечесова војска,
Топовима гађа Љеша града,
Биће војска Вукотића Јанка,
Сретно стигла нама у помоћи.
Кад зачуше храбри Црногорци,
Притегоше на ноге опанке,
Полећеше као соколови,
Позиције своје заузеше;
Намјестише убојне топове
Те гађају град Љеш бијели,
Гранате им у град улијећу.
Ал’ су Турци у град утврђени,
Сипљу ватру косе Црногорце,
С гранатама и са шрапнелима,
Митраљезом убојним оружјем.
Док стигоше браћа Србијанци,
И топове своје утврдише;
А кад ватром сташе засипати,
Бих рекао и бих се заклео
Да громови земљу растварају,
А муње је свуда освјетлише;
С друге стране бију Црногорци
Али храбро дочекују Турци.
И потраја та страшна грмљава
Све до сахат иза пола дана.
Црногорци тада полећеше,
Подвикнуше Бога споменуше,
Преко моста јуриш учинише,
На све стране грми и сијева,
Трубач свира јуриш не отступај,
Док капију тврду оборише,
И у Љешку варош уљегоше,
Једна војска варош освајаше,
Доклем друга под тврђаву паде.
Бјелогорци и с њима Пјешивци
Кроз највишу кишу од олова,
Под бедеме крваве стигоше,
Те викнуше градског команданта
Ефендију Мехмеда бимбашу,
И остале на предају Турке,
И турским им језиком рекоше:
Предајте се ил сви изгибосте.
Кад то зачу градски команданте,
Препаде се чудит му се није,
С једне стране бију Црногорци,
А са друге љути Србијанци,
Тада барјак б’јели истакнуо,
И отвори на тврђави врата;
А сва војска лети у тврђаву.
Понајпрви Пјешивци јунаци,
С капетаном Мијушковић Шћепом
И са њима храбри Бјелогорци,
С Бјелогорцим алајбарјактаре
Вукмановић Никола се зваше.
Алај барјак на град поперио,
Док стигоше браћа Србијанци;
Ту се братске војке састадоше.
На бијелу Љешу више мора.
Па се браћа грлише љубише,
Од радости сузе потекоше.
Пошто Срби града освојили,
Много блага ту су задобили,
Доста хране а много џебане,
И остале војничке опреме,
А турске су војске заробили,
Дв’је хиљаде царскијех низама,
Једанајест убојних топова.
На стотине Турака погибе;
А Срби су свега изгубили,
Од Синђина док Љеш освојише,
Седамдесет мртвих и рањених.
А барјактар Пејовићу Марко,
Он погибе на крај Бијеле цркве.
Србијанци гласити јунаци,
Поведоше братско Српско коло,
Коло воде а пјесме пјевају,
Одјекују гope на све стране,
А јека се до мора разл’јеже
А немају на себи умора,
Од толиког далекога пута,
Док прођоше брдине и гope
И сађоше до на сиње море,
Гдје сретоше браћу Црногорце.
Весел’те се поносни јунаци,
Србијанци и сви Црногорци,
Кад Косово Српско осветисте
И побједом свуд се окитисте.
 
Космач, 1913.
 
Спјевао:
Лазар Стојановић,
војник бјелогорског батаљона
 
Српска зора бр. 10, мај 1913