Спремање устанка у Херцеговини

 

Спремање устанка у Херцеговини

(1874—1875. год.)

 

 

Пије вино дванаест кнезова

на широку пољу Невесињу

у Братачу селу маленоме

а на кулу Пера Радовића.

Кад кнезови напише се вина

те им винце удари улице

а ракија еглен отворила,

о свачем су eглeн зaтyрили,

док поцмиље дванаест кнежева:

Протопопе Петре Радовићу,

што дура смо дурат’ не можемо,

што трпљесмо, трпљет’ не можемо

Од зулума и од зулумара

Од некаква Башагића Суљка

и некаква Дугалића Аџа

и њихова Форте буљубаше

Форта чини претешка зулума,

ђе приспије момак за оружје,

њега уби Форта буљубаша

Однесе му токе и оружје;

ђе имаше вола за хватање,

њега закла Форта буљубаша

И његово тридесет пандура.

И те би ти јаде ‘алалили,

веће ево јада изненада,

родиће се тридест копилади

е у наше тридест ђевојака

Од Фортино тридесет пандура,

што од воље не би но невоље.

Beћ што ћемо Перо Радовићу?

А рече им Перо Радовићу:

Чујте, браћо дванаест кнежева,

да градимо крвава мазара

да спремимо Шехер Сарајеву

а на руке Вали-паши старом,

неће ли се старом ражалити,

неће ли нам зулум утркмити.

А рече му Гутићу Мијајло:

Протопопе Перо Радовићу,

Ми смо једном мазар начинили

Код бијеле Биоградске цркве

а на руке Вали-паши старом

однесе га дванаест кнежева

и четири млађана муктара,

Донијеше шехер Сарајеву,

Дадоше га Вали-паши старом.

Кад је паша мазур прихватио

и видео што му мазар пише,

мазар сави, пода се га баци,

Нас затвори у мрачну тамницу,

затворио све дван’ест кнежева

и четири млађана муктара;

ту одиста окапати ћaсмо

но дођоше два консула млада

консул Руски и консул Француски

те пуштише све нас из тамнице,

Те дођосмо пољy Невесињу.

Ја ти више Сарајеву нећу,

но градимо крвава мазара

да носимо врелу и Цетињу,

а на руке Петровићу књазу,

неће ли се књазу ражалити

и с Турцима данас заратити.

Ви градите крвава мазара,

Ви градите ја ћу га носити.

А кад чуло дванаест кнежева,

добавише Гаћину Јована,

те крвави мазар начињеше.

Кад кнезови мазар начињеше,

тада Гутић мазар прихватио

па га ево низ бијелу кулу

па он паде на мермер авлију

а готова налази зеленка.

А кад виђе Симун Зечевићу,

Симун скочи на ноге лагане,

па Мијајлу ријеч проговара:

Лако мало, Гутићу Мијајло,

оба ћемо ићи на Цетиње,

Па и Симун коња поклопио

а отолен заједно пођоше

и крвави мазар понијеше,

па их ево пољем Невесињем

док Зовоме долу долазише

па отолен кланцу и Лукавцу,

а отолен низ Риоца равна

а до куле Лубурић Mрдака,

па Мрдаку по истини кажу

и Мрдак им ‘аирдову дава:

ајте збогом оба кнеза млада.

Отален ми коње проћераше,

у Прерацa здраво доћераше

до дворова попа Бјелетића.

Испод куле зову Бјелетића,

а кад зачу попе Бјелетићу,

ће га неко испод куле виче,

на пенџеру канат отворио,

а на демир главу наслонио,

у авлиjу очим оборио;

а кад виђе оба кнеза млада

позна, попе, да су Невесињци

па потрча низ бијелу кулу,

паде, попе, на мермер авлију.

Кнежеви му добар вече вичу,

а поп им је здравље прихватио.

Тад кнежеви коње одсједоше

са попoм се рукам загрлише,

руке шире у лице се љубе.

А да видиш попа Бјелетића,

ђе на млађе вику учинио:

Поведите коње у подруме!

Попе води оба кнеза млада

изведе их на бијелу кулу,

понуди им кафе и дувана

и лијепих морскијех смокава.

Ту су сјели и одпочинули

и мрклу су ноћцу заноћили.

Кад ујутру јутро освануло,

кнезови су рано уранили па

попише кафу и ракију.

Онда рече попе Бјелетићу:

О Бога ви оба кнеза млада,

како тамо пољу Невесињу,

како ви је у животу раја?

А веле му оба кнеза млада:

Не питај нас, попе Бјелетићу,

У нас ништа до камена нема.

То рекоше на ноге скочше

па их ево низ попову кулу,

на авлиjу коње налазише,

и сигурне коње прихватише,

посједоше коње од мејдана,

па их ево земљом и ћенаром,

куђ гoђ ишли у Бањане били

а до куле војводе Максима,

у најљепше доба од године,

таман беше о Савину дану,

у Максима пунано званица.

А да видиш оба кнеза млада,

ђе под кулом коње одсједоше

испод куле вичу Баћовића;

а зачу их Максим војевода

па погледа на демир пенџера.

А кад виђе оба млада кнеза

Максим позна да су Невесињци,

па га ево низ бијелу кулу.

Кнезови му добар вече вичу,

а Максим им здравље прихватио.

