Освојење Синђина и Љеша
Хвала Богу хвала милосноме,
Кад је храбра црногорска војска,
Прегазила ријеку Бојану,
Десно крило генерала Митра,
Пуљај луку прву заузела,
И Луарзу на крају Бојане;
Пак одатле војска напред пође,
Ударила равним Филипољем,
Те поћера зулумћаре Турке,
Пут Црнога врха и Синђина.
Црногорци под Синђин стигоше
И са њима браћа добровољци.
Ту на јуриш скелу заузеше,
Што кључ бјеше Скадра крвавога.
Пошто војска Синђин освојила
Одмах напред даље је кренула,
Храбра војска осам батаљона,
С генералом МартиновиИ Митром
И с Гојнићем Луком командиром.
Пут Љеша је војска окренула,
Да освоји стародревног града,
Што је негда био Немањића.
Док са Љеша Турци навалише
С два табора силовитс војске,
Да поврате Синђин освојени.
Сусретоше храбре Црногорце,
Међу Љешом и међу Медуом.
Силну ватру на њих оборише,
Црногорци ватром одвратише
И у Турке јуриш учинише;
Али Турци старе варалице,
Тад барјаке б’јеле истакоше
Знак иредаје у час изјавише.
Црногорци ватру уставише
И пођоше да заробе Турке,
Али Турци ватром дочекаше
И на варку многе погубише.
Црногорци тад јуриш викнуше,
Бајонете оштре дохватише
И на Турке с гњевом ударише.
А Турци им плећа окренуше,
Преко својих мртвих побјегоше,
Утекоше граду иа капију
У тврдом се Љешу затворише;
У толико и ноћ притиснула.
Чим у јутру данак заб’јелио,
Дан петога Новембра мјесеца
Девет сто и дванајесте године.
Муња сјева пуцају громови
Гракћу пушке грувају топови,
Црногорци на Љеш ударају.
Док с планине стража не завика:
Ха! на ноге браћо Црногорци,
Е удари нечесова војска,
Топовима гађа Љеша града,
Биће војска Вукотића Јанка,
Сретно стигла нама у помоћи.
Кад зачуше храбри Црногорци,
Притегоше на ноге опанке,
Полећеше као соколови,
Позиције своје заузеше;
Намјестише убојне топове
Те гађају град Љеш бијели,
Гранате им у град улијећу.
Ал’ су Турци у град утврђени,
Сипљу ватру косе Црногорце,
С гранатама и са шрапнелима,
Митраљезом убојним оружјем.
Док стигоше браћа Србијанци,
И топове своје утврдише;
А кад ватром сташе засипати,
Бих рекао и бих се заклео
Да громови земљу растварају,
А муње је свуда освјетлише;
С друге стране бију Црногорци
Али храбро дочекују Турци.
И потраја та страшна грмљава
Све до сахат иза пола дана.
Црногорци тада полећеше,
Подвикнуше Бога споменуше,
Преко моста јуриш учинише,
На све стране грми и сијева,
Трубач свира јуриш не отступај,
Док капију тврду оборише,
И у Љешку варош уљегоше,
Једна војска варош освајаше,
Доклем друга под тврђаву паде.
Бјелогорци и с њима Пјешивци
Кроз највишу кишу од олова,
Под бедеме крваве стигоше,
Те викнуше градског команданта
Ефендију Мехмеда бимбашу,
И остале на предају Турке,
И турским им језиком рекоше:
Предајте се ил сви изгибосте.
Кад то зачу градски команданте,
Препаде се чудит му се није,
С једне стране бију Црногорци,
А са друге љути Србијанци,
Тада барјак б’јели истакнуо,
И отвори на тврђави врата;
А сва војска лети у тврђаву.
Понајпрви Пјешивци јунаци,
С капетаном Мијушковић Шћепом
И са њима храбри Бјелогорци,
С Бјелогорцим алајбарјактаре
Вукмановић Никола се зваше.
Алај барјак на град поперио,
Док стигоше браћа Србијанци;
Ту се братске војке састадоше.
На бијелу Љешу више мора.
Па се браћа грлише љубише,
Од радости сузе потекоше.
Пошто Срби града освојили,
Много блага ту су задобили,
Доста хране а много џебане,
И остале војничке опреме,
А турске су војске заробили,
Дв’је хиљаде царскијех низама,
Једанајест убојних топова.
На стотине Турака погибе;
А Срби су свега изгубили,
Од Синђина док Љеш освојише,
Седамдесет мртвих и рањених.
А барјактар Пејовићу Марко,
Он погибе на крај Бијеле цркве.
Србијанци гласити јунаци,
Поведоше братско Српско коло,
Коло воде а пјесме пјевају,
Одјекују гope на све стране,
А јека се до мора разл’јеже
А немају на себи умора,
Од толиког далекога пута,
Док прођоше брдине и гope
И сађоше до на сиње море,
Гдје сретоше браћу Црногорце.
Весел’те се поносни јунаци,
Србијанци и сви Црногорци,
Кад Косово Српско осветисте
И побједом свуд се окитисте.
Космач, 1913.
Спјевао:
Лазар Стојановић,
војник бјелогорског батаљона
“Српска зора” ‐ бр. 10, мај 1913
