понедељак, 26. октобар 2015.

Јуначка смрт Трипка Џаковића



Јуначка смрт Трипка Џаковића

Мили, Боже, вазда те молимо,
Помози нам, да се веселимо
Помоз’ Боже у дом домаћина,
И ко му се у дом придесио
С њим се добра браћа придесила.
Сад по томе, цвијеће дружино,
Те могнемо и узнајбудемо,
Да малену пјесму испјевамо.
Ја ли ћемо пјесму за јунаке?
Ја ли пјесму за младе ђевојке?
Баш не ћемо него за јунаке,
А нијесу лоше ни ђевојке,
Јер су оне јуначко цвијеће.
Још зорица није ославила,
Ни даница помолила лишца
Још од дана ни помена нема,
А бијела покликнула вила
С Дурмитора, високе планине.
Вила кличе, по  имену виче
Војеводу Трипка Џаковића,
Овако му вила говорила:
“Ој, војводо, од ћемара главо,
Ако пијеш каву из филџана,
Грчија ти од чемера била,
Ако љубиш на душеку љубу,
Са љутом се цјеливао гујом.
Ја л’ не хајеш,  ја л’ абера немаш,
Ето на те силе од Турака
Од крвава Колашина града;
Има пуно петнаес’ хиљада,
Све Турчина ко и  огња жива,
Силно су се зафалили Турци,
На ћитапу јемин учињели,
Да ће Тару прегазити мутну,
Крајину ти листом похарати
И живијем огњем изгорети,
Мушко, женско под сабљу турити
А нејаку дјецу истурчити,
Теби русу погубити главу,
И послат је на пешкеш везиру.
Знаш војводо, није било давно,
Ка’ с’ одио на Цетиње равно,
Како си се затекао књазу,
Док је теби на два рама глава
И десница у мишици рука,
Без грдила и вељијех мука
Да ти нећеш пустити Турака
Преко Таре да прегазе ладне.
Сад на ноге, ако Бога знадеш!
Убојите купи Крајишнике,
С њима лети, па Турке сусрети,
Једа Бог да и срећа донесе,
Ко и  што је увијек дослена,
Да сузбијеш турску силу грдну
Већ за тобом пушка пуцат неће.”
Тако б’јела вила кликовала;
Есапљаше нико је не чује,
Но је чуо Трипко војевода,
А на својој, на бојали кули,
Добар адет био у јунака,
Прије саба вазда подранити,
Па се умит и Богу молити,
И мрклицу каву поарчити,
Још бојали чибук запалити.
Кад је јунак вилу разумио,
Одма’ се је јаду досјетио,
Па се скаче на ноге лагане,
Примаче се до студена зида,
Аберницу с чивилука скида,
Па га ето демирли пенџеру,
На пенџер је пушку наслонио,
Доброј пушци ватру наложио;
Пуче пуста ко гром из небеса,
Сва се кула из темеља стреса;
Абер оде на четири стране,
Да с’ делије купе одабране.
А да видиш српскога сокола,
Он се пење уз танчицу кулу,
Побројао двадес’ басамака.
Докле паде у шикли одају,
Примаче се студену дувару,
На дувару долап отворио,
На се меће ђузел одијело,
Све од чове и сувога злата.
Када се је дивно ођенуо,
И свијетло припасо оружје,
Сину јунак, ко на гори сунце.
Отлен спаде на мермер-авлију,
Ту скупљене Крајишнике нађе,
Па им ‘вако бесједити зађе:
“Браћо моја, храбри витезови!
Заточници крста и слободе!
Јутрос су ми допанули гласи
Са планине од бијеле виле,
Да се дигла силна Турадија
Од крвава града Колашина,
Није шала ни петнес’ стотина,
Ја камо ли петнаес’ хиљада,
Све Турчина за бој хазурана.
Силни су се зафалили Турци,
На ћитапу јемин учинили,
Да ћ’ Крајину нашу похарати,
Похарати, огњем изгорјети,
Мушко, женско под сабљу турити
А нејаку дјецу истурчити,
Мени русу погубити главу,
И послат је на пешкеш везиру.
Сад на ноге, моја браћо драга,
Да проклетог’ дочекамо врага!
Нас је шака, а сила Турака,
Ал’ Бог ће нам бити у помоћи,
Душмани нам наудити неће.
Него прије, да се послушамо,
У јуначка ижљубимо лица,
Један другом грјехе алалимо,
Јер Бог знаде, ком’ мријет ваљаде
Кад су њега браћа саслушала:
