Комити у Паштровићима
Паштровићи су се налазили под окупатором од 1423. године,
а под чизмом Аустро-угарске од 1814. до ослобођења 1918. године. Да Паштровићи
нијесу трпјели окупатора, иако су сви способни мушкарци били и војни обвезници
Аустрије, казује податак, када је Црна Гора објавила рат Аустрији, да је велики
број Паштровића добровољно придружио црногорској војсци, о томе говори и један
одломак из пјесме:
Под Острогом у пећини Краљ
Никола сабор чини,
Око Њега сви главари
Војводе и сердари,
Краљ Никола Збор отвара
И овако проговара,
Браћо моја Црногорци,
и Паштровски добровољци.
Почетком другог светског рата скоро сви угледнији
Паштровићи су интернирани, а један број стријељан. 1914. године, на „Шпањоли“
Херцег-Нови стријељано је осам Паштровића и то: Саво Анђус, Лазар Срзентић,
Ђуро Зеновић, Крсто Вуковић, Марко Калоштро, Нико Павловић, Мило Митровић и
поморски капетан Милан Срзентић који је на стрељању викао: „Живјела Србија”.
Велики број Паштровића који су се налазили ван своје
домови не дошли су у добровољце и придружили се српској и црногорској војсци.
Приликом одступања српске војске преко Албаније сви Паштровићи који су се
налазили у редовима српске и црногорске војске одступили су са српском војском,
јер се нијесу могли помирити са капитулацијом Црне Горе и срамном издајом краља
Николе и његове владе.
На подручју Паштровића, Црмнице, Љуботиња и Цеклина
налазила се једна чета комита. Четовођа је био Лазар Павићевић из села
Бјелопавлића. Колико је у овој чети било комита не памте ни они који су још
живи из тог времена. Једна пјесма која се код нас и сада радо пјева помиње
имена двадесет комита који су учествовали у борби за уништење једне швапске
чете, мада се претпоставља да је чета била много бројнија.
за
Комити су на овом подручју представљали велику опасност
окупатора и за све њихове сараднике, јер су кажњавали шпијуне стријељањем,
кидањем носа и ушију и јавним батинањем пред народом.
Швапске власти расписале су награду за оне који би се
добровољно јавили за уништење ове комитске чете и њиховог четовође Павићевића.
Награда је била: ко убије или живог преда властима ма којег комиту ослобођен је
даљег служења војног рока. Јавила су се 54 швапска војника са једним официром.
Упутили су се на гору Паштровску да би уништили комите, а били су обавијештени
гдје се налазе. Како пјесма каже, а и они који су још живи, комити су убили
двадесет швапских војника и међу њима једног лајтанта који је предводио чету.
Остале су заробили и разоружали, скинули одјећу и обућу, па их пустили да иду у
најближу команду у Будву. Од комита у овој акцији није нико погинуо.
Аустријске власти нијесу за ово вршиле никакве
репресалије над становништвом.
У пјесми коју Вам шаљем у прилогу детаљно је описано о
случају ове комитске акције, па Вас молим да и њу објавите како би читаоци у
потпуности били обавијештени.
Што се оно Тројца замаглила
И густа је тама обавила,
А из таме стоји нека вика
Као да је од пушака цика,
Није тама са неба послана,
Већ то вила виче с Кривоврата,
Па дозива хладној Церовици,
Гдје но српски бијаху четници,
Зову вођу комитског Лазара
Овако му вила проговара,
Гдје си вођо гдје су ти комити
Данас треба врелу крв пролити,
Но не перте од крви оружје
Но чуј мене мој љубазни друже,
На вас иде једна чета дуга,
Од педесет и четири друга,
Са Браића кренуле су страже
Да комите по гори потраже,
Извидница стиже до Долова
Биће крви од врућег олова,
Швабо иде за вас бриге нема
У њих ти је свеколика спрема,
У њих ти је рухо и оружје,
Па што ћу ти говорити друже,
Но на ноге и добро гледајте
Да што боље Швабе дочекате,
То изрече с Кривоврата вила
Па се даде у лагана крила,
Вила лети а Швабе се смију
А комити хватају бусију,
Комити су са разније страна
Не плаше се од крви и рана,
Но још уз то ако ј’ коме драже
Пјесма може свакојег да каже,
С Лазарем су три Павићевића,
Из Подгори три Вукмановића,
Из Грађана два Милановића,
Поповића и Махаљевића,
Два Шабана с равна Љуботиња
Драшковића из близу Цетиња,
Ту бјејаху и два Паштровића
То је Андрића и Рађеновића,
Ђуровића и Рогановића
И са њима још и Перовића,
Свјега бјеше двадесет момака
Што их бољих не треба јунака,
Кад зачуше што говори вила
Та њихова посестрима мила,
Сви скочише на ноге лагане
Да границу домовине бране.
