Vuk Vrčević - Boj Turaka i Moskova pod Klobukom

  

Narodne pjesme

I.
(Pjevana od turčinu)

Boj Turaka i Moskova pod Klobukom

(istiniti događaj 1808.me godine)
Priopćuje

Vuk Vrčević

Dva se ljuta zmaja zavadise,
Bonaparte i Moskovski kralju,
Oko tugjé zemlje i krajine,
Oko Boke niže Gore Crne.
Hoće Vrancuz da Boku osvoji, 
I pokori lomnu Goru Crnu,
Moskov ne da, nego Boku čuva,
A uz Boku malu Goru Crnu.
Najprije se knjigam udariše,
Po knjigama boja započeše;
Boja biše na svakoju stranu,
Oba šilju od mora gjemije,
Na gjemije ubojne topove,y
Uz topove birane tobdžije
I pod luntom valjane soldate
Da ugrabe Boki morske klance.
Moskovu je dobra sreća bila,
U Boku je prije dojedrio,
Zapanuo u morske bogaze
Kud ne može soko preletiti,
A kamo li Vrancuz projedriti.
Vrancuz morem udara junački,
A na suvo isturio vojsku.
Dočekuju moskovski brodovi,
A po suvu kauri Bokezi,
I birani vlasi Crnogorci,
Boj trajao za nedjelju dana;
Ne da Boka otvoriti oka,
Crna Gora k sebi pristupiti.
Kad vidjela Bonaparte vojska,
Ona se je natrag okrenula,
Otploviše morem debelijem,
Dojedriše turskoj Sutorini.
Pa da vidiš vojske Komandara,
On ti piše knjige na koljenu,
Te je sprema u Trebinju gradu,
Asan Begu Rizvan-Begoviću:
"Asan Beže od Trebinja glavo!
Brže ustaj na noge junačke,
Te okupljaj silnu tvoju vojsku, 
Hercegovce dugo-haljinaše,
Kojino su krvlju zadojeni,
Puška im je i otac i majka,
A dušmanska oslačala krvca,
Pa kad bude na okupu vojska, 
Na Karadag složno da udrimo,
Pokorimo našega dušmana,
I hajdučko sjeme da satremo,
Da od vraga nema više traga.”
Kad Asan Beg taku knjigu primi, 
Knjigu uči te mu mila bila;
Bradu gladi, uči u pameti,
S kojega ce kraja započeti.
Te okuplja trebinske begove:
Adem Bega trebinskog Mudira, 
Mahmut Bega Kapetanovića,
Adži Muja Teftedarevića
I nećaka Adži Akif-Bega,
Iz Zasada Babović Kadiju,
Iz Mustaća Fetagić Muftiju,
Od Rupjela Misirlića Deda,
Od Gorice Arslanagić Fejza,
Od Pridvorja Adž-Asanovića,
Od Bijove Zupcević Adžiju;
Svi mu došli kuli i čardaku,
Na Kadifli jastuk posjedali,
Po ćilimu noge popustili,
Zapalili dugačke čibuke,
A mlagji im kafu iznješe.
Kad se dvaput kafom obrediše,
Asan-Beg se knjige prifatio,
Te im uči knjigu po jaziji,
Što mu piše dženeral vrancuski,
A po knjizi riječ privatio:
“Braćo moja Turei Trebinjani
Daj da silnu okupljamo vojsku,
Združimo se s kraljem vrancuskijem,
