Погибија војводе Максима Баћовића (То исто али друкчије)

 

То исто али друкчије¹)

(Муслиманска)

 

Кад су пошле двије војводе:

Једно ти је војвода Максиме,

А друго је Павловићу Пеко,

Ево оба на Цетиње равно

Код Николе Петровића кнеза,

Они ишту изум и тестијер

Да подигну силовиту војску,

Да у Глуву Смокву воде војску,

До затворе од Требиња џаду,

Да не даду шале проћ тајину

За Требиња града бијелога.

Даде њима силовиту војску

И даде им изум и тестијер

И одоше Дубровнику граду,

Ту су оба јемин учинили:

Да не пуште тајин у Требиње

Од бијела града Дубровника

И ту они јемин учинили

И у Глуву Смокву отидоше.

Наљегоше од Требиња Турци

И за трима цареве мећаре.

Дочекаше двије војеводе,

С Глуве Смокве повратише војску

И много јој отеше мећара

И гонише Турке од Требиња

Гонише их до Биринџи куле.

Ту Турака много исјекоше,

Оста један буључак низaмa

У метериз Радован-Ждријела.

Ту су били три бијела дана,

Кад четврто јутро освануло,

Муктар паша подигао војску;

Од Мостара војску прикупио,

До Требиња салазио војску.

Од Стоца је помоћ учинио,

Од Љубиња помоћ учинио.

Силовиту војску покупио,

Па је ситну књигу направио,

Оправио Корјенићу билу

А на руке Адем Зуковићу,

Да он дигне Корјениће Турке,

Да их води до Требиња равна, 

Кад је Адем књигу приватио

И видио што му књига пише:

Једну књигу пише на Грахово

Даковићу глави од Граова,

У књизи му ‘вако говорио:

Молим ти се к’о поштену чеку,

Да не удриш Корјенићу илу.

Од мушира књига долазила

Да ја дигнем моје Корјениће

И поведем до Требиња равна

Да цареве џаде отворимо,

Које су ни Власи затворили.

Молим ти се к’о поштену чеку,

Да држимо вјеру уваћену.

Даковић му књигу поврнуо:

Шеовићy, Корјенића главо!

Нећемо ти илу учинити,

Нити ћемо вјеру погазити,

Но сачуват твоје Корјениће.

Шеовићу диже Корјениће,

Домове им оставио празне

И он Оде до Требиња града

И пашиној приступио руци,

Отале су војску подигнули

И на Глуву Смокву долазили.

Паша одмах тoпрaкaле гради.

Све од брашна бијелога гради.

Адемаги Муктар говорио:

Адемаго, царева газијо!

А ну скини чизме и калчине,

А обуци рватске опанке,

А остави ата нејахата,

А поведи твоје Корјенићe,

Да ми оне шанце приватите,

Ђе но сједе двије војеводе

Војевода Пеко и Максиме

У тврдоме Радован-Ждријелу!

Адемага, ‘љеба ти царева,

Право иди, не жал’ погинути

И не жали твоје Корјениће. 

Даћу тебе три табор’ низама,

Ако би ти и то мало било,

Опет ћу ти помоћ учинити.

Ваља нама џаду отворити,

Јал’ Требиња града изгубити,

Јер готово нестануло ране.

Када дамо Требињскога града;

Ваља дати и Билећу малу;

Ето књаза ђе Коњицу сађе

И привати сву Ерцеговину.

Но, Адеме, љеба ти царева,

Да те данас видим на мејдану!

Адем дође међу Корјениће

И овако њима проговара;

А тако ви љеба царевога,

Немојте се данас преварити

Од усташке пушке заклонити,

Бит’ не море, браћо Корјенићи

Што шанчеве узети нећемо.

Па пашиној полетио руци

И оваку ријеч говорио:

Алал’ пашо, ја аиром кренух!

Налож’ ватру утопове твоје,

На шанчеве ватру учините!

А паша је ватру учинио.

Тад се силна заметнула кавга.

Ту погибе војвода Максиме,

Што је казо то је и свршио:

Јуначки је јунак погинуо,

Није своју ријеч погазио

И јуначки јунак погинуо.

Пошто паде војвода Максиме,

Усташка се војска боздисала

И побјеже низ Попово равно

И пред њоме Пеко Павловићу

И утече про Бориловића,

Да му неби прекинули путе.

Нешће војску про воде превести,

Да му не би војска изгинула;

Ту је њему добра срећа била, 

Турски тајин прође за Требиње

И ту су се Турци забавили,

Те утече Павловићу Пеко

И уведе војску у Бањане.

 

¹) Ову песму преписао сам од гуслара Хамида Абула Муслимана из Требиња, који је учествовао у борби противу усташа 1875.-78.

 

  

 

Војводу Максима нијесу убили Турци но Црногорци (Пеко Павловић) по наредби књаза Николе. у Невесињском устанку Баћовић је играо дивну улогу и као командант херцеговачке усташке војске почео сузбијати црногорска вршљања по Херцеговини. У Бањанима дође до свађе између Баћовића и војводе Петра Вукотића и у тој свађи Максим рече Петру: „Нећу да се Црногорци мијешају у херцеговачке ствари.“ Петар му одговори: „Предуг си, Макшиме, но ћу те ја брзо поткратити, жадајем ти Божу вјеру!“

Кад су војводу Максима сахрањивали у Грахову, над њим је плакао и војвода Петар Вукотић; тада му јавно рече Максимова жена Гордана, а Петрова синовица: „Што плачеш за њим, Штрико, кад си га ти метнуо под купус?"

Ово нам и народни пјевач (варијант први) и ако завијено каже у стих. 160—163.