Српски хероји

 

Српски хероји

Састала се четири владара,
На Балкану, високој планини,
Они хоће савез да учине,
Један другом братску вјеру даје,
Да заједно Османлију гоне,
Који их је дуго притискао,
Пет стотина и више година.
Ту се краљи братски изљубише,
Један другом вјеру зададоше!
То рекоше, на ноге скочише,
За бритке се сабље прихватише.
Тад повика краљу од Бугарске:
„Браћо моја, краљи од Балкана,
Да би лакше мејдан одржали,
Сваки своју да поведе војску,
Нек удари с’ које хоће стране,
Црногорци нека први почну,

Јер су они чувени јунаци,
А ми ћемо, моја браћо драга,
Да чекамо неколико дана,
Докле доста саберемо хране,
Тад ће браћо Шумадија љута,
Да закуца Призрену на врата,
Гордом Скопљу и Битољу тврдом,
И Призрену Краљевића Марка,
Да покори љуту Скендерију,
Мени ћете, моја браћо драга,
Снажну помоћ за Једрене дати,
Јер ћу имат’ муке свеколике,
Да Турчина с Једрена потиснем, —
Стјепу мени, браћо моја, дајте,
И његову љуту Србадију,
Он ће моју оснажити војску,
Једрена ћу тврда освојити,

Затим браћо, краљи од Балкана,
Краљ ће Ђорђе од Јеладе равне,
Своју војску Солуну да крене,
И од њега кључеве да прими,
Да затвори улазе на мору,
Турску флоту својом да потопи".
Што рекоше, тако учинише.
Крену војску Стјепа ђенерале,
Силну војску Србадију љуту,
Сто хиљада правих витезова,
Коњаника и храбрих пјешака,
Сто топова, митраљеза брза,
И осталих војнијех потреба,
Кроз Бугарску војска српска прошла,
Под Једрене шатре разапела,
Позиције тврдо укопала,
Сто топова граду уперила,
Пјешадија ров је направила,
Кад је Стјепа све то ударио,
Он дозива своје официре:
„Срби, браћо, моји официри,
Чујте ријеч што ћу вама рећи,
Ми смо овдје у туђинску земљу,
С Бугарима, нашом браћом милом,
Ако Бог да и срећа јуначка,
Скоро ћемо Једрене узети!”
Па он шаље свога гласоношу,
У Једрене паши, Шукри паши,
Ситну му је књигу написао,
И у књизи ‘вако бесједио:
„Чу ли мене, паша, Шукри паша,
Када ову књигу ти проучиш,
Ти Једрене мени да предадеш,
Ја ти тврду српску вјеру дајем,
Да ћу теби живот поклонити,
Твојој војсци излаз дозволити,
Ја сам тебе тврдо опасао,
Биочугом, гвожђем и оловом,
Па да имаш крила соколова,
Из Једрена неможеш изаћи;
Већ послушај мене, ђенерала,

„Ни будали, већ с’ мени предаји,
Јер се најзад ти предати мораш,
Ил’ предати или погинути!”
Кад је паша књигу проучио,
Грохотом се паша насмејао,
Па он Стјепи другу књигу пише,
И свако једног одговара:
„О, мој Стјепо, српски ђенерале,
Није мајка родила јунака,
Који ће ми на мегдан изаћи,
Једрену ти ја предати нећу,
И Бугари то исто хтедоше,
Као да сам кукавица сиња,
Као да нисам од крви јуначке.
Па ме почуј, српски ђенерале,
Што ћу теби право казивати:
Ти не знадеш шта је у Једрене, –
Једрене се узети не може,
У њему је силна турска војска,
Бедеми су од тврдог челика,
Хране имам за годину дана,
Па још, Стјепо, да ти право кажем,
Бранићу се још годину дана,
А ако се ја предати морам,
Бугарима нећу се предати,
Србима ћу моју сабљу дати,
Јер су они достојни јунаци,
Да се њима Шукри-паша преда!”
Кад је Стјепа књигу проучио,
Он дозива своје официре,
Па је њима ’вако беседио:
„Официри, моји соколови,
Шукри-паша града не предаје
За годину и још више дана;
Док је њему хране и џебане,
Он не мисли града предавати,
Већ на сабљи он ће га предати,
Као што га стариму узеше.
Већ почујте моји соколови,
Коњаници витезови храбри,
Нек полазе своје бритке ћорде,