Od Sjevera udrimo dušmanu,
A Vrancuz će s mora Sutorinom,
Pod Klobukom da se sastanemo 
I svu Grnu Goru posobimo.”
Kad ga čuše Age i Begovi,
Pristadoše, kabul u učiniše,
Pišu knjige, šilju na sve strane,
Na srdare i na barjaktare,
Na bimbaše i na buljumbaše:
U Korjenić Šehovića Zuku,
U Nikšiće Mušović Arslanu,
A u Gacko Čengić Smajilagì,
U Ljubinje Srdarević Dedu :
“Na noge se naše age drage!
Pod barjake okupljajte Turke,
Ko vjeruje sveca Muhameda,
I dva zemna dobra prorokova,
Svetu Ćabu Meku i Medinu,
A uz Turke našu vjernu raju;
Kad osvane petak turski svetac,
Nek se svaki pod Klobukom nagje,
A uz vojsku hrana i džebana;
Dok inšalaj i triput bismilaj!
I mi našu saberemo vojsku
Po Trebinju i oko Trebinja,
I dignemo ubojitu raju,
Krajičnike Zubce i Kruševce,
Pa Šumljane i sve Popovljane,
Pa Brgjane i Bobane ljute,
Spanućemo do grada Klobuka.”
Rasturiše knjige po ćenaru.
Kad junaci knjige privatiše,
I vidješe što im sitne pišu,
Svaki skide s čivlije barjaka,
Pobija ga zemlji u ledini,
Isturiva pod barjak kuburu.
Silni Turci jedva dočekali,
U Turaka čudan hadet bio,
Pripravni im konji pod sedlima,
A o bedri opasane ćorde, ’
Kao krila u sokola siva,
Dok bi Vezir kafu osušio,
Svakome se okupila vojska,
Mlada momka, brza konjanika,
Zorna p’ješka, ljuta ubojnika,
Koji može stići i uteći
I ranjena iznijeti druga,
Da ga vlaška ne siječe ruka.
Kako koji vojsku azuraše,
Put Klobuka vojsku okrećaše.
Hala, hala, šućur Boga fala!
Da je kome pogledati bilo,
Zor Turaka naših Krajičnika,
Na hatima, i pod mizdracima,
Ogrnuli skrletne binjiše,
Pod binjiše izviruju šiše,
Pune šiše trogodne rakije,
Te podžiže srce u junaka,
Na sedlima noge potkupili,
Tamburicu u krilu metnuli,
Sitno kuca, tanko popijeva,
Uz tamburu svak svoju prip’jeva,
Neki Ajku, a neki Mejrimu,
Neko Djulsu, a neko Fatimu;
Od sile se sve planine tresu,
Potresuju brda i doline,
A trepeta po jelama lišće.
Kada dogje petak turski svetac, 
Sva se sila pod Klobukom zbila;
Asan-Beže pregleduje vojsku,
Po tefteru dvanajest hiljada;
Pa iz grada sitnu knjigu pise
Dženeralu moru Sutorini;
«Dženerale, kraljevi većilel!
Evo moje na iskupu vojske,
Pod Klobukom spramo Gore Crne,
Ima vojske dvanajest hiljada,
Zorna pješka, brza konjanika,
Sa pomoću sveca, i Alaha,
Udrila bi na dvadest hiljada;
Dokle moja otpočine vojska,
Ja se tvojoj nadam u indatu,