Тад кнезови коње одсједоше,

с Максимом се оба загрлише,

загрлише, па се пољубише,

Питају се за мир и за здравље.

А да видиш Баћовић Максима,

ђе на млађе вику учинио;

Поведите коње у подруме

и дајте им зоби и сијена.

Максим води оба кнеза млада

изведе их на бијелу кулу.

Веће му се разишле званице.

А да видиш Баћовић Максима,

донесе им кафе и ракије

и мекијех морскијех смокава.

Ту ноћили и дивно им било.

Кад у јутро јутро освануло

подранила оба кнеза млада

и Максим је јутро уранио

па им кафу дава и ракију,

Онда рече Баћовић Максиме:

О Бога ви оба кнеза млада

како тамо пољу Невесињу,

како ви је у животу раја?

А веле му оба кнеза млада:

Не питај нас војвода Максиме,

у нас ништа до камена нема.

То је Максим једва дочекао,

не би ли се прије заратило,

не би л’ свога осветио баба,

свога баба војводу Јована,

зашто му је погинуо бабо

у Каменско високу планину.

То рекоше на ноге скочише,

па их ево низ бијелу кулу

и падоше на мермер авлију,

опремљене коње налазише

па отолен коње поклопише

и ето их низ Бањане равне

док сиђоше на Грахово равно,

до дворова Даковића Анта,

па се криве са мермер авлије

и дозивљу Даковића Анта:

Је ли Анто на бијелу кулу?

Кад зачуо Даковићу Анто,

да га неко испод куле виче,

на пенџеру канат отворио,

а на демир главу наслонио,

па погледа на мермер авлију;

а кад виђе оба кнеза млада

на два добра коња од мегдана;

Анто позна да су Невесињци

па га ево низ бијелу кулу,

а он сиђе на мермер авлију.

Кнезови му добар вече вичу,

а Анто им здравље прихватио:

Да сте здраво оба кнеза млада

Од пространа поља Невесиња!

Одсједите, коње одморите,

ође ћемо ноћцу претурити.

Тад кнезови коње одсједоше

са Антом се оба загрлише,

руке шире, па се дољубише.

А да видиш војеводе Анта,

на млађе је црклет учинио,

да два коња воде у подруме

и дају им зоби и сијена.

Анто собом води оба кнеза,

изведе их на бијелу кулу

па им кафу и ракију дава

и мекијех морскијех смокава.

Ту кнезови умор починуше,

иза тога ноћцу претурише,

а у јутро када освануло,

уранише оба кнеза млада,

те им кафу и ракију дава.

Онда рече војевода Анто:

О Бога ви оба млада кнеза,

како тамо пољу Невесињу,

Како ви је у животу раја?

А веле му оба кнеза млада:

A Бога нам војевода Анто,

у нас ништа до камена нема.

То је Анто једва дочекао,

не би ли се прије заратило,

не би л’ свога осветио баба

свога баба војводу Јакова,

зашто му је погинуо бабо

у Клобуку граду бијеломе.

Тад кнежеви на ноге скочише,

па их ево низ бијелу кулу

и прати их Даковићу Анто.

Таман дошли на мермер авлију,

а да видиш оба кнеза млада,

ђе сигурне коње налазише

јер им млађи коње сигурали;

па дебеле коње појахаше

и с Антом се дивно поздравише.

Окренуше земљом и ћенаром,

Куђ ишли на Цетиње били

на Цетиње ноћцу преноћили

а у јутро рано уранили.

Кад је дневи девет ура било,

пошеташе оба кнеза млада

па их ево пјацом и улицом

и крвави мазар понијеше.

А кад били Биљарди кнежевој,

кад се шета Петровићу Књаже

око њега дван’ест перјаника;

а да видиш оба кнеза млада,

Те са главе капе укидоше,

а крвави мазар понијеше;

дочека их дван’ест перјаника,

а кнаже им ријеч проговара;

Пуштите их дван’ест перјаника,

да ја виђу окле су кнежеви.

Пропушти их дван’ест перјаника

А да видиш оба кнеза млада,

господару руку целиваше

и крвави мазар додадоше.

Кнез Никола мазар прегледао

и кнежевим ријеч проговара:

Чујете ме оба кнеза млада

Од пространа поља Невесиња,

Од тог вакта ни времена нема,

не моремо с Турцим ратовати.

Па извади дван’ест маџарија

и дарова оба кнеза млада,

па овако њима проговара:

Ајте тамо пољу Невесињу,

Поздравите сваког бољарина,

све дајите што ви ишту Турци.

Причекајте, моја браћо драга,

топла љета и Видова-дана,

Онда ћемо нешто говорити.

Кад кнежеви књаза разумјеше,

закукаше као кукавице.

Отолен се здраво повратише,

право здраво пољу Невесињу,

а до куле Пера Радовића.

Саставише дванаест кнежева

па им кажу што говори Књаже.

То кнезовим мило не бијаше,

Ал’ им дpyгe бити не могаше,

Но по себе буну започеше,

запалише сву Ерцеговину,

задрмаше Балканске планине,

ископаше сву земљу Турћију.¹)

 

 

¹) Пјесма преписана сам од народног гуслара поч. Лазара Чупковића Невесињца, учесника у устанку.