И на Курде јуриш да учине,
Сву коњицу турску нек стамане,
Пјешадија, љути осветници,
Брзометке своје да припреме,
На шанчеве турске да с’ устреме,
Бајонете на јуриш их узме,
А топови, моја браћо драга,
Нек загрме, нек се чује рика,
Нека руши утврђења турска,
Нека челик о челик се лупа,
Једрене ћу у прах да претворим!”
Кад то чуше храбри официри,
Поскочише на ноге лагане,
Те на Курде сложно ударише,
Чу се тутањ, земља се пролама,
Пршти челик, смрт се распростире,
Бјеже Курди главу да изнесу,
Ал’ је многи изнијети неће,
Крв се свуда потоком пролива,
Али браћо сада да видите:
С истока се једна магла диже,
Ту су Курди, страшни коњаници,
Све су поље плочом разнијели,
Јуре Курди Бугаре да бију,
А не знају јад их ујадио.
Чекају их српски коњаници,
Да са њима мегдан подијеле,
Курди мисле, да су то Бугари,
Халакнуше, јуриш учинише,
Да поплаше храбре коњанике,
Коњанике, српске витезове.
Ал’ да видиш чуда невиђена,

Кад с’ удари коњик на коњика,
И кад сину ђорда у Србина,
Направи се бреша међ’ Курдима,
А Курди се страшно поплашише,
Кад виђеше Србе коњанике,
Коњанике, старе осветнике,
Плећа даше, па бјежати сташе,
А Срби се за њ’ма нададоше,
Сјекоше их цео дан до подне,
Мало их у граду умакнуло,
Што умакло, авах је одн’јело,
Да с’ Србима ратоват’ не може,
Јер је Србин стари мегданџија!
Шукри-пашу Срби ухватили,
Ухватили, па га заробили.
То Бугарим’ врло криво било,
Што су Срби њега заробили,
Па су одмах режати почели,
Против Срба и њихове војске,
То Србима врло жао било,
А кад за то сва дознаде војска,
На глас један повикнала војска:
„Да идемо из земље Бугарске,
Да идемо у нашу Србију,
Јер Бугари свуду о невјери –
Хоће они на нас ударити,
Јер им добра велика чинисмо. –
Пружисмо им хлеба бијелога,
Они камен на нас замахнуше,
Што се рекло, баш тако је било,
Ал’ за то их Бог покара љуто,
За невјеру–браћи учињеној!”

Предсказање (Освојење Скопља)

 

Предсказање

Боже мили, на дару ти хвала,
Боже мили, чуда великога,
Сан уснила Фети пашиница*)
Гдје јој голуб по криоцу гуче.

*) Фети паша био је посланик турске царевине (консул) у Биограду.

Бели голуб крила сребрнијех,
Па је њега млада миловала
И своме га лицу привијала.
Њојзи пуче ђердан под гроцем.

Просу јој се бисер по њедрима,
Док је када бисер прибирала,
Голуб јој се са криоца вину
И полеће небу у висине.
Жао њојзи бијела голуба,
Но бисера и златна ђердана,
Па отрча на танке чардаке,
Руком маше да голуба смами,
Ал се голуб смамит’ не хоћаше,
Више Скопља крила размахује,