Руке шире у лица се љубе,
Један другом грјехе алаљује.
Па се отлен они подигоше;
Таман шљегли Тари води ладној,
На њој тврде поватали кланце,
Кад ли ето на помол Турака,
Чути нема ничесова гласа,
Не чују се бубњи ни борије,
Нит се оре турске даворије,
Мисле Србим удрит из убаха,
Од њи’ веље јаде направити.
А кад Срби Турке запазили,
Сви једанак ватру оборили;
Ма ни Турци не стоје залуду,
Но се ватри ватром одзивају.
Фала Богу, фала јединому,
Кад се двије силе судариле,
У крај таре, подно Дурмитора,
Грми, с’јева с обадвије стране,
Одлијежу брда и долине,
Од стра тице бјеже у висине,
С јела саме одлијећу гране,
А Тара се помамила мамом,
Ко да су је помутиле виле.
Да је стати, па да је гледати,
Како силни кидисали Турци,
Ко и мрки, из горице вуци.
Ал’ се Срби халовито бране,
Пушке пале, те Турке тамане,
Не даду се близу примакнути,
А пред њима храбри војевода,
Би рекао и би се заклео,
Од челика шљевене му груди,
Од челика, под чег и топине;
Те с’ не плаши турскије’ куршума,
Облијеће и бодри јунаке;
Овако им соко говораше:
“Сложно, браћо, храбри Крајишници,
Ако Бог да и Богородица,
Те ми данас освјетљамо лица,
Свијех ћу вас проказати књазу,
А књаз ће вас даривати дивно,
За јунаштво и за храброст вашу
Са крстима и са никшанима
Са токама и сјајним пушкама
Са хатима и са парипима”.
Тако траја вр’јеме неколико.
Када силни увидјеше Турци,
Да Србима наудит не могу
Страшни загон Турци учињели,
Док се Србим близу примакоше;
Тада танке пушке умукоше,
Сијевнуше сабље и анџари,
С Турцима се Срби смијешаше.
Боже мио, страшне касапнице.
Анџар с’јева, крв се пролијева,
Мртве људске зијевају главе.
Од крви су попливале р’јеке,
Од лешева узрасле гомиле,
Из крви се рањеници криве,
Неки виче: јао моја мајко,
Неки мајко, а неки бабајко,
Неки вели привати ме друже,
Неки друже уз долину струже,
А преко њи’ прелијећу здрави,
Један другог са зубима дави,
И цријева острим ножем сука.
Свеосве су притужили Турци.
Ко ће јачој сили одољети?
Сила силу вија и савија,
Ама куку вазда нејачему,
Јачи свлада, а нејачи страда.
Још се Срби држе на мегдану,
Виде они ђе им спаса нема,
Ма се живи предавати неће;
Волио је сваки погинути,
Нег жив пасти Турчину у руке.
Све то гледа са планине вила,
Са планине, сњежна Дурмитора.
Док се вили погледати дало,
Кад угледа Трипка војеводу,
Вас у крви јунак огрезнуо,
На њега се заиграли Турци,
Који ће му уграбити главу.
Када виђе е му гинут ваља,
Он заскочи на мост у бусију,
А за њиме згрнуше се Турци,
Ал’ се Трипко огњевито брани
Не да са себ’ укинути главе,
У десници држи самокреса,
Седам њиме окинуо пута,
Седам мртвих сложио Турака.
Кад јунака ране обрвале,
Клону пушка у десници руци,
Сјевну клета турска посјеклица,
Са јунака одлећела глава
Када паде са војводе глава,
Заплака се и гора и трава,
Заплака се на планини вила,
Стачу јој се сузе у њедарца,
Кано роса низ јелово грање,
Кроз сузе је вила говорила:
‘Крајишници, тужни и невољни,
Данас вам је Трипко погинуо,
Крајини су обломљена крила,
Ко ће ослен чете подизати,
И Крајину бранит од Турака.
Аој, Трипко покојна ти душа!
Ти си данас изгубио главу,
Ал’ си мушки осветљао лице,
За то име погинут ти неће,
Уз гусле ће Срби га пјевати,
Твоју храброст дјеци казивати, 
Славићеш се до судњега данка,
Као Милош и ка сви остали,
Српског рода храбри витезови,
Те дадоше живот за поштење.”

Из збирке Р. Шуковића-Вујачића богослова


Босанска Вила бр. 21 – 22    1905.