Српска мајка тражи сина на разбојишту

 

 

Српска мајка тражи сина на разбојишту

Поранилка Српска Кумановка
После битке, испред Куманова,
Пранила, Богу се молила,
Па ишета испред Куманова,
Да потражи својега јединца,
На црноме разбојишту страшном.
Иде друмом, срета Србадију,
Из Србије љуту ојешадију
“Ој, Бога ви Срби из Србије,
Нијесте ли испред Куманова,
Видјесте ли мојега Милана,
Мог Милана, мог јединца сина.
Чујем да ми синак погинуо,
Борећи се противу Бугара,
Најновијих српскијех душмана,
Који српску дјецу исјекоше,
А нас старе на ражањ натичу –
Доброта их наша уништила!”
Говори јој српска пјешадија:
“Ој, Бога нам, ти стара Српкињо,
Ми идемо испред Куманова,
Видјели смо изгинуле Србе,
Ал’ не знамо за твога Милана,
Јер их тамо врло много има,
Јадна мајко, неколко хиљада!”
Тако збори српска пјешадија,
Низ образ јој сузе протицале,
Јер војници жалост осјећају,
Јер и сами имају матере,
Које плачу за својим синцима.
Тако рекла српска пјешадија,
А мајка се јадна покаснила,
Па се даље тужна упутила,
Да потражи својега Милана.
Мало било, за дуго не било,
Стара мајка стиже разбојишту,
Како стижем очи к небу диже,
Затим земљи пустила се тужна,
Па преврће мртве и рањене,
Она тражи својега јединца,
Тако било до мрклога мрака,
И јос сјутра до пред ноћ облачну,
Кад је мајка јадом зајадила,
Тад је нашла својега јединца,
Глава му је грозно раздробљена,
Очи су му црне искочиле.
Гледа мајка сина не познаје,
Онда пита главу раздробљену:
“Ој, Бога ти, главо раздробљена,
Јеси л’ глава мојега јединца?”
Мртва глава мајци одговара:
“Мила моја остарела мајко,
Ево мене, ево твог јединца,
Ја сам мајко, укопај ме л’јепо,
А прољеват’ сузе немој мајко,
Ја сам пао на мегдану љутом,
То је срећа јуначка дон’јела!”
Тек то рече глава одсјечена,
Затресе се јадна стара мајка,
Мртва паде преко свога сина,
Хвала Богу, хвала јединоме,
Туд пролазе српске комордзије,
Пак говоре тугу гледајући:
“Боже мили, да жалосне слике!”
Тад комора болничаре вице,
Болничари млади долазили,
Укопали мајку и јединца.
Да заједно сан бораве вјечни.
То Бог гледо, па се расрдио,
Па проклетство на Бугаре шаље!
Прво чудо земљотрес им посла:
Град Трново са земљицом сравни
Што би живо, све се ту закопа.
Ово чудо Бугари гледали,
Медју собом ‘вако говорили:
“Ово, бели, добро бити неће!”
Па не продје неколико дана,
Његова се обезглави војска.
Бугар бјежи у земљу Бугарску,
А за њим се Србин натурио,
Да га стјера у Софију Града.
Амин, Боже, на дару ти хвала!

 

“Голуб” лист за српску младеж,  бр. 7 и 8  1913.

 

Šeherli pjesme u Hercegovini iz zbirke V. Vuletića-Vukasovića

 