Пак он лети Куманову равну,
Мало вр’јеме, дуго не трајало,
Ал’ навали облачина црна,
Из облака соко испануо,
Залеће се голубу у крила.
Бјежи голуб пред соколом сивим,
Ал’ му јадан утећ’ немогаше,
Но га соко брзо престигао,
Над Скопљем му пера покидао.
Однесе га у облаке тамне
Врисну када, из сна се пробуди,
Колико је санак препануо,
Сузама је недра окупала,
Тако када зору дочекала.
Тако прође три недјеље дана,
Ником када санка не казује,
Те да паши коби не наврати.
Једно јутро паша поранио,
У душеку каду оставио,
Па изиђи у чардаке горње,
Хазур слуге тутун принијеше,
Татли каве у златну фиџану
И ратлука с водом из студенца,
Кад окваси грло, да ослади.
Гледа паша доље низ чардаке,
Док му поглед штуче низа стране
И окрете друмом царевијем,
Ал’ се оно магла заподјела,
А из магле улак испануо,
Стиже улак паши на чардаке;
Челом бије до земљице црне,
Љуби пашу у скут и у руке,
Из њедара књигу извадио,
Па је баци паши на кољено.
Узе књигу паша, Фети паша,
Бјеше књига из Стамбола града,
Царев мухур, царева јазија,
У књизи га царе поздрављаше:
„Хазурала падишах вениће,
Шумадију ти си походио,
О том хљебу тамо остануо,
Пак јој знадеш стазе и богазе,
Увјежбо си друме свеколике
И бродове на водама хладним;
Седлај коња припаши оружје,
Купи војску, на Србију пођи!
Од мене ти изун и јазија,

Што потучеш, халал нека ти је,
Што истурчиш нек је истурчено;
Везир буди земљи Шумадији,
А комшија бечкоме ћесару!“
Књигу штије паша, Фети паша,
Колико се бјеше раздрагао,
Од радости каву отурио,
Па полеће граду на капије.
Санџак барјак разви на бедеме,
Аваз даде на четири стране:
Што је војске на бој нек се спрема!
Пак се врати двору господскоме;
Дочека га пашиница млада,
Своме паши на кољено сјела,
Па је њему млада говорила:
„А мој пашо, моје миловање,
Јутрос си ми рано изодио,
Око ти се од радости смјеши,
Бог зна, пашо, имаш добре гласе!“
Њојзи паша књигу показује,
А кад она слова разабрала,
Проли сузе низ бијело лице,
Објеси се паши око врата:
„Не на војну, мио господару,
Јера сам ти чудан сан уснила,
Гдје ми голуб с крила одлећео,
Мени пуче ђердан под грхоцем,
И расу се бисер по њедрима.
Голуба ми соко разнијео,
Бијела му пера покидао;
О, мој пашо, добра бити неће,
Чудан санак, црно предсказање;
Што се просу бисер по њедрима,
То су, пашо, сузе удовице;
Што голуба соко разнијео,
То је, пашо, твоја погибија!
Не ид’, на цареву војску!
Има царе паша и везира;
Кад изгину, он ће нове наћи,
Ал’ ја тебе никад ни до вјека!“
Грохотом се паша насмијао;
Жао њему љубе расплакане,
Па је руком хвата око паса,
Привуче је себи на кољена,
Младу љубу силно загрлио,
Па он њојзи ’вако проговара:
„Зумбул-кадо, Фети пашинице,
А што си се од сна препанула,

Гдје је санак био од истине?
Док је мени Скопља царевога,
Силне војске, Турке и Манџуке
И Арапа зуба бијелијех
И цареве дјеце Арнаута,
Који знаду у крв огрезнути
И ћаурске земље поробити,
Немој ми се препадати, љубо!
Ил’ не знадеш слабе Шумадинце;
За три дана и три ноћи тавне,
Србију ћу земљу прегазити,
У Нишу ћу ноћ’цу преноћити,
Под Авалом дову отпјевати,
Биограду дворе попалити,
На Дунаву коња напојити!
Што је цвјеће на Калех-мејдану,
Гдјено шећу српске паунице,
Узабраћу теби отправићу
И стотину танких Српкињица
Све на обред нек ти измећаре!“
Тако паша љубу разговара,
Док са града кликнуше телали:
„Хазурала, ко је за мејдана!“
Скочи паша сабљу припасује,
Сеизи му коње приведоше;
Ал’ му неда пашинице млада,
О врат му се јадна објесила,
На груди му грозне сузе лије:
„Не ид’, пашо, мој голубе бјели,
Није санак залуд доходио,
Нити ме је залуд препануо,
На ком ћеш ме јадну оставити,

