Чардак бега Боришића

Прибрао из народа:

В. Отовић

Чардак бега Боришића

1858.

Вино пију дробњачки главари

У Тушину на бијелу кулу,

Баш на кулу Церовић Новице.

Сваког ћу ти казат’ пои мену:

Најпрви је Церовић Новица,

Друго јунак Мимо Караџићу,

А треће је Башић Милутине,

Четврто је Кандићу Никола,

Пето момче Даничић Дамјане;

Дамјан њима мрко служи вино,

Јер најмлађи бјеше од дружине.

Кад се Срби вина натрошише,

О свачему збора затурише

А највише зборе за јунаштво.

У ријечи у које бијаху,

Ал’ се једна помолила тама,

Од Петнице божје несретнице.

Док из таме, јунак искочио,

На кулашу коњу од мегдана,

Вије му се о бедрици ћорда

Сва у чисту срму обливена.

Гледају га ал’ га не познају,

Па га гледа Церовић Новица

Ал’ га ни он познати не може.

Тад’ устаде Караџићу Мимо,

Те погледа онога јунака,

Чим га виђе добро га познаде

Па дружини Мимо бесједио:

“Видите ли, моја браћо драга!

Ово јесте Каљевић Окица,

Од Језера добар капетане,

Ка’ да су му додијали Турци.

Видите ли под њиме кулаша

И о бедру сабљу срмајлија?

Обоје су Сијерчића било,

Ког је лани на мегдан добио,

Те Окица сада, без динара,

Коња јаше, бритку сабљу паше.”

У ријечи у које бијаху,

Ал’ ево ти Каљевић Окице

Под бијелу Новичину кулу,

Па под кулом одкрочи кулаша

На сиџиму њега оставио,

Па изиде уз бијелу кулу.

Капу скида, божју помоћ вика

А Срби му Бога прихватише,

Испред њега на ноге скочише

Са њиме се братски ижљубише

И питаше за здравље јуначко.

Па му мјесто дивно начинише

И мрким га вином понудише.

Кад се вином опет обредише,

Рече витез Церовић Новица:

“Јесте л’ здраво, добар Каљевићу?

Јесте л’ здраво и јесте ли мирни,

Како ли сте у Језера равна?”

Одговара Каљевић Окица:

“Здраво јесмо, ал’ нијесмо мирни,

Од Турака нашијех душмана

Већ војници моји окапаше,

Чувајући страже на све стране.

А то бих им с јадом опростио,

Ал’ не могу горе опростити,

Што се силно Туре захвалило,

Силно Туре беже Боришићу,

У каване а међу агама:

Да изађе на нашу границу

На границу на Ограђеницу,

Ту да гради танана чардака

Па на њега да постави стражу,

Да не могу јунак добијати

Нити каве ни рујна дувана.

Ни другога што је за потребу.

Па још да ви више чудо причам,

Што се силно туре захвалило

Ето сада већ је учинило.

Изашао на Ограђеницу,

Ту је танак чардак оградио

И на њему ставио пандуре;

Затворио скеле и богазе,

На путу нам жене дочекује,

Отима им струке и торбице.

И те јаде бисмо опростили,

Али друге праштат не можемо.

Сад је Тара спала на газове,

Те је Турчин може прегазити,

Па ју гази, у племе долази

И зулуме по племену гради.

Бије нашу дјецу из пушака,

Више зулум сносити не моги;

Већ те молим и љубим ти руку,

Да ми дадеш неколико војске,

Да ударим бегу на чардаку.”

Кад то зачу Церовић Новица,

Оде њему Ноко бесједити:

“Не могу ти војску поклонити,

Јер сам јуче доша са Цетиња

Искрај нашег свијетлога књаза.

Па кад кретах, приступих му руци

И рекох му: “збогом господаре!”

А књаз Данил тако проговара:

“Немојте се бити са Турцима,

Мир смо с њима скоро учинили.”

Ал’ Окица на то не остави,

Но Новици приступио руци,

Па га моли и Богом га куми

Да му даде неколико војске.

Виђе Ноко јуначку невољу,

Па Окици ‘вако бесједио:

“Ето теби Мимов Милована,

Па пођите на Језера равна,

Те скупите по племену војску

Па удрите бегу на чардаку

Ал’ без изма књаза свијетлога

Па ће рећи да је посебица.”

Тад’ скочише два добра јунака

Те Новици добро захвалише

И десну му руку пољубише,

А Ноко им добар наук даје.