Da udrimo Dinu dušmaninu,
Naše sablje krvlju napojimo,
A hajdučkih nakidamo glava,
Okitimo kule i avlije,
I bedeme trebinjskoga grada,
Nek seire momci i kadune.
Ode knjiga, dogje dženeralu,
A Asan-Beg sjedi pod čadore,
Oko njega age i begovi,
Pa seiri svrh Klobuka grada,
Ciliktanje momka binjidžija
I igranje arslana pješaka,
Dje igraju igre svakojake,
A najviše kamena s ramena,
I usteka skoka junačkoga:
Zorni momci, bula ih rodila!
Tako stalo za dva puna dana,
Ode haber od usta do usta,
A napade strava po krajini,
Da će Turčin udrit na kaura,
I ponovit kosovsko junaštvo.
Glas dopade crnog kalugjera
Na Cetinje Petrovi  Vladiku.*)  * Petar I
Ne dade mu vrag mirovat s mirom,
Nego javi u Boki Moskovu,
A okupi lomnu Goru Crnu,
Pa se ćuče Klobuku privuče,
Opasa ga sa četiri strane,
A na petu namjesti Moskova
Osam stotin pod mušket soldata
I pred njima ruskog Miralaja.
Kad osvanu vlaška svečanica*)  *) Nedjelja
Udariše sa svakoje strane,
Jurišaju, dobro napadaju,
A Turci ih bolje dočekuju,
Konjanici sabljom iza vrata
A pješaci tuku iz pušaka.
Stoji vriska na konju turaka,
Stoji piska vlaha i Moskova.
Šta će pilad nauditi orlu?
Ili tići sivome sokolu?
Boj trajao dvanajest sahata,
Neće vlasi da natrag ustupe,
No se biju ognjein iz pušaka.
Pa sto ću vam pričat i kazivat?
Pravi Turčin nikad lagat neće,
Za istinu izgubit ce glavu,
Grehota je falit Kaurina,
A sramota sakrit mu junaštvo,
Vlah se bije, rodila ga majka!
Mrtav pada pod sabljom Turaka,
Bez amana gine bez karara.
A kad sjede na istoku sunce,
Od grada se vlasi povukoše,
Pa na zoru opet udariše.
No im loša sreća priskočila,
Pomoliše na vidik Vrancuzi,
Pred vojskom su bubnji i borije,
A za vojskom ubojni topovi,
Uz topove hrana i džebana.
To vidjela crnogorska vojska,
Al ne vide moskovski soldati,
No junaci, kukala im majka!
U ordiju tursku ugazili,
Luntom bode, a mušketom tuče
Crnogorci pleći okrenuše
Pobjegoše brdom i planinom,
Ostaviše moskovske soldate
Na grobnici turskoj kasapnici,
Butumile ondje bitisaše,
I ni jedan ne iznese glave,
Ostaviše spomen pod Klobukom,
Za moskova nesretnjo grobište.
Tu se Turci nasjekoše glava
Moskovskijeh i crnogorskijeh,
I živote potrošiše ludo.
Šućur Bogu istina je bilo.
Teško šuši s vukom ratujući,
A kauru s Turcim vojujući;
Sve za slavu Boga i Proroka,
A za zdravlje cara čestitoga
I junaka svečevih Turaka.*)