Како л’ ћу ти данах преживјети?“
Ал’ је паша слушат’ не могаше,
Но од врата руке одвијаше,
Даде каду Роси робињици,
А он стрча доле низ чардаке,
Зањим када вриском полећела.
Руке пружа, кроз сузе призива,
Да се војно на чардаке врати,
Ал’ се паша двору не враћаше,
Већ појезди равну Куманову;
Колико се боја ужелео,
Под собом је хата помамио,
Он не иде на ћемер ћуприју,
Већ на Вардар хата нагоњаше,
Колачке је воду препловио.
За њим језди сто хиљада војске,
Све хатлије паше бератлије
И Арапи зуба бијелијех
И царева дјеца Арнаути.
Кад је када војску угледала,
Писну јадна да Бога се чује:
„Авај мени санка проклетога!
Авај мени мога пашовања!
И пашина слатка миловања!
Црни јаде, завиј ме у црно,
Јутрос ми је голуб одлећео,
Соко ће му пера разнијети!“

----------------------------------

Предсказање било истинито:
Фети паша рођеном је руком
Самом себи живот одузео,
Кад су Срби Скопље освојили!

Почетак ратовања Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке са Турском 1912. године

Почетак ратовања Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке са Турском 1912. године

Боже мили, чуда великога!

Књигу пише краље Фердинанде,

А на руке од Србије краљу,

У књизи му ово поручује:

„Чуј ме, Петре, од Србије главо,

Или чујеш, ил’ не чујеш за ме,

У какву сам тугу запануо!

Знаш ли Петре, јада не дочеко,

А за оне Арнауте љуте,

Крвопије и моје и твоје,

За највише Срба и Бугара,

Ударише Арнаути љути,

Ударише на село Кочане,

Па показаше што би за поклање,

Покосише старо и нејако —

Не остаде једнога човјека,

Да с’ бугарским именом назива.

На глас црни о томе поклању,

Послах књигу доле Цариграду,

И уложих велике протесте.

Мало вр’јеме, за дуго небило,

Глас допаде мени из Стамбола,

Да мој протест оста без успјеха,

Вели везир, Норандугијани,

Чит’о протест, па се слатко смиј’о

И овако онда говорио:

„Чудна чуда и чудна јунака,

Дебелога краља Фердинанда,

Да он протест у Стамбола шаље,

За некол’ке осечене главе!“

То је мени врло криво било,

Па сам ситну књигу отпремио,

А на руке великом Султану.

У књизи сам њему испричао,

Арнаути шта су починили,

И на што се јоште припремају.

Па га молих, да похвата кривце,

И осуди по закону царском.

И ја чеках на одговор царски,

Чеках, јунак до седам мјесеци,

Одговора нема ни од куда.

Па те молим, од Србије главо,

Да ме јоште мало посаслушаш:

Ја овога трпити не могу,

Додија ми љута сиротиња,

Са зулума љутих Арнаута!

Сваког дана, сваке ноћи црне,

По стотине бјеже сиротана

И улазе у земљу Бугарску,

Да сачува своју русу главу.

Чини ми се, како је онамо,

Да је исто тако у Србији —

Листом бјежи српска сиротиња

И оставља кућу и кућиште,

Па улази тамо у Србију,

Да свој живот спасе и сачува.

Ја не могу ово трпљет’ више,

Већ те молим, као брата свога,

Причекај ме у свом Биограду,

Ето мене за недјељу дана,

Да се братски поразговоримо,

Шта хоћемо, а шта нехоћемо —

Вако дуго издржат’ не могу!“

Истом краље књигу накитио,

Па је посла по своме куриру,

Глас допаде бугарске краљице

Елоноре, сиротињске мајке,

Па улетје у одаје краљу,

И овако она повикала:

„Српски курир дош’о у Софију

И он носи шаровито писмо,

Од нашега Петра, пријатеља —

Надати се радосноме гласу!“

Истом она ријеч говорила,

На двору се отворише врата,

Српски курир у двор улазаш

И он носи свога краља писмо,

Па га даде бугарскоме краљу,

Писма дава, вако проговара:

„Поздрављате од Србије глава,

Као свога брата рођенога!”