Тад’ радосно Срби полећеше

На готове коње усједоше,

Па их ето низ племе Дробњаке,

Докле Срби на Језера били.

Кад дођоше Смајову чардаку,

Од добријех коња одсједоше

Па језерске скупише главаре,

А пред њима Зелен барјактаре,

Ту су Срби војску покупили.

Кад кренуше низ Језера равна,

Тамна их је ухватила нојца.

Војска Тари на обалу сиде

И ту Срби мало починуше

Вијећајућ’ о јаду турскоме.

Докле викну Каљевић Окица:

“На ноге те, браћо соколови!

Није л’ мајка родила јунака

Да уходи Тару воду хладну,

Можемо ли воду прегазити?”

Ал’ у друштву не бјеше јунака

Да уходи Тару воду хладну.

Кад то виђе Каљевић Окица,

Он поскочи на ноге лагане,

Прекрсти се, сједе на кулаша,

Па повика грлом и авазом:

“За мном, браћо, ако Бога знате!

Ја ћу први Тару пребродити.”

Кад је војска њега разумјела,

Сви јунаци за њим полећеше

И за њиме коњи натискоше,

И сви здраво Тару пребродише,

До јунака Нинковића Луке.

На дорату Таром загазио,

Па кад био на сред воде хладне

Пусти дорат ногом поштукнуо

И са себе Луку одгурнуо,

Те га Тара однијела мутна.

Када виђе Зелен барјактаре,

Да му брата носи вода мутна,

За њим водом ућера халата.

Но му виче Каљевић Окица:

“Не, Зелене, ако Бога љубиш!

Не утопи себе и халата!

И ако се утопио Лука,

На Турке ће наша бити рука.

Ти већ Луки помоћи не можеш,

Макар да је у по б’јела дана

А камо ли у по ноћи тамне,

Но се врћи, ходи да идемо!”

Видје Зелен збиља не помаже,

Па се опет у војску поврати.

Отоле се војска подигнула

Те изиде на Ограђеницу.

Кад су дошли на Ограђеницу,

Тамна их је оставила нојца

А бијел их данак прихватио;

Чардаку се сташе примицати.

Ал’ порани беже Боришићу,

На чардаку ватру наложио,

А уз ватру пече црну каву.

Пошто Турчин каву поарчио,

Са својијем богом побратимом

Побратимом Поповић Новаком,

Примаче се џаму и пенџеру,

Па ухвати срчајли дурбина

Па погледа Тари на границу,

Док се њему даде угледати

Добар јунак, на коњу халату,

Крсташ барјак држи у десници,

На челу му од срме биљега.

Кад га виђе беже Боришићу,

Па он пита побратима свога:

“Побратиме Поповић Новаче!

Каква ј’ оно мрка сератлија,

Што искочи рано на границу

На халату коњу од мегдана,

Крсташ барјак држи у рукама,

Виш’  очи му књажева биљега?”

Говори му Поповић Новаче:

“Оно ти је Нинковић Зелене,

Пред војском је гледан барјактаре.”

Опет Турчин дурбин окренуо

И угледа доброга јунака,

На кулашу коњу од мегдана,

Грб позлаћен носи над очима,

О бедри му вије ћемерлија.

Па говори беже Боришићу:

“Богом брате, Поповић Новаче!

Каква ј’ оно нагнута делија?”

Ал’ му вели Поповић Новаче:

“Побратиме, беже Боришићу

Оно ти је главни капетане,

Од Језера Каљевића Окица.

Видиш добро њега и кулаша,

Кулаш му је бега Сијерчића,

А о бедри видиш сабљу криву

И она је Сијерчића била.

Кад на Пиву Срби ударише,

Посјекоше седам Сијерчића

И осмога бега Сијерчића,

Окица је бега погубио,

Узео му сабљу и кулаша.”

У то трећи јунак искочио,

На ђогату Дервиш-аге клета,

Што га лани на мегдан добио.

“Оно ти је Мимов Миловане.”

Док угледа четвртог јунака,

На дорину коњу големоме,

На њему је црна тамбарина,

А испод ње вири гадарина,

“Оно ти је попе од Тепаца

По имену Поповић Гаврило.”

Виђе беже петога јунака

На гаврану коњу бијесноме,

О облуку њему објесио

С једне стране везену шишану,

С друге опет дрвену чутуру,

“Оно ти је Шаулић Спасоје,

А за њиме свеколика војска.”