Šeherli pjesme

u

Hercegovini

iz Zbirke V. Vuletića-Vukasovića

Kita baša niz latinluk progje.
A pred njima moj dragi bijaše,
A moj dragi Gondža Mehemede.
To gledala Fata materina:
Pa joj veli ostarjela majka:
„Progj’ se Fato Gondže Mehemeda,
„Lafe¹) meće, a uzet te neće!“
„Progji me se moja jadna majko.
„A jesili ikad mlada bila,
„Jesil’ imala na srcu sefdaha?²)
„А kakav je Gondža Meheinede.!
„Valjadu mu oči Carigrada,
„А obrve Šama, i Misira.
„Trepavice ravne Lepenice
„Dva obraza Šeher-Sarajeva,
„Dvije ruke Šeher-Bajne Luke.
„Ја sam njemu poklonila lišce
„Ja ga mlada prevariti neću”
To joj veli ostarjela majka:
„Šuti Kate kukavice crna,
„Koliko je butum³) Sarajevo
„Gdjegod ima lijepa gjevojka
„On je svakoj poljubio lišce.
„А najposlje sestri vezirevoj”
To se čudo na daleko čulo.
Car je na to vezira spremio,
Jer plakale baše Sarajlije,
Plakale su caru čestitomu:
„Svakoj curi obljubio lišce,
„A najpotlje sestri vezirevoj!”
“Na to dogje paša Gjelalija;
Pošle preda nj baše Sarajlije,
Pa ga sreli na Kozjoj ćupriji,
Svak ga ljubi u skut i u ruku,
Svaki tuži Gondžu Mehemeda;
„Što snosismo, više ne moremo”  
Gjelal paša u begluke sjaha,
Pa on spremi kavaz bašu svoga,
Pa uhvati Gondžu Mehemeda,
Pa na nj teško gvožgje udario,
Halku na vrat sedamdeset oka.
Kad je bilo noći po večeram,
Tad zapjeva Gondža Mehemede:

¹)Govor.
²) Kakvo milje.
³) Široko.
 
„Davor Umo sestro vezireva!
„Kako ti je ha meku dušeku
„Brez jadnoga Gondže Mehemeda?”
A to vezir i sluša, i gleda
A kad bilo noći po jacijam
Kad evo ti ljube vezirove
I za njome dvi mlade robinje.
Nose Mehi gospocku večeru,
One nose janje, i baklavu
I nose inu svu ridu¹) od zlata,
Da on metne po bijelu vratu,
Da mu halka ne pretrgne vrata;
Pa uljeze ljuba vezirova,
Pa uljeze paši Gjelal paši.
Ona njemu ’vàko govorila:
„Pusti meni Gondžu Mehemeda.
„Ni je sila, veče draga volja,
„Ја sam njemu ščercu poklonila,
„Ako mi ga ti puštati nećeš,
„Na menziIske²) - konje ću uzjahat,
„Zvaću tebe caru čestitomu!“
Pa mu dade svu ridu od zlata
I u ridi hiljadu dukata,
Što se tako ljucka glava plaća,
I dade mu bašćaluk od zlata,
Pa joj pušća Gondžu Mehemeda.
Odvede ga ljuba vezireva
Odvede ga svom’ bijelom’ dvoru.
¹) Oprava kao ubrus.
²) Brz, tićak konj
 
 
 
 

II

 
Ova pjesma nadodava onu priču dubrovačku, kad su na Mljetu ubili kneza poslanika republike dubrovačke, i kad se je činila sudna iztraga. Mlječani bijahu pitani; koje ubio kneza? Odgovo­rile oni: bat. A ko je držo taj bat? — Svak — odgovoriše.
 
Ali paša na goricu sagje
Brden¹) sagje, razape čadore,
Na Sarajevo okreće topove,
Pa dozivlje mlade Sarajlije:
„Crn vam’ obraz mlade Sarajlije!
„ Što ubiste careva imama²)
„Brez careva turali-fermana³)
„Kroz vezirske sitne burjantije⁴)
„Brez kadinske hučum-murasele?.”⁵)
Kad se svanu, a sunce ogranu,
Svak je paši došo do divana;
Pa jim carski ferman proučio,
Pa on veli mladim Sarajlijam:
„Ко pos’ječe careva imama
„Brez careva turali-fermana
„Brez vezirske sitne burgjuntije
„Brez kadine hućum-murasele?
Tada reče Ibro barjaktare:
„Sitan fermali Ibre barjaktara,
„Burjuntija Rame barjaktaar,
„Sva čaršija Imćum-murasela”
„Ра posjekli careva imama”
Tako paša caru otkitio,
Pa im care tako poklonio.
 