Илија Митровић
Будва
Из књиге:
Миле Кордић и Мијајло Ашанин
“Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918”
Битка на Паштровској
гори
Што се оно Тројца замаглила
И густа је тама обавила,
А из таме стоји нека вика
Као да је од пушака цика,
Није тама са неба послана,
Већ то вила виче с Кривоврата,
Па дозива хладној Церовици,
Гдје но српски бијаху четници,
Зову вођу комитског Лазара
Овако му вила проговара,
“Ђје си Лазо гдје су ти комити
Данас треба врелу крв пролити,
Но не пер’те од крви оружје
Но чуј мене мој љубазни друже,
На вас иде једна чета дуга,
Од педесет и четири друга,
Са Браића кренуле су страже
Да комите по гори потраже,
Извидница стигла до Долова
Биће крви од врућег олова.
Иде Швабо за то бриге нема
У њих ти је свакојака спрема
У њих ти је рухо и оружје
Него чуј ме, мој премили друже,
На ноге се и добро гледајте
Да што боље Швабе дочекате.”
То изрече с Кривоврата вила
Па се диже у лагана крила
Вила лети, а Швабе се смију
А комити хватају бусију
Полегли су у лист и у траву
Хоће роду да уберу славу.
Јадан Швабо, грдне ли си судбе
Да ти комит може бројат зубе.
Комити су са разнијех страна
Не боје се ни крви, ни рана.
А још уз то ако ј’ коме драже
Пјесма може свакојег да каже.
С Лазаром су три Павићевића,
Од Подгори три Вукмановића,
Од Грађана два Милановића,
Поповића и Михаљевића,
Два Шабана с равна Љуботиња,
Драшковића изблизу Цетиња,
Перовића и Радуловића,
Ђуровића и Рогановића,
Ту бијаху и два Паштровића
То Андрића и Рађеновића,
Вујотића од Братоножића,
Свега има двадесет момака,
Да их бољих не бјеше јунака.
Кад зачуше што говори вила,
То њихова посестрима мила,
Сви скочише на ноге лагане,
Да границу домовине бране.
Швабе валом широком силазе,
А комити около штуљезе.
У то пуче од комита пушка,
Бистра ока и десница мушка,
Али срећа на празно не пале,
Први Швабо богу душу даде.
Иза тога пукоше плотуни,
Ту се швапски помутише уми.
Шанца нема, нема метериза,
Јадан комит муке је огриза’,
Па пушчаном ватром су осули,
Тужне Швабе по гори просули.
У бјекство се даде та патрола,
Пошто мртвих остаде их пола.
Бјеже Швабе пут Ограђенице,
Многи ће се сјећат Церовице.
Бјежи Швабо и оружје баца,
Црне бруке од грдних Њемаца.
Бјеже јадни ни пушке не пале,
Имат ће се чему да похвале,
Када дођу Будви и Котору,
Како бјеше на Паштровску гору
На питању те њемачке свите
Како ј’ живе хватати комите?
Јадан Швабо у кондуре тешке,
Сустижу их те ноге витешке.
А комити хитри у опанке,
Реденике и пушчице танке.
Па су они хитри као срне,
Јадне Швабе претекоше црне.
Претекоше код Ограђенице,
На домаку од саме Фортице,
Претекоше па их опколише,
И свакојег жива ухватише,
Скидоше им рухо и оружје,
Па што ћу ти говорити друже,
Но комити срца милостива
Па свакојег оставише жива,
Пошто Швабе грдне испратише,
Комити се натраг повратише,
Деветнајест на мјесто убише,
И Лајтнанта међу њима више,
Вила носи горског цвијећа ките
Њима кити прса у комите
А у вијенац једну киту пружи
Нека Србе добра срећа служи.