*) Megju svijem mojijem do danas skupljenijem narodnijem junačkijem pjesmama ovu ciglu jednu od Turčina pjevanu imam; koju priopćujem tom namjerom da čitaoci vide razliku srpskijeh i turskijeh pjesama, i da u isto doba u komentiranju svoju presudu izreku. Uzmimogred dokazaću i to: Pjevač koji mi je ovu pjesmu kazao, može biti da se je ograničio u izrazima koji bi se o uvredi zakona hristova ticali, i da bi nešto više rekao kad bi je megju Turcima pjevao, kao na pr. jedan što sam ga ja slušao kad je uz ramazan u kafani pjevao (no on mene nije mogao vidjeti). Evo kako:

 

“Srbin viče: Jezus i Marija!
Kami će mu pomoći Marija
Gdje udara Mujo i Alija?”  i. t. d.

             

Лазар Стојановић, војник Бјелогорског батаљона - Битка на Луарзи 1912. године

 Битка на Луарзи 1912. године

 

Што Бојана тако мутна тече,
Те је силно свој ток убрзала,
Као да ћe још до мало тећи.
И пресахнут да је више нема?
Бојана се јесте замутила,
Јер њом крвца јуначка протиче,
Бојак бију храбри Црногорци,
Бојак бију и крваве с’ Турци,
И Бојану бистру замутише,
Замутише док је прегазише.
Поплавила студена Бојана,
И разлила крвцу од јунака,
Све до сињег мора Јадранскога,
Срби газе воду и богазе,
Студен леди кроз кости пробија,
Црногорци за то и не хају,
Beћ јуначки гласно поп’јевају:
„Здраво да си мила ђедовино,
„Стара земљо Српска Царевино,
„Вр’јеме дошло да те слободимо,
„И Српскоме роду повратимо,
„Куд ћеш љепше славе и милине,
„Но кад кренеш гинут за слободу,
„Да Косово светиш и Лазара,
„И слободиш браћу подјармљену!“
Раним јутром бјеху запутили,
Црногорци сллени јунаци,
Из одреда Мартиновић Митра,
Цетињани и с њима Пјешивци,
Да ударе на турске шанчеве,
Крај Луарзе близу Црног врха,
Ђе се Турска ушанчила војска.
Црногорци логор учинише,
Близу Турског на селу Луарзи,
Огњевите ватре наложише,:
Док умину студен у костима;
Момци чили ту збијају шалу,
Пушке чисте, бајонете оштре,
Веселе се сутрашњему дану,
Сиједи старци зборе о јунаштву,
Уче своје сиве соколове,
Како треба јуначки прегнути,
За свог краља и за домовину,
Овако им старци бесједише:
„Боље вам је славно изгинути,
Heг’ срамотно дома се врнути;“
Тако траја док зора заруди,
Баш почетком новембра мјесеца,
Деветсто и дванајсте године.
Подранили храбри Црногорци,
Мартиновић с командиром Петром,
Из Бајица, легла јуначкога,
И са њима силни Цетињани,
Пак Пјешивци, вилени јунаци,
Са својијем храбрим командантом,-
И још многи срчани јунаци.
Сви на Турке сложно ударише
Опалише ватру из топова,
Загрокташе бојни митраљези,
Зацикташе пушке московљанке,
Док топови турски загрмљеше,
Сташе Турци просипат олово,
И не дају ока отворити,
Страшно косе турски митраљези,
А бране се Турци из шанчева,
Ал’ залуду кад им не помага;
У горштаке срце узиграло,
Жељни боја а жељни мејдана,
Громовито мушки подвикнуше,
Подвикнуше Бога споменуше,
И у Турке јуриш учинише,
Cтaшe Турке за грла хватати,
Од силе се земља потресаше,
На бајонет док се ударишс,
Боду Турке и огњем их пале,
И топове турске ућуткаше,
Тек по зрно по које пролети,
Што пушкама рањеници гађу.
Тако траја у огњу и крви,
Доклен Турци сташе узмицати,
Црногорци силније удрише,
И на Турке живље кидисаше,
Па их боду и хватају живе,
Док бојиште не покрише Турци,
Мало од њих да ко жив умаче,
У води се многи подавише,
Без обзира бјежећ’ пред Србима.
Пошто крвав бојак престануо,
Указа се слика страховита,
Бројни Турци леже покошени,
Раздробљени у млакама крви;
Напунише рупе и долине,
Оставише за гавране меса.
Многи Турци ропства допадоше,
И са њима турски официри,
Пак их воде славни побједници,
Побједници Црногорски лави,
До Цетиња пред краља Николу,
И још гоне богатог шићара,
На бојишту што су освојили,
Од Турака Српских зулумћара:
Четир тешка топа громовита,
Митраљеза и безброј пушака,
И још доста хране и џебане.
Кад бијаху на домак Цетињу,
Угледа их остарјели краљу,
Пред соколе своје полетио,
Од радости сузе проливао,
Сваког редом Црногорца љуби,
И овако њима бесједио:
„Хвала вама сиви соколови,
„Кад знадосте славно се борити,
„За род Српски крвцу прољевати,
„Просте биле жртве свеколике
„Српске ће их гусле спомињати”.
 
По причању једног рањеног Пјешивца са Луарзе,
 
Спјевао: Лазар Стојановић, војник Бјелогорског батаљона.
 
