VI . Grobovi
Žarko sunce rano uranilo,
Obasjalo brda i dolove,
Ogrijalo stiene i urvine;
Al
negrije po Grahovcu malu;
Jošter
na njem crna noćca spava,
Kano
da već ni ustajat neće,
Niti
će joj na uranak doći
Prehodnica
zvijezda zornica;
A
kako bi dolazila jasna,
Kad joj nije tuda putovanja;
Nije njiva, nit livada ravna,
Nit
u dolu procvanulo cvieće,
Da se po njem rujna zora šeće;
Nó laz pustih naložen trupinah,
Leš na lešu, a na glavi glava,
Lom oružja nalomljen krvava,
I olovom lieja uzorana,
A crnijem prahom zasijana.
Po pó dola crna baba šeta,
Baba crna u crnilu crnu.
Ona šeta ništa njoj nesmeta;
Kosu nosi o ramenu svome,
Da što skobi, da pokosi njome,
Ruke grablje, da grabi za njome,
I vrč jieda za lijeka prieka.
Baba vreči, a dolina ječi;
Baka leše po ledini valja,
Mniš ona je vidarica stara,
Pa junakom teške rane blaži;
Ali ona ima l’ još tko traži
Da mu gorcih trebuje ponudah,
Pa ga žučju i čemerom davi
I kosierom oko vrata gnjavi ...
Baba vreči, a dolina ječi,
A za njom se vukodlaci vlače;
Mniš da idju da junake vrače;
Ali oni krvcu loču vruću,
Dok se svane da se njome hrane ...
Baba vreči, a dolina ječi,
A za njome mrci vuci skaču;
Mniješ idju da junake plaču;
Ali oni konjsko meso zvaču,
Dokle svane da se njime hrane ....
Baba vreči, a dolina ječi;
Za njom lete orli i gavrani;
Mniš da žale leše razkajani,
Pa iznad njih od žalosti lieću;
Al junakom crne oči kreću,
Ter se vrane tim u mraku hrane.
Baba vreči, a dolina ječi;
Za njom crne gužvaju se guje;
Negužvaju da junake brane,
Već junačkim srcî da se hrane ....
Baka dreči, a Grahovac ječi;
Vuci viju, vukodlaci hrču,
Orli klikću, a gavrani grču,
Ljute crne pocikuju guje ,
Glave leže i na strave reže,
A sve noćna crna strava stravi;
A pak baba po dolu se mami.
Kune babu Lika i Krbava,
I štogod je majačkijeh glavah
Od Orlova do polja Kosova
I od Skadra do Bihača grada:
Da ju uj’du u planini vuci,
Da ju strvni vukodlaci sgnjave,
Da ju ljuti gušteri zadave,
Da joj oči izpiju gavrani,
Da ju šinu munje proz oblake;
Al nemile ništa neće bake;
Vuci neće jer jim mesa dava;
Vukodlaci jer jih krvljn hrani,
Pa za njom su siti i gavrani;
Ljute guje i jesu joj druge,
Pa je njima svima baka majka;
Tek munja je gonja iz oblaka
Od drveta do kamena tvrda,
Od junačkog do junačkog hrasta;
Al se baka varka naopaka:
Kad u glavu hitra munja cielja,
Nepogadja, jer joj glave nema;
Kad u pete, al gdje su joj klete?
Nije baka, već sjena opaka,
Pa čemgodir poganica vine,
Za njom striela gromovnica sine,
Kamen čehne, a ostane sienka,
Drvo trehne, a ostane sienka,
Junak pane, a sjena se šeta;
Sve s nje gine, a njoj smrti nema;
Jer ona je sama smrt nijema
Vita jelo! vini k nebu grane,
Gani vihre crn mrak iza strane!