¹) dokle.
²) pop turski.
³) zapovjed.
⁴) odluka.
⁵) osuda.
 

 

Tuženje Kate Serajevke

Vita jele debeloga hlada,
Blago onomu ko pod tobom spava,
Ni se hara, ni odviše stara;
A ja mlada i haram i staram,
Moleć Boga jutrom i večerom,
Koga će mi Bog u sreću dati,
Bog mi dade sreću Sikuratu¹)
Niti vidim sunca ni mjeseca,
Ni junaka ni bijela danka;
Zvono zveči, Sikurata ječi,
Pojekuje jadna Sarajevka,
Ljuto kune braca rogjenoga,
Bor te ubio, brate dobro moje,
Koji si me ovdi udomio!
Dok sam bila u tvojemu dvoru
Ja ti bijah b’jela i rumena
A sadara tamna i blijeda;
Gledala sam kud bi meni drago,
Sad mi dumne²) gledati ne dadu.
Neg govori Kata Grošetina:
«Sjedi doli mlada Sarajevka
«Sjedi doli, dospijej mi rasu:
«Nije zakon u ovemu gradu,
«Da se često ide na prozore!
Odgovara Kate Sarajevka:
 
1) Manastir kalugjericà u Dubrovniku.
²) Kalugierice.
 
«I s rasom te opalila munja,
«A i majku koja te rodila
«I na mene mladu namjerila;
«Udat ću se, neću služit dumne!
«Kad to cula Kata Groietina
Ona meće i Pope i Fratre
Da svjetuju Katu Sarajevku;
Što mi ljepše Katu svjetovali,
Zato Kate manje i hajaše.
Zatijem je malo vr’jeme stalo,
Vjeriše je i udomiše je!

Žalostna smart Smaji-age Čengića

  1849.

Žalostna smart

Smaji-age Čengića

( Smart ovoga glasovitoga Turčina dala je povod gospodinu Ivanu Mažuraniću sačiniti jednu veliku piesmu koja je toliko slave priniela njegovom imenu. Mi mislimo da bi sе narodna kritika mogla dosta okoristiti kada bi se njoj prispodobila ova naša piesma uzeta iz usta’  jednoga seljaka, jerbo bi se moglo tim najbolje proučiti u čemu stoji razlika izmedju umietnieh i prostonarodnieh muza.)