Краљ Фердинанд писмо пољубио

И на њему печат разломио,

Па кад видје шта у писму пише,

Од радости на ноге скочио,

Па он љуби српскога курира,

Њега љуби, а ’вако говори:

„Боже мили, на свему ти хвала,

Боже мили, чуда великога!

Краљ дочуо за Кочанско клање,

Па он мени ситну књигу пише

И нуди ми сто хиљада војске,

Да ја војском пр’о границе крећем,

Да покорим Арнауте љуте,

Кад већ неће они из Стамбола!

Истом краље ријеч изговори,

Стиже писмо Црногорског краља,

Од онога сокола Николе,

И он краљу сажаљење спрема,

А у књизи овако говори:

„Јесам чуо и дознао љуто,

За бугарску грдну погибију,

А у оном, у Кочану граду.

Већ чули ме, краљу Фердинанде,

Ево теби десет хиљад’ војске,

Десет хиљад’ правог Црногорца,

Па ти хајде пр’о своје границе,

А на оне Арнауте љуте,

Покори их, не било им трага!”

Истом краље писмо прочитао,

Глас допаде у краљеве дворе:

„Дошло писмо од грчкога краља,

Од онога краља Георгија!”

Краљ бугарски на ноге скочио,

Па дохвати књигу шаровиту,

Књигу чита, сузе пролијева,

Не с’ жалости, веће од радости.

Краљ Ђорђије Фердинанду пише,

О зулуму црних Арбанаса.

Још му краље и ово говори:

„Није фајде, чекат’ не моремо!

Чекања је и одвише било,

Ако дуже овако потраје,

Нестануће Срба и Бугара

Нестануће и мојијех Грка.

Већ тако ти Бога великога

И живота светитеља Краља,

Што у цркви софијској почива,

Ти устани на ноге лагане,

Па опреми своју силну војску,

На границу турске царевине,

Ја ћу своју покупити војску

И Петар ће покупити своју,

Никола ће љуте Црногорце —

У свем’ биће милијон војника,

Тол’ко Турска скупити не море,

Војске наше када се сједине,

По том’ биће и побједа наша,

А с побједом нашом нестануће

Робовања наше браће драге!”

Краљ Фердинанд на ноге скочио,

Па у цркву светог Краља крену

И закле се јунак на ћивоту,

Да ће вјерно с браћом ратовати,

Са Грцима и са Црногорцима,

С драгом браћом из земље Србије,

Да ће тако братски сједињени,

Са војскама од четири стране,

Присилити цара од Стамбола,

Да с’ праведној жељи одазове.

Не хтједне ли на то пристати,

Нека страшно оружје ријеши!

Из цркве се краље упутио,

Па он сједе у кола жељезна,

Право оде граду Биограду,

У дворове српског господара!

Боже мили, да чудна весеља!

Краљеви се братски изљубише

За јуначко питаше се здравље,

А са тврдог биоградског града,

Сто и једног топа испалише,

У поздравље госта високога!

А када се краљи састадоше,

Као браћа вјећу учинише

И један се другом заклињаше,

Да невјеру учинити неће,

Докле једног у животу траје! —

Није прошла ни недјеља дана,

Ратно вјеће братски учинише,

Краљ Никола и краљ Георгије —

Сва четири краља са Балкана,

Један другом братску руку даше,

Да ће вјерно завјет испунити.

Што су рекли, то су учинили!

Прва пушка што је испаљена,

Испали је црногорски краље,

И он поче у бој улазити,

С Арнаутим’ битке заметати!

Друга пушка што је испаљена,

Испали је краљу од Србије;

Трећа пушка што је испаљена,

Испали је краљу Фердинанде,

А четврту пушку испалио

Краљ све Грчке, краље Георгије!