Vita jela u vis grane kreće;
Ali crn mrak uza strane neće;
Već na njeg se crnji prami vlače,
Da nevidiš iz gore junače,
Kako vrše puste baba glave,
Kakoli se vuci mesom dave,
Vukodlaci krvcu loču crnu,
Ljute legu u srdcijeh guje,
A kljuvaju oči ptice vrane;
Jer bi tebi tvoje izkopale,
Da ti vidiš, šta te strave rade,
Pa bi kleo oružje krvavo
I onoga, ki ga je kovao,
Da je tvrdje u njem srce bilo,
Nó to hrusto gvoždje i ocielo.
Al da nije tog bilo kovača
I njegova noža posjekača:
Tko bi shrvó vojsku na Grahovcu
I junačke polomio vrate
I paripske ustavio gnjate;
Nije krivo oružje krvavo,
Pani ljudi nisu krivi hudi;
Već je zloba i nemilost kriva
Od ljudskoga okorjela gnjieva,
Što jih prije Abelova kletva,
Ter se mraze i nemilo raze;
A da nije starih zadjevicah,
Nebi bilo novih pozledicah;
O! da Bog da nebilo jim traga,
Nek se ljudi sklanjaju medju se,
Kano drvlje jedan do drugoga,
Pa nek žive jedan uz drugoga,
Zajimljući jedan u drugoga
Bratskog hara i ljubavna čara
Tad jim zloba neće tvorit kvara.
Tako crn mrak na Grahovcu spava,
Tako baba po poljani pleše
Od dne do dne godinu danakah.
Kad godina navršila ciela,
Opet spasov danak osvanuo;
Bio danak ko je bio lane;
Al nješto je ljepši od lanjskoga,
Što mu nebi na bdijenje znaka,
Krvna znaka pre’o neba jarka;
No je tiho svanulo jutarce,
Žarka zraka tamu razagnala,
Crna zemlja krvcu polokala,
Tiha rosa poljanu oprala,
Pa ponikla do koljena trava
Proz povore konjske i junačke.
Trava niči i na mijer liči;
Nabujala i ocvala trava,
A mogila vitezovah spava
U bijelu od kamenja groblju,
Od lazine odvojenu steće;
Po njem Luka protosingel šeće,
Zlaćen trebnik u desnici nohá,
A o vratu petrahila zlatna;
Molbu čati u bijele liste,
Molbu čati na imena brojna,
Koje popo spominjati znaše,
A opielo na neznane druge:
Bog da prosti! i miluje duše!
Svih vas ovdje vítezovi slavni
Što ste glave pogubili lani;
Nežal’te jih sa ramena svoga;
Nit jih žale vaše mile majke,
Nit vijerne oplakuju ljube;
Jer s njih krst se na Grahovu vije,
Ter s njih narod slobodan se glasi,
A vas slava od pobjede krasi,
Mili Gospod nek vam duše spasi!”
Nestà babe, nestà svećenika,
A bijela pošetala vila
Po grobovih po kamenju hladnu,
Pazadjeva smilje i kovilje
Uz kamenje najunačke glave,
Pa smiona pokliknula vila:
„Oj! Slovini, koljeno vilinsko,
Vi junaci na desnici jaci,
Štogodir ste krvi lili crne
Niz Dunavo i niz vodu Savu,
Niz Moravu i niz Bosnu hladnu,
I uz sinje ukraj Zadra more,
Lili ste je, žalili je niste;
Ma niste je prolievali za se,
Nego ste je lili za drugoga;
A što ovdje krvi liste drage,
To za svoju slavu liste samu
I za svoje domove i hrame
I za svoje volove i jarme..
Ovdje će vi divno niknut cvieće,
Koje nigda uvehnuti neće!“
Nema babe, svećenika nema,
I bijela izčeznula vila;
Al na tomu na ubavu groblju
Rumena je ruža poniknula;
Ruža niči i na slavu liči;
Pa rumena i procvala ruža;
Ruža diši, a slava miriši;
Nije ruža na Grahovu rujna,
Već bijela Trisvetnica crkva;
Nije slava konju ni junaku,
Već čestitu Spasovomu danku,
Gdje nebogu sjerotinju spasi,
I viteštvo vitezovah glasi,
I njim hrabra smrtca slavu dava,
Kano ruža miris mirišava!
Нема коментара:
Постави коментар