Драгутин Ј. Илић - Смрт краља Владимира

Смрт краља Владимира*)

од Драгутина Ј. Илијћа

Мото:

Прошлост дедова твојих, сећање старог доба,

Кандило прислужено над хумком дрвеног гроба

  

А мој Боже и славо ришћанска,

Одкад наста на земљи вијека

И у Срба вјера уљегнула,

Бугарина крстом осјенила,

Није мајка звјера одојила,

Нити земља јада дочекала,

Но што роди госпођа Бугарка,

Бугарскога краља Владислава.

Крвник бјеше од Бугарске краљу,

Он не има Бога нит амана,

Ни у души мјеста Христовога;

Што му браће породила мајка,

Све побио, све је поробио;

Закла крвник брата Радомира,

Пак му узе земље и градове,

Тури на се круну од Бугарске.

Но и то је њему мало било,

Где је гође вјеру заложио

И завјетно братство утврдио,

Ту је вјеру у крв обагрио;

Те не мога на бојну мејдану,

Ту преваром земље отимаше.

Тако траја три године дана,

А кад наста година четврта,

Оде поклич кроз сву Бугарију:

„Краљ Владислав дворе сазидао,

На језеру у Преспи бијелој,

Пак он госте на гозбу сазива!“

За дан за два неђеља не прође,

Сјетише се гости свикoлици,

Ударише бубњи и гочеви,

Састаше се господа бугарска,

Све војводе, кани и кагани.

Лијепо их дочекује краљу,

Сваког госта за трапезу сједа,

Сваком госту робињицу даје,

Ја л’ Српкињу ја ли Гркињицу,

Гости краљу госте одабране,

Сваки залог вином заљевају,

Сваку чашу пјесмом испраћају,

Гостио их три бијела дана,

Кад четврто јутро освануло,

Поранио од Бугарске краљу,

Пак он шета Преспи на капију;

Мучно краљу главу оборио,

Нити збори ни ским проговара.

Њега пита Асан војевода:

„О, мој, краљу, од Бугарске главо;

Шта је теби господару драги,

Рашта си нам мрко невесео?

Имаш свега у двору бијелу;

Одкад стоји земља Бугарија

И у њојзи вјерна Татарија,

Нико веће славе не имаде

Разма једног Владислава краља!

Твоји стари земље заузеше

Што ђедови твоји не доспјеше,

Ти си јунак задобио славно.

Што је земље Грчке и Србинске

По пресвјетлој по Маћедонији,

Све је твоја притиснула рука;

Што је неба изнад царевине

И звијезда небу у висине,

Прије ћеш их избројат свијетле

Но ли благо у твојему двору!“

Мрко гледа од Бугарске краљу,

Мрко гледа, мрко проговара:

„Мој Асане, моја десна руко,

Залуд мени земља и градови,

Пусто злато и камење драго,

Залуд мени круна од Бугарске

И свијетла земља маћедонска,

Кад још стоји приморска Србија

И у њојзи краљу Владимире!

Ја каква је приморска Србија,

Све од Драча до Задра бијела,

Да прелећеш укрст по свијету,

Те год звјезда грије и доспјева

Љепше земље није огријала!

Онђе нема зиме ни снијега

Но се дивно љето распучило,

А пролеће брда огрлило.

Онђе нема ноћи нит облака,

Ваздан сунце грије и пригрева,

Сву ноћ мјесец над морем свијетли

И звијезде око себе збира.

А какав је Србин Владимире,

Има јунак, Скадар на Бојани,

Има јунак море и ђемије

Што му ваздан по пучини језде

Ка бијели по небу облаци.

Има Србин на мору галије,

А у мору рибе шестокриле,

Па кад сунце уморе замине,

А звијезде небом прогледају,

Шестокрилке лећу изнад мора,

Извију се кано препелице,

Сву ноћ поју кано ластавице.

А кад смора кроз приморје пођеш,

Зелене се брда и долине,

По брдима кестен и маслина,

По долини смоква и неранџа.

А што горе иду под облаке,

Све притисла стада свилоруна,

Два пут овца јагњи у годину,

Више стада но на гори листа!

И то бих му, опростио, слуго,

Ал не могу никад до вијека,

Што Владимир блиста у свијету,

Ђегод идем све о њему збори!

Што је Грка и Србаља што је

И сувише Арбанаса љутих,

Све то пјева краља Владимира,

А о мени нигдје ни помена,

Ђегод има земље сиритиже

Све то њега пјева, благосиља.