Knjigu piše Gјоко Maloviću
Od njegova gjengjila Drobnjaka
Ter je šalje Gacku širokome
Do Čengića’ kule u Lipniku
A na ruke Ćengić Smajil-agi.
Ovako mu u toj knjizi piše:
Smajil-ago carev kapigjija,
Jal ne čuješ jal abera nemaš,
Jali ljubiš kadunu ljubovcu,
Ostala ti udovica kada!
Sva ti se je odmetnula raja
Od našega gjengjila Drobnjaka;
Plače raja u Vladike-kralja
A najveće tri kaurska bana
Od Petrice Karadjiću Šuljo
0d Tušine Cerović Novica,
Od Malinska Damjanović Mirko;
Skoro su ti na Četinjam bili
Kod Vladike carnogorska kralja,
Zaplakali, Smajil-Ago na te
I veliku tužbu učinili,
Od zuluma da nemogu živiet
Od harača Smajil-age, kažu;
“Po četiri na godini puta’,
On dolazi nama u Drobnjake
I on kupi groše i harače;
Uze nama krave s teocima
I bijele ovce s jagnjicima
I volove raj’ske hranitelje.
Više uze mala ц Drobnjaku
Od zaluma što čini bez suda
Nego što je careve mirije;
I te bismo mogli jade tàrpiet.
Smajil-aga kad u Gacko podje
I potjera na tovare blago,
Smajil podje, Rustan-beže dodje
Oko njega stotina konjika’
Zulumćara’ od Ercegovine
Bezkućnika’ i bezobraznika’;
Ne dolazi Rusto u Drobnjake
Da on kùpi groše ni harače
Neg da hrani konje i junake
I da ljubi drobnjačke dievojke
I nevieste, i za živa muža
Koje su nam s korom dovedene.
Mi taj zulum nemoremo tàrpiet,
Neg, Vladiko, dragi gospodare,
Daj nam izum od Cetinja tvoga
Da nam dodju od barda bàrdjani
Kad nam dodje aga Smajil-aga
Niz Drobnjake da kupi harače
S njegovijeh trista haračija’
Smajil-agi da mi udarimo
Ne bi l nama Bog i sreća dala
Smajil-agu da mi pogubimo
I da tursko krilo oblomimo.”
A Vladika kad je razumijo
Vladika je njima govorijo:
“Braćo moja, banovi drobnjački,
Žao mi je, Petra mi svetoga,
Dje je vama zulum dodijao,
Ma vam nedam izum od Cetinja
Ni indata od mojieh barda,
Kad vam dodje aga Smajil-aga
Niz Drobnjake da kupi harače
Smajil-agu da vi pogubite,
Car ј’ u miru s Moškovskijem kraljem,
On će spremit misari fermana
Na našega od Rusije kralja.
Ja se bojim krune od Rusije
Da me kruna moja ne rezili.
Braćo moja, banovi drobnjački,
Je li majka rodila junaka
U vašemu nesrećnu Drobnjaku
Kad vam dodje aga Smajil-aga,
Smajil-agi da iskubi glavu,
Donese je meni na Četinje?
Braćo moja, banovi drobnjački,
Siedi sama Bušatljina glava
Mabmud-paše skadarskog vezira
Siedi sama na Cetinju mome,
I sve čeka agu Smajll-agu.
Koji će mi donijeti glavu
Evo ću mu dati kapetantvo,
I dat ču mu na familju hranu
I medalju od stotine rušpa’,
Kad prolazi preko kraljevine
Da mu miesto gjenerali grade.”  
A banovi kad su razumieli
Sva se tri su na noge skočili,
I žestoku kletvu učinili
Na Kopčiču od Petra svetoga
Da će tebi iskubiti glavu.
Nego ču li, dragi gospodare,
Vojsku kupi, vodi niz Drobnjake
Dok ka Duži mojoj kuli dodješ;
Nemoj sobom mnogo vodit vojske
Jer ćeš amo uzbunit Drobnjake,
Nebi li nama Bog i sreća dala
Da smamimo tri kaurska bana
Da smamimo, da ih pogubimo
Da Drobnjačka’ obezglavi raja
Da je nitko odmećati nema.”
Kad Smajilu knjiga dopadnula,