Кад је виђе Поповић Новаче,

Он закуми бега Боришића:

“Бјежи, беже, ја те Богом кумим!

Ето на те сва три капетана.”

Ал’ говори Боришићу бего:

“Бре не лудуј, Поповић Новаче!

Нека дођу и шест капетана,

Док је мени Фоча и Таслиџа

И велика на Бобову војска,

А пред њоме бег Селмановићу,

Ја с’ не бојим до Бога никога,

Но ти бјежи твојој б’јелој кули,

Ја кауре хоћу дочекати.”

Тад утече Поповић Новаче,

А бег оста на чардаку своме,

Још са њиме тридесет Турака;

Па разбија ризме и кашете,

Те Турцима џебану дијели,

На чардаку притврдио врата,

Затвори се у њем’ са Турцима.

Док ево ти силовите војске,

А пред њом је Зелен барјактаре,

Па он виче са коња алата:

“О, Турчине, беже Боришићу!

Оди излаз’, беже, из чардака!

Предај Књазу свијетло оружје,

Ништа тебе ни Турцима нећу.”

Нешће му се Турчин одазвати,

Већ прискочи џаму и пенџеру,

А понесе брешку гранајлију,

Па на пенџер џаме расклопио

На љевицу брешку наслонио,

На Зелена очник саставио,

Брешки живу ватру поклонио,

Брешка пуче, никад не пуцала!

Те погоди Зелен барјактара,

Међу очи у чело јуначко

Док му оба ока искочише,

Паде Зелен са коња халата.

Када Срби оно видијеше,

Пут чардака мушки кидисаше

Да освете свога барјактара.

Ал’ се беже из чардака брани,

Вазда пукне по тридест пушака

А одбија брешка Боришића,

Ни једном му не паде на празно,

Кад’ погоди коња, кад’ јунака.

Срби виде, да многи падају,

Па на чардак опет кидисаше,

Ал’ се Турци бране из чардака

Србима се примаћи не дају;

Ал’ се Срби добро досјетише,

Те лучеву кацу добавише,

Напунише сламе и сијена,

Па под чардак кацу доваљаше,

Ту је огњем живим запалише;

Онда чардак огањ прихватио,

Ал’ се Турци бране из чардака.

Кад бегу ватра додијала,

Кликну Турчин гласно јадовито:

“Чекајте ме власи под чардаком,

Да познате бега Боришића!”

Оно речећ врата отворио,

Па пред собом струку истурио,

Не бил’ Срб’ма ватру измамио,

Па покликну: “Сада замном Турци”,

И искочи Турчин међу Србе,

Са голијем у десници ножем;

А за њиме тридесет Турака.

На плотун их Срби дочекаше,

Двадест и шест оборише друга,

Па им брзо главе покидаше;

Ал’ утече беже Боришићу,

Још за њиме четири Турчина.

За њим Срби плотун  оборише,

Убише му сва четири друга,

Па и бега ране допадоше.

Ал’ још бјежи беже на ногама,

Бјежи беже уз Овзир планину,

Но се за њим јунак натурио,

По имену Митре Потураче,

На дорину коњу виловиту.

Кад’ бег више бјежат не могаше,

Тадер сједе на зелену траву,

Па је обје ноге прекрстио.

У то Митре стиже Потураче,

И повади двије пушке мале

Те им живу ватру поклонио,

Боришића бега погодио.

Паде беже на зелену траву,

Митар скочи да сијече главу,

А још беже у животу бјеше,

Па је Митру ријеч говорио:

“Мушки мене посијеци влаше

Јер да си ми шаке запануо,

Знади, бих те мушки погубио.”

И још Турчин говорити ћаше,

Ал’ не даде Митре Потураче,

Него ману љутијем анџаром,

Боришићу окинуо главу,

Па је баци коњу у зобницу,

И узе му свијетло оружје

Па се врати у своју дружину.

Тада турске избројише главе,

Турских тридест назбројише глава,

Међу њима Боришића глава!

Срби мртве своје пребројише,

Седамнаест на број находише,

Међу њима Зелен барјактара,

Још двадесет има рањенијех.

Чардак живој ватри предадоше,

Па с отолен натраг повратише

И дођоше у Језера равна.*

*) Од Јакова Радановића Херцеговца, који је очигледац овога био.

Глас Црногорца  бр. 47   1888.