Све четири када опалише,

Оде абер на све четир’ стране —

Да је Балкан на ноге скочио!

Амин Боже на славу нам било!

 

 

Улазак Српске воjске у Призрен

 

Улазак Српске воjске у Призрен

Боже мили, на свему ти хвала!
Када Срби Скопље освојише
И у њему праву заведоше,
Не прођоше ни четири дана,
Чу се воља славног господара,
Краљевића, младог Александра,
Да се војска на пут дуги спреми,
Да осваја царевога града,
Да осваја Призрен староставни,
У ком српски цари цароваше.
Кад глас чула славна српска војска,
Сви до једног на ноге скочише,
На глас зову младог краљевића:
„Хајд’ на ноге, млади краљевићу,
Ти нас води славном Призрен граду,
Ил’ нас води, ил’ нас свију поби!
Пет стотина прошло је година,
Како Срби у сужанству цвиле,
Краљевићу, ти их ослободи,
Јер се више трпјети не може
Страшни зулум црних Арнаута!”
Краљевић им ’вако одговара:
„Браћо моја, српски соколови!
Причекајте сјутрашњега дана,
А чим сјутра зорица за плави,
Сви на ноге, па на Призрен славни!”
Српска војска једва дочекала,
Па се спрема на велику војну!
Ни једнога туге не бијаше,
Да зажали са својим животом,
Свак ће радо крвцу да пролије,
За слободу своје браће Срба!
Када сјутра данак освануо,
Дан осван’о и грануло сунце,
Српска труба затрубила дивно:
„Ко је Србин, ко кољено српско,
Нек се спрема ка Призрену граду,
Да ми њега брзо освојимо,
Да пијемо Бистрице водице!”
Мало вр’јеме за дуго не било,
Једног јутра и једнога дана,
Повикао неко са планине:
„Благо нами, ето наше војске!”
То не био, ко се свакад виђа,
Већ то била вила Равијојла,
Посестрима Краљевића Марка,
Она кличе и ’вако говори:
„Хвала Богу, хвала јединоме,
Кад угледах дивну српску војску,
Сад не жалим што сам за ов’лико,
За пунијех пет стотин’ година,
За Српство се тешко забринула!”
Дивна војска пред Призреном стала,
Чека свога јуначког гласника,
Ког послаше у турске таборе,
Да с’ распита о предаји града.
Стиже гласник, ал’ мира не носи —
Неће турци града да предају,
Ни без крви, ни без тешких јада!
Војска српска добро починула,
А кад сјутра данак освануо,
Сви пођоше, Бога споменуше,
Па на Призрен тврди ударише:
Дивно бију царевога града,
Али град се јоште не предаје.
Сад почеше падати кумбаре,
Баш сред града, да народ пострада!
Док повика неко из народа:
„Хајте, браћо, да предамо града,
Јер сви ћемо овде изгинути!”
То рекоше, врата отворише,
А на врата помоли се војска!
Боже мили, да чудне радости
Од Србаља па и од Латина,
Дивно српску војску дочекаху,
Па са пјесмом у град улажаху,
Да је коме било погледати,
Како војска у град улажаше,
Би рекао и би се заклео:
То је војска цар Душана славног!
Сваки војник изгледаше дивно,
Сваки пева, сваки се весели,
А са њима млади Призренлије
И са њима жене и дјевојке,
Ситна дјеца од године дана.
Град је Призрен на реци Бистрици,
Око њега давне куће стрше,
А на брду виш’ вароши саме,
Поносито диже своју главу,
Град силнога српског цар Душана!
Ту бијаше сила Арнаута,
Арнаута из Луме крваве,
Сви се редом поклањају војсци,
И оружје своје предавају,
И заклињу рзом и образом,
И познатом „бесом” арнаутском,
Да ће бити верни и послушни
Српском краљу и његовој војсци.
Тога дана, другог и трећега,
Грми, пуца по Призрену граду,
То се чини весеље велико,
Шенлук чине и Срби и Турци,
По готово љути Арнаути —
Амин Боже, на срећу им било!