I kad vidje šta im Gjoko piše,
“Biva’, reče, dje nema Turaka’ ”  
Vierova mu kako Muhamedu;
Na svilen se jastuk naslonijo,
Pa agilu glivu pripalijo,
Stade mislit o jadu drobnjačku
Sve mislijo, na jedno smilijo,
Pak agilu glivu poturijo,
Ter dovaii divit i artiju,
Sitne knjige na koljenu piše.
Jednu šalje Čelebi k Mostaru
A na ruke Ali-Paše starcu,
Ovako mu u toj knjizi piše:
Ali-paša, dragi gospodare,
Pošlji meni Miralaja sina
I š njim pošlji pet stotin spajija’
Neka dođje Gacku širokome.
Ja nesmijem siahat niz Drobnjake
Da pokupim groša ni harača,
Vladika je otrovao raju,
I veliko mito obećao
Tko će meni iskubiti glavu.
Drugu knjigu u Kulašin spremi
A na ruke Mušević Muj-agi,
Ovako mu u toj knjizi piše:
Skupi Mujo stotinu Turaka’
Od bijela Kulašina grada
Gdjegod znadeš boljega junaka;
Prevedi ih preko tare madne
Na jezero izvedi mi vojsku,
Te pritisni sva sela šarinska,
Ja nesmijem siahat niz Drobnjake
Da pokùpim groša ni harača;
Vladika je otrovao raju
I veliko mito obećao
Tko ce moju iskubiti glavu.
Treću knjigu u Nikšiće spremi
A na ruke Ametu Baruku,
Ovako mu u toj knjizi piše:
Skupi Amet stotinu Turaka’
Od Nikšića bijeloga grada
Gdjegod znadeš boljega junaka,
Digni vojsku na pleme Drobnjake
Te pritisni sva sela drobnjačka
Od Mokroga do dobrije’ sela’;
Ja nesmijem siahat niz Drobnjake,
Vladika je otrovao raju
I veliko mito obećao
Tko če moju iskubiti glavu.
Kada starac knjige razturijo
Na mladje je aršun učinijo,
Azoviše hate i paripe,
Na konje se nametnuše Turci,
Poletjele k Gacku širokome,
I podjoše pokupiti vojsku.
Kako komu knjiga dolazila,
Svaki svoju azurava vojsku.
Vezir mu je opremijo sina
I još s njime pet stotin spahija;
Kad Miralaj u to Gacko dodje
Do Čengića kule u Lipniku,
Tu Miralaj lator razapeo
Ciglu jednu nojcu konačijo.
Smajil-aga rano uranijo
Miralaju pod šatorom dodje
Pa mu Sabat i Salamet viče;
Miralaj mu selam odazivlje,
Malo sieše sobom učiniše,
Smajil-aga na noge skočijo.
I ovaku riječ govorijo:
A evala, dragi gospodare,
Ja ću jutros u Dobnjake poći,
Neka ti je na okupu vojska;
Ako bi mi za potrebu bilo
Spremi ću ti tatarina barza.
Smajil-aga na noge skočijo:
A evala, dragi gospodare.
Mirailaj mu Aji adur dava;
Hajde s bogom i sreća ti bila!
Od tole se aga podignuo;
Oko njega pet stotin konjika’
Pàrvu ti je nojcu konačijo
Na Smriječnu kod Ačima kneza,
Tu nočijo i bilo mu divno.
Od tole je aga uranijo
Kalovitu Pivu pregazijo
Dokle dodje na sred Rudinica’
U njekakva Gjikanovic Sima,
I tu noći i bilo mu divno.
Od tole je aga uranijo
Evo ti ga u pleme Drobnjake
Na bijelu Malovića kulu;
Tu je lega’, tabor učinijo,
Poče kupit groše i harače.
Puče aber niz pleme Drobnjake
Smajil-aga gdje ka Duži dodje;
Stadoše se tri kaurska bana
Na bijelu Novičinu kulu
Stadoše se jadu razgovarat:
Sad što ćemo, moja braćo draga,
Sad što će mo od života svoga?
Ma govori Cerović Novica:
O vojvodo Karagiću Šuljo
Moreš znati, nije davno bilo,
Kada smo se skorom sastanuli
Kod Vladike, càrnogorska kralja,
Ostavili vieru u potaju.