Перо Савов Јововић - Бој у Созини

Бој у Созини

Српска народна пјесма из збирке калуђера

Дионисија Миковића

На хиљаду и осме стотине,

Деветнајесте од Христа године,

Кад је саба зора отворила,

Кликну вила из грла бијела

Са Пламника брда високога;

Зове вила у Долу Глухоме

А на име Кнежевића Марка:

“Устај брже, Кнежевићу Марко!

На зло јутрос у зору заспао!

Знаш ли море, није давно било,

Кад се силни захвалише Турци

Од санџака барског и оцињског,

Да ће силну подигнути војску

И отети Созину планину,

Што је у њој крста од три прста,

Потурчити јали погубити?

Јутрос се је подигнула војска

Арбанаси крвави јунаци,

На броју их има шест хиљада,

А пред њима два бега силена:

Селим беже од Бара бијела

И Јусуф бег од града Оциња.

Гледала сам куд ће покренути,

Кад ал’ оће пољем испод града

И пријеће воду Жељезницу,

Па изиде уз мете Шушањске

И на Брцу воду долазила,

Ту је војска табор учинила,

А два бега и друга господа

Табор чине у Филиповића;

Па дозивљу Спичане приморце

Да им буду калаузи војсци.

“Мораш рајо, калаузит војсци,

Јал’ ћеш грдних мука допаднути,

Ил’ на колац душу испуштити!”

А то раја једва и чекала,

Јер у свађи јесте с Црногорци

Око веље Созине планине.

И изведе на Созину војску,

Па ће силна јутрос ударити

И чобане поклат’ Црногорце,

Него устај и веће не снивај,

И покупи што мож више војске,

Па ш њом хитај браћи у помоћи,

Неће ли ви Бог и срећа дати

Да сиротну браћу избавите

И силене Турке поћерате!”

А кад Марко разумио вилу,

Он прихвати танка џефердара

И истрча пред бијелу кулу,

Пушком меће а из грла виче

Вуксановић Мића капетана

И делију Ђуковића Марка:

“На ноге се браћо соколови!

Ударише на Созину Турци,

А силна је војска у Турака,

На броју је има шест хиљада,

Те ће нашу браћу погубити

И бијела стада одјавити.

Него да се брже потежемо

У Созину крваву планину!”

Кад главари разумјеше Марка,

Хитро они на ноге скочише,

По сриједи пушке дохватише

Од племена војску покупише

Дв’је стотине и педеест груга.

Па се српска војска подигнула,

А пред њоме сва три поглавице

Које но сам прије споменуо.

Кад су Срби на Дрезгу ижљегли,

На погледу широке Созине,

Али бјеху ударили Турци,

Притиснули широку Созину,

Од Врсуте високе планине,

До широка Дола Поповога.

Но се брани тридесет чобана,

А пред њима Вуксановић Гаро

И сву турску силу устављају;

Бране себе и бијеле овце

А кликују браћу Црногорце:

“Што сте нам се, браћо, одоцнили?

Нијесте се тако научили!”

У ријечи у коју бијаху,

Садје српска војска низ Рудину,

А завика Кнежевићу Марко:

“Вуксановић чу ли мене Гаро!

Држ се добро с браћом чобанима,

Сад ћеш видјет јада од Турака!”

Па на троје под’јелио војску:

Једну даде Ђуковићу Марку,

Другу попу Поповићу Станку

И стави их по деснојзи страни,

А опреми шесдесет момака

Вуксановић Гару и дружини

Пут широка Дола Поповога,

С десна крила да поломе Турке.

А опреми Вуксановић Мића

И делију Мишљеновић Марка,

И са њима шесдесет момака,

Од Врсуте на лијево крило,

Јунак Марко оста на сриједи,

А са њиме два добра јунака,

А да ти их по имену кажем:

Једно јесте Јововићу Јоко,

Оно друго Учичевић Марко

И са њима сва остала војска.

А што ћу ви дуљит лакардију,

Ту се с мјеста заметнула кавга,

Убише се млади убојници

И бише се вазда без престана

Три сахата од бијела дана,

Множ Турака а мало Србаља,

А јунаци Арбанаси љути,

Не даду се лако потиснути,

Па завика Ђуковићу Марко:

“Мила браћо, храбри Црногорци!

Од ватре нам пушке попрскаше,

А Турчина с мјеста не макосмо,

Нити турске главе окидосмо,

Ни узесмо турскога оружја,

Него јуриш, ако Бога знате!”

