То исто али друкчије¹)
(Муслиманска)
Кад су пошле двије војводе:
Једно ти је војвода Максиме,
А друго је Павловићу Пеко,
Ево оба на Цетиње равно
Код Николе Петровића кнеза,
Они ишту изум и тестијер
Да подигну силовиту војску,
Да у Глуву Смокву воде војску,
До затворе од Требиња џаду,
Да не даду шале проћ тајину
За Требиња града бијелога.
Даде њима силовиту војску
И даде им изум и тестијер
И одоше Дубровнику граду,
Ту су оба јемин учинили:
Да не пуште тајин у Требиње
Од бијела града Дубровника
И ту они јемин учинили
И у Глуву Смокву отидоше.
Наљегоше од Требиња Турци
И за трима цареве мећаре.
Дочекаше двије војеводе,
С Глуве Смокве повратише војску
И много јој отеше мећара
И гонише Турке
од Требиња
Гонише их
до Биринџи
куле.
Ту Турака
много исјекоше,
Оста један буључак низaмa
У метериз Радован-Ждријела.
Ту су били три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Муктар паша подигао војску;
Од Мостара војску прикупио,
До Требиња салазио војску.
Од Стоца је помоћ учинио,
Од Љубиња помоћ учинио.
Силовиту војску покупио,
Па је ситну књигу направио,
Оправио Корјенићу билу
А на руке Адем Зуковићу,
Да он дигне Корјениће Турке,
Да их води до Требиња равна,
Кад је Адем књигу приватио
И видио што му књига пише:
Једну књигу пише на Грахово
Даковићу глави од Граова,
У књизи му ‘вако говорио:
Молим ти се к’о поштену чеку,
Да не удриш Корјенићу илу.
Од мушира књига долазила
Да ја дигнем моје Корјениће
И поведем до Требиња равна
Да цареве џаде отворимо,
Које су ни Власи затворили.
Молим ти се к’о поштену чеку,
Да држимо вјеру уваћену.
Даковић му књигу поврнуо:
Шеовићy,
Корјенића
главо!
Нећемо
ти илу
учинити,
Нити ћемо
вјеру погазити,
Но сачуват
твоје Корјениће.
Шеовићу диже Корјениће,
Домове им оставио празне
И он Оде до Требиња града
И пашиној приступио руци,
Отале су војску подигнули
И на Глуву Смокву долазили.
Паша одмах тoпрaкaле гради.
Све од брашна бијелога гради.
Адемаги Муктар говорио:
Адемаго, царева газијо!
А ну скини чизме и калчине,
А обуци рватске опанке,
А остави ата нејахата,
А поведи твоје Корјенићe,
Да ми оне шанце приватите,
Ђе но сједе двије војеводе
Војевода Пеко и Максиме
У тврдоме Радован-Ждријелу!
Адемага, ‘љеба ти царева,
Право иди, не жал’ погинути
И не жали твоје Корјениће.
Даћу
тебе три
табор’ низама,
Ако би ти и то мало било,
Опет ћу
ти помоћ
учинити.
Ваља нама
џаду отворити,
Јал’ Требиња
града изгубити,
Јер готово
нестануло ране.
Када дамо
Требињскога града;
Ваља дати
и Билећу
малу;
Ето књаза
ђе Коњицу
сађе
И привати
сву Ерцеговину.
Но, Адеме,
љеба ти царева,
Да те данас видим на мејдану!
Адем дође међу Корјениће
И овако њима проговара;
А тако ви љеба царевога,
Немојте се данас преварити
Од усташке пушке заклонити,
Бит’ не море, браћо Корјенићи
Што шанчеве узети нећемо.
Па пашиној полетио руци
И оваку ријеч говорио:
Алал’ пашо, ја аиром кренух!
Налож’ ватру утопове твоје,
На шанчеве ватру учините!
А паша је ватру учинио.
Тад се силна заметнула кавга.
Ту погибе војвода Максиме,
Што је казо то је и свршио:
Јуначки је јунак погинуо,
Није своју ријеч погазио
И јуначки
јунак погинуо.
Пошто паде
војвода Максиме,
Усташка се
војска боздисала
И побјеже
низ Попово
равно
И пред
њоме Пеко
Павловићу
И утече
про Бориловића,
Да му
неби прекинули
путе.
Нешће војску
про воде
превести,
Да му
не би
војска изгинула;
Ту је њему добра срећа
била,
Турски тајин прође за Требиње
И ту су се Турци забавили,
Те утече Павловићу Пеко
И уведе војску у Бањане.
¹) Ову песму преписао сам од гуслара Хамида Абула
Муслимана из Требиња, који је учествовао у борби противу усташа 1875.-78.
Војводу Максима нијесу убили Турци но Црногорци
(Пеко Павловић) по наредби књаза Николе. у Невесињском устанку Баћовић је играо
дивну улогу и као командант херцеговачке усташке војске почео сузбијати
црногорска вршљања по Херцеговини. У Бањанима дође до свађе између Баћовића
и војводе
Петра Вукотића
и у
тој свађи
Максим рече
Петру: „Нећу
да се
Црногорци мијешају
у херцеговачке
ствари.“
Петар му
одговори: „Предуг
си, Макшиме,
но ћу
те ја
брзо поткратити,
жадајем ти
Божу вјеру!“
Кад су војводу Максима сахрањивали у Грахову, над
њим је плакао и војвода Петар Вукотић; тада му јавно рече Максимова жена
Гордана, а Петрова синовица: „Што плачеш за њим, Штрико, кад си га ти метнуо
под купус?"
Ово нам и народни пјевач (варијант први) и ако
завијено каже у стих. 160—163.
Нема коментара:
Постави коментар