Kad Novicu Šuljo razumijo,
Ovako je njemu govorijo:
O Novica, novi kapetane,
Eto tebi Damjanović Mirka,
Ajde š njime na Malinsko polje
Ter uskoke skupi svekolike,
Odvedi ih u Tušinu kulu;
Ja ću poći u pleme Drobnjake
Do bijele Malovića kule
Ne bi l’ meni Bog i sreća dala
Da prevarim agu Smajil-agu
Da povede na Metličak Turke,
Ondje, braćo, da i udarimo,
I s Turcima da se iskoljemo
Radi Boga i kàrsta častnoga.
A Novica kad je razumijo
Novica je na noge skočijo,
Niz obraz je suze oborijo,
Sa Šuljom se u obraz poljubi,
Poljubi se pak se alališe;
Bojaše se Cerović Novica
Da će Šulja pogubiti Turci.
Zu to Šuljo ni abera nema.
Od tole se uputijo Šuljo,
Evo li ga u pleme Drobnjake.
Na largo ga upaziše straže,
Podjoše se razgovarat Turci
Kojom če ga smàrti umoriti,
Jal’ će Šulja živa obiesiti,
Jali će ga sabljom pogubiti.
Za to Šuljo ni abera nema,
Neg se čini da nečuje Šuljo
Evo Šuljo odskoči dorina,
Evo ti ga kuli na skaline.
Evo ti ga odaji na vrata,
Gdje bijaše aga Smajil-aga,
A do njega Maloviću Gjoko.
Tu je aga Gjoku besiedijo:
“Gdje je meni Novica i Mirko?....
A Gjoko je njemu besiedijo:
Otišo je Novica i Mirko
U Moraču, da kupe bàrdjane..
U riječi u kojoj su bili,
U to Šuljo otvorijo vrata;
Začudi se aga Smajil-aga
Kada vidje Karagića Šulja,
Emam više Maloviću Gjoko
Znade Gjoko o čem Šuljo radi,
Smijerno se poklonijo Šuljo
Smajil-agi ruci pristupijo,
Poljubi ga u skut i u ruku,
Pa se natrag odmaknuo Šuljo,
Pak stavijo ruku na oružie,
Bojaše se da će umrijeti.
Al aga je njemu govorijo:
A da, Šuljo, očigledna kurvo;
Gdje je tebi Novica i Mirko!
Zaer si ih u barda spremijo,
Bardjaniju da kupite na me?
Jadan Šuljo progovara stidno:
Tï si voljan sborit, gospodare!
A to laže Maloviću Gjoko,
Laže Gjoko, psi mu jeli majku,
Naučijo da mu blagodavaš ....
Nego ču li, dragi gospodare,
Digni tvoje na Metličak Turke
Dovest’ ću ti Novicu i Mirka
I uskoke od sela Malinska,
Hoću sjutra dok ogrije sunce,
I donieti carevu miriju;
A ovde ti nikad doći neću
Od inada Malovića Gjoka;
Dokle ti je u Drobnjake Gjoko
Vazda će ti s odmećati raja.
Kad je Aga Šulja razumijo,
Ovako je turčin promislijo:
“Ovo laže Maloviću Gjoko,
Laže Gjoko, da mu davam blaga.”
Pak je Aga na noge skočijo
Na mladje je arsun učinijo,
Azuraze hate i paripe
Na konje se nametnule Turci,
A pred njima Karugiću Šuljo,
Evo Turci na Metličak ravni.
Na Metličak kad su dolazili
Na Drobnjake ceklet učinili,
Donesoše gospodske večere,
Dosta bieše mesa i simita,
Konj’ma dosta zobi i sijena.
Kad ordija turska večerala
Hoće Šuljo razredivat straže,
Polu raje a polu turaka.
On uzimlje dvanaest Drobnjaka';
Braćo moja, gdje zna viernijega
Pak mi agi pod čadorom podje,
Pak ovako njemu govorijo:
Daj mi, ago, u ćesu duhana
Da od gori Bukovice čuvam
Da se turski konji nepokradu.
Dade njemu u ćesu duhana.
Od tole se Šuljo podignuo,
Oko njega dvanaest momaka,
On uvede u valuge družtvo,
Pak mi nadje knjlgonošu bàrza,
Pak ga spremi u Tušinu donju
Na bijelu Novičinu kulu.
Istom momče u Tušinu podje