Љеш, Црни врх, у логору 1913

Петар Перуновић - Српске победе

 

Српске победе
Спев гуслара Петра Перуновића
 

Боже мили, чуда големога:
Свадише се балкански краљеви,
Са Султаном царем од Стамбола,
Око царства и око земаља.
Краљеви му траже ђедовине,
Све по реду земље Душа’нове.
Али Султан ни абера нема,
Већ их зове на мејдан јуначки,
Да на сабље царство подијеле.
Кад то чуше балкански краљеви,
Сви скочише на ноге јуначке,
Турском цару рата објавише,
„Затресе се земља од истока,
„Облак паде на Балкан-планину,
„Гром загрмље с Ловћена планине,
„Засјеваше са Авале муње
„Полећеше са планина виле,
Пробудише Србе витезове,
Пробудише Грке и Бугаре
To не биле са планина виле,
Beћ четири краља од Балкана
Нити оно пуцаху громови,
Beћ то бјеху краљеви топови,
Краљ Никола Скадру на Бојану,
А краљ Петар Скопљу и Битољу,
Краљ бугарски на Једрене тврде
И краљ грчки на Солуну граду.
Сад да причам за Србе јунаке,
Јер сам с њима у боју одио,
О њима ћу знати понајбоље:
На бијелом граду Куманову
Војску води Путник војевода
А пред војском два краљева сина
Александар и војвода Ђорђе.
На Једрене и на Цариграду,
Војску води војвода Шћепане
И кнез Арсен Карађорђевићу.
На Пазару граду бијеломе
Војску води Живковић Михајло.
На Беране тврдој Качаници
Војску води Вукотић сердаре.
На Сјеници и на Плевље равно
Војску води Анђелковић бане,
А на славно на Косово равно
Ка Призрену Душанову граду
Војску води Јанковић војвода
И ђенерал Недић Миловане.
Боже мили, да је виђет коме,
Кад удрише силовите војске,
Кад удрише, земљу затресоше,
И над земљом небо замутише,
Од Турака јаде направише:
Растераше Турке зулумћаре,
Повјешаше оџе и аџије
Поломише високе мунаре,
Обновише манастире старе.
Пуче колан свечевој кобили
Окренуше кола низа страну
Одвезоше Турке у Азију.
Мили Боже на свему ти хвала,
Да је коме било погледати
Кад дођоше Срби на Косово:
Војска силна славом увјенчана,
Све јунаци једногодишњаци,
Све једнога лика и солика,
И, једнаког скока јуначкога.
А пред њима сиједи војвода.
Сијед старац срца јуначкога
Сиједа му брада до појаса:
„Руке старе, у њих мач и копље“
Око њега девет витезова
Команданти разнијех пукова;
Да је право доба и земана
Е би реко, е би се заклео
Да је главом старац Југ Богдане.
Језди војска низ Косово равно
Примиче се разбојишту тврдом
Ђе цар Лазо с војводама спава
Сви падоше на гола колена
Свети помен даше ђедовима
Тад бесједи Јанковић војвода:
„Ту је браћо у прах ђе стојимо
Давно српска cpeћa закопана,
Васкрснут је ничим не можемо
До нашијем убојним оружјем.
Тад плотуни српски загрмљеше
С Грачанице звона зајечаше,
Кличе старац као соко сиви:
„Напред браћо за оном планином,
Призрен стари стоји у самоћи,
Ту су наше жеље од младости
Ту морамо оружани поћи.
Напред браћо за род и за славу!
На Адрију српском мору плаву.“
Оде војска пут Призрена града,
Преко крша, преко чарних гора,
Разви српски барјак више мора.
„Весели се праху Немањића
„Немањића и Гребљановића.
„Јер су ваше круне засијале”
Сад попјевај српска царевино,
Заблистајте школе и олтари,
Запјевајте калуђери стари,
Запјевајте у гори пастири,
Запјевајте на њиви ратари,
Нема више турског аговања
Нема више српског робовања,
Прође слава турског турковања.