Погибија Јована Милованова Павићевића
Пет стотина већ је прошло љета,
Од кад Турчин по Балкану шета;
Именује паше и везире
Непослушну рају да умире
Кроз намете зулуме и муке
Да ојача своје пашалуке,
Али чаша горчине се пуни
И раја се на све стране буни.
Има више од стотину љета
Од како је буна започета.
Из те буне и борбе крваве
Ускрсле су четири државе;
Прва од њих Црна Гора мала,
Која није никад робовала,
Већ са шаком храбрих витезова
Дух враћала браћи из окова.
И својему потлаченом роду
Бритким мачем стварала слободу.
Ал сад сами Црногорци нису
На Балкану још државе три су
Које сада као и ми желе
Са Турчином мегдан да дијеле,
Ослободе браћу која пате,
Поробљене земље да поврате,
Проћерају Турке за Азију
И заставе слободе развију.
Турчин види зло да му се пише
Нико неће робовати више.
Сваки народ гаји своју наду
Ми гледамо према Скадру граду.
Њему су нас вукли стари снови
И чезнули наши витезови.
Да отворе слободе капије
Од Косова гдје је било није.
Ми гледамо Сакдар, Турци ћуте
На нас Србе највише се љуте,
Тијесно је постало Турчину,
Страх га хвата и кости му трну.
Скадар бјеше сједиште везира
А сад тамо Турчин нема мира,
И зато је на своје границе
Истурио понајљуће злице
Да бедеме праве и ровове
Поставњају жицу и топове,
Јер је доша земан да се бране
Од Хришћана са свакоје стране.
Хришћани су свуд посјели кланце
Да би ропске раскинули ланце;
Оћерали са огњишта змију
Да се опет врати у Азију.
Црногорци свијет им се диви,
Дигли су се на Турчина први;
Испунили своју жељу стару
Да ударе први зулумћару.
Па кренуше према Скадру граду
Да испуне петвјековну наду.
Јутрос кад је јутро освануло
И над Скадром сунце огрануло
Зајечаше са земље топови
Као да су небески громови;
Од грмљаве небо се пролама
Срби јутрос вичу благо нама;
Бој се бије сав Бардањол јечи
Србин ране хоће да лијечи.
На бојишту надмећу се момци,
Јуриш, кличу млади Црногорци.
Они хоће Косово да свете,
Зато у бој ко змајеви лете.
Без престанка бој се љути бије,
А тама се изнад Скадра вије.
Од те таме један облак дима
Окрену се изнад Муселима.
Облак прати у својему лету
Најхрабрију црногорску чету
И пред четом младог капетана
Познатога витеза Јована,
За чије се име одмах чуло,
Чим је прво оружје плануло
И о чијем јунаштву се збори
По читавој ломној Црној Гори.
А од данас пјесма ће вам рећи,
Да је Јован јунак понајвећи.
С голом сабљом у десници руци,
Јован кличе гдје сте сада Турци.
И пред четом Јован кликоваше
Дајте Турци оно што је наше.
Сад је коло заиграло ново
Срби хоће да свете Косово
И покају тако своје старе,
Са огњишта гоне зулумћаре,
Да поруше вашу стару славу
Вашу силу и вашу државу.
Освета се вама свуда спрема
На Балкану за вас мјеста нема,
То морате Турци сада знати
Кључеве нам од града предати.
Тако витез Јован кликоваше
Али Турци снажан отпор даше;
Отпор дају Турци без узмака
Живу ватру сипљу из пушака,
Пролијећу по бојишту борци,
Кличу Турци, кличу Црногорци.
Јуриш чини чета одабрана
Под командом витеза Јована,
Црногорац као оро кличе
Али Турчин неће да узмиче.
И већ преко пољане крваве
Попадаше прве српске главе,
А Јован се као соко вије
Куда прође крв се турска лије.
Оштра сабља блиста му у руци
Око њега попадали Турци
Јован хоће да покаја старе,
Па сијече турске зулумћаре,
Сијече их Јован по бојишту
Иако му Турци милост ишту.
Кроз хордију турску Јован лети
Да Косово и Милоша свети.
О Јовану одавно се збори
Како неће оца да покори,
Најбољега црногорског сина
Милована славног Перишина;
Па мислећи на оца витеза
Пред пушкама турскијем не преза,
Већ он гази кроз потоке крви
И ускаче међу Турке први,
Када прође свуд прави лазину,
Да увећа своју домовину,
И све док је као соко клица
Муселим је поста касапница,
Али њему понестаде клика,
Јер он нема груди од челика.
Крви се је големо
пролило
Док је њега зрно погодило.
Срце храбро куцати престаде
И капетан Павићевић паде;
Паде сабљу држећи у руци
Око њега мртви леже Турци,
Ма и Срби свој су данак дали
На бојишту мртви попадали.
Из дивнога ту је пало јата,
Од свих десет најхрабријих брата,
Десет брата, десет Обилића
Из јуначке куће Никчевића..
Међу њима у бој љути паде
И свој живот за слободу даде
Из овога јуначкога кола,
Контић Ђуро, соко од сокола;
А да старе не пропану наде,
С њима Саво Спасојевић паде,
Међу свима вазда храбар борац
Диван Србин, диван Црногорац.
И те жртве не бијаху мале
Али још су двије главе пале,
Двије главе, двије љуте злице
Јованове двије узданице.
Поред десет брата Никчевића
Два су брата пала Бацковића
С обје стране усред вјечног мира
Да чувају свога командира.
Њих петнајест живот положише
Да о њима историја пише,
Да се пјева док Србина има
И помиње бој код Муселима.
Док јунаштво буде опијело
Спомињаће велико и мало,
Ко хероја, витеза и бана,
Павићевић храброг капетана,
Што је сабљом ропске ланце кида
Као некад славни Леонида
И на крају крвавога боја,
Као витез јуначкога соја
За слободу дао дивну главу
И највећу задобио славу;
Зато ће му име свуда бити
Јер вијенац славе њега кити
И неће нас бољет љута рана
Када му је глава овјенчана.
Овјенчана Србин тако пјева,
Као што је глава Милошева.
Спасоје Андријин Павићевић
је дао ову пјесму Радоју Павићевићу 1975. год. а Радоје прошле (2015.
год.) је предао инж. Јовану Павићевићу.
Није познато да ли је Спасоје Андријин и аутор пјесме. Пјесма је власништво породице.