Kad evoti Gjorgjević Eleza,
Pak mi agi pod čadorom podje,
Pak mi ovako njemu govorijo:
Ču li mene, dragi gospodare,
Evo tebi tvàrdu vieru dajem.
Noćas će ti udarit bàrdjani.
A aga je njemu govorijo:
Siktir more Gjorgjević Eleze!
Jadan Elez natrag izbiegnuo;
Elez podje, popadija dodje,
Pak mi agi pod čadorom podje,
Pak ovako njemu govorila:
Ču li mene, dragi gospodare,
Evo tebi tvàrdu vieru dajem
Noćas će ti udarit bàrdjani.
A aga je njojzi govorijo:
Sikter Siman psi ti jeli majku
Nebojim se vlaha’ ni govana,
Dokle mi je Amet od Nikšića
Ne boji se Amet pet stotina’,
Ja Boga mi i sam pet stotina’,.
Od iliade više udrit neće.
U riječi u kojoj; su bili
U to momče u Tušinu dodje
Na bijelu Novičinu kulu-,
Tu nahodi Novicu i Mirka,
Ovako je njima govorijo:
Gdje ste noćas oba pobratimi?
Gdje ste noćas jazuk vama bilo
Pozdrav vi je ucrnijo Šuljo,
Izveo je na Metličak Turke;
Hodmo, braćo, da im udarimo.
I s turcima da se iskoljemo
Radi Boga i kàrsta častnoga.
Kada čula oba pobratima
Oba dva su na noge skočili,
Pohvataše oba gjeverđane,
Pojaviše niz Tušina vojsku
Dok dodjoše k novom manastiru
Tu nadjoše mlada sveštenika,.
Iznesoše častno jevangjelje,
Pričesti se Novica i Mirko
I još š njima nekoliko druga’;
Tu žestoku kletvu učiniše,
Tko bi izdo na Metličak Turke..
Nijednog se dobra ne daržao!
Izdalo ga lieto i godina!
Pak od tole pojaviše vojsku;
Evo ti ih na Metličak ravni,
Taman zora udarila pàrva
I danica lica pomolila.
Tu sretoše Karagića Šulja,
Ter je Šuljo njima besiedijo:
Gdje ste noćas, nigdje vas ne bilo!
Bijel dan je uzratijo Turke
A indata nemamo od barda,
Mnoge će nas opajkati straže.
Pak od tole pojaviše vojsku
Čadoru se turskom približiše
Od Čadora konje odvojiše
A u čador puške oboriše.
Što bi rukom udrijo o ruku
Puče, braćo, pedeset pušaka,
Na čadore ognjem prolomile.
Kad evo ti age Smajil-age
U košulji i u pàrtenjačam,
U ruci mu dvije puške male
Sve od sàrme i od zlata suha,
Pak zavika sestrića Màrkana:
Daj mi Màrkan, hata stambnlija!
A Màrkan je njemu besiedijo:
Kamo ću ti hata dobaviti?
Vlasi su ti konje ugrabili.
A aga je njemu besiedijo:
Daj mi tvoga, psi mu jeli majku!
Dade njemu Màrkan konja svoga
Smjil-aga uziaše na konja,
Pak pobieže uz Metličak ravni.
Bog da znade i pobieć mogaše
Ma mu neda sàrce ni junaštvo,
Nego natrag konja povratijo,
Pak zavika Ameta Bauka:
A, Amete, amet ti Muhamed,
Nema mnogo od barda’ bardjana’.
U riječi u kojoj je bijo,
U to puče puška od Drobnjaka;
(Vele Turci: nigda ne pucala!
A Rišćani: vazda mu pucala!)
Te udara agu Smajil-agu
Sred kovije medju oči dvije;
Čelo puče, oči ispadoše,
Pade turčin u travu na glavu,
A dopade Damianovie Mirko.
Pak ugrabi glavu od junaka.
Alabanda, zametnu se kavga,
Svaki sieče koga prije može,
Kara-Šuljo Daradjić Čiriju,
A Novica Pivskoga kadiju;
Dvadest i tri odsiekoše glava,
Sve gospode od Ercegovine.
Tu pogine aga Smajil-aga
Krilo tursko od Ercegovine;
Ponesoše glavu na Cetinju,
Darovaše Petrović Vladici,
Njih Vladika darovao divno.