Тад изиде момче из Србаља

По имену Војводић Илија

И уграби од Турчина главу,

Ђе гледају обадвије војске.

Када Срби ово видијеше,

Сви на Турке јуриш учинише,

Мало натраг подабише Турке,

До зелена брда високога.

Ћаху Турци бјежат без обзира,

Ал’ им не да барски Селим бего,

Но је оштру сабљу повадио

И нагони своје на јунаштво,

Те у брду застадоше Турци

И бране се огњем из пушака.

Ал’ је пала мука на јунаке,

По имену Кнежевића Марка

И делију Вуксановић Мића,

Е не могу потиснути Турке,

Ни узети главу ни оружја.

Не даду се ласно потиснути,

Е им не да силан Јусуф беже,

Но је бритку сабљу повадио

И нагони Турке на јунаштво,

Па пред собом оградили шанце,

Те иза њих Србе одбијају.

Бој трајао од јутра до подна,

Па Србима мука притужила,

Сташе Турци прескакати шанце

И на Србе боље ударати,

Ал’ Србима мала помоћ дође,

Помоћ мала, ал’ срећа велика,

У највишу јуначку невољу.

Помоћ мала тридесет јунака,

А пред њима три добра јунака,

Од Пресјеке и брда Илина

И паштровске зелене планине:

Једно јесте Ђуришићу Нико,

А друго је Јововићу Марко,

Треће бјеше Поповићу Тушо.

Теке доше удрише на Турке,

Низ Врсуту високу планину,

Од куда се ненадаху Турци,

Па се грдно препадоше Турци,

Помислише да је помоћ виша,

Па се тада натраг измакоше,

Не слушају бега ђавољега,

Него натраг бјеже без команде.

Ћерају их мрки Црногорци

С ножевима у бијеле руке,

Низ пољица од Созине доње,

Нагнаше их на брчке стијене

И низ стијене грдно поломише.

Ту жестка боја прекидоше,

Бару граду утекоше Турци,

А на убле ‘сташе Црногорци

И ту своје мртве избројише,

Четири им друга погибоше,

Међу њима Вуксановић Мићо,

И још седам рана допадоше.

Па стадоше бројит турске главе,

Четрнаест избројише глава,

А небројим мртве и рањене

Које Турци собом одвукоше.

Отоле се Срби подигоше,

Однијеше мртве и рањене.

Мртвијема начин учинише,

Оплакаше и ожаловаше,

Рањенима ећима нађоше

Да их љечи од тешкијех рана,

Које су им дика и похвала.

Тада Срби добише Созину,

Свијета им образ на мегдану!*)

*) Спјев. Перо Савов Јововић

Мјесец дана прије овога боја, били су на састанку у Созини Глуходољани и Спичани. Од Спичана били су ови Латини: Марко Филиповић, Митар Кнежевић, Марко Јакобов, Јаков Занковић, Иво Ђорђиновић, Ђуро Карлић и Ђуро Бабић, а уз ове још неколицина. Од Глуходољана: Гаро Вуксановић, Мило Кнежевић, Марко Кнежевић, Нико Масоничић, Илија Дрешић, Митар Поповић, и са њима до тридесет чобана.

Созину су држали Спичани, а Глуходољани су им плаћали за усјеве и пасишта. На овоме састанку ту дужност одказаше Глуходољани Спичанима, и рекоше им: “Ово је и прије српско било, па га сада као и многа ваша добра улагивањем Турцима, уживате ви.” И једанак забранише им Миљевачку Скалу, главни пут од Созине. Ушљед тога родио се овај бој. А како нијесу Спичани вриједни били побити се с Глуходољанима, позову у помоћ Турке, своје господаре. Ипак битка се свршила  на славу Глуходољана, како и из пјесме видимо.

Од овога боја господаре Глуходољани Созином, али је ипак између њих и Спичана било и послије често зађевица, на вишу штету Спичана. Ови потоњи ишли су ноћу у Созину, па сјекли жито, а први, њима за освету лозе и маслине. И неки православни Спичани имали су дијела у Созину и били су придружени Латинима.

И данас се види у Созини остаци разваљених латинских цркава на “Рудини”, на “Попадију” и на “Св. Ђуриц. И старијех кућишта и бистијерна.

Дионисије

Глас Црногорца  бр.  49   1888.