Залуд мени силе и госпотства,

Залуд мени копља и јунаштва,

Својега сам брата погубио

Те преузех царску Бугарију,

И српске сам земље прегазио,

Многе српске круне расковао,

У синџире робље оковао,

Кнежевима очи повадио:

А што беше бана и жупана,

Ја сам њима главе укинуо,

Преотех им земље и градове,

Па када ми једном на ум дође

Да обиђем своју царевину,

Турих на се ризу калуђерску,

Учињех се просјак по свијету,

Пак окретох земљи кроз градове.

Те сам гође гусле запазио

Стадох слушат’ пјесме и славење

Али није о имену моме,

Све то пјева краља Владимира,

Њега пјева ко да мене нема!

Кад сиромах за вечеру сједа

И помене Бога истинога,

И прекрсти софру сиротињску,

Он помиње краља Владимира,

Бога моли главу да му чува,

Од бугарског краља Владислава!

Мој Асане, моја слуго вјерна,

Имам блага имам земље пусте,

Ал што има краљу Владимире:

Да га штују и у срцу љубе,

Кано дјеца дојку метерину,

Е то ми је живот помутило,

Од тог ми је данак омразио.

То је мени санак однијело,

И госпотство у јад промјетнуло!

Но чу ли ме мој Асане вјерни,

Седлај коња, припасуi оружје,

Купи војску на Србију пођи:

Ако узмеш Скадар на Бојани,

И донесеш Владимира главу.

Даћу теби земљу од Приморја,

Каганом ћу тебе учинити,

И даћу ти пола мога блага

Што га чувам у бијелом двору!“

Њему збори Асан војевода:

О, мој краљу, о, мој господару,

Није лако у Приморје саћи!

Што је земља кршна Елбасана,

И планина преко Дукађина,

Све је оно гора и урвина;

Онђе нема стаза ни богаза

Но урвина и литица страшна;

Онђе тутње воде и слапови,

Изваљују дрвље и камење,

Силне горе небо прихватиле,

У горама змаји и дивови,

Из урвине виле излијећу,

Ваздан поје, сву ноћ коло воде,

Кад јунака уколо домаме,

Са коњем га у провале свуку,

Поломе му и ноге и руке,

Изваде му оба ока чарна.

Пак ако ли и то прођеш, краљу,

Сад те чека Мрка Краб-планина!

У врх горе, уврх Краб-планине

Облак густи крше омотао.

У облаку але и аждаје

Опасане громом и муњама,

Ватром бљују, стјење изваљују

И прождиру коње и јунаке,

Не ид’ царе, вратити се нећеш!

Но чу ли ме, царе господине,

Ђе не може сила ни оружје

Ту промакне вјера и братимство!

Зар смо једном Србе освојили,

Вјеру дали пак је погазили?

Србин вјеру нада свијем чува,

Он вјерује братству и кумовству

И заклетви у Бога једнога.

Кад му пружиш руку, од братимства,

Свјероваће, прихватиће руку,

Убојно ће распасат оружје,

Луду главу теби донијети!“

Тако рече Асан војевода,

То Бугарин једва дочекао,

Пак он сједе, ситну књигу пише

На кољено српском Владимиру.

„Мили зете, од Приморја Краљу,

Ево има три године дана

Од кад нам се очи не виђеше,

Пак сам зете, тебе ужељео

И витешки завјет учинио,

Да братимство обновимо старо;

Сеје сам се ужељео дивне

И твојега мудра разговора.

Но те молим и поздрављам, краљу,

Учини ми милост и весеље,

Дођи мени у Преспу бијелу,

У цркви ћу тебе дочекати,

Одвешћу те пред света олтара

Ту ћемо се оба причестити

И братскијем крстом прекрстити.

За братство ти тврду вјеру дајем

И шаљем ти јемца истинога,

Знаменије Христа Спаситеља,

Златне крсте из света Олтара!“

Тако краљу књигу окитио,

Оде књига у српско Приморје,

За дан за два кроз Елбасан прође,

За неђељу Дукљи земљи славној,

На кољено краљу Владимиру.

Мудар бјеше краљу Владимире,

Књигу штије ал крст не прихвата,

Већ улаку вако проговара:

„Поздрави ми мога милог шура,

Да му примам братсво и причешће,

Ал му златна крста не прихватам,

Ни пак вјеру на варљиву злату.

Није вјера ни сребро ни злато,

Па ни златни крсти од Олтара;

Спаситељ нам гријех не искупи

Ни на златну крсту ни сребрну

Већ дрвену крсту од кедрове.

Ако му је вјера од истине,

Нек пашаље крста кедровога

Што га носи под панц’јером, краљу,

И нек пошље оридског владику,

И тридесет светих испосника

И сувише свето Јеванђеље

На ком ће се шуро заклијети

И Христовом вјером притврдити!“

Тако краљу одговора даде.

Оде улак с крстом злаћенијем,

А кад стиже краљу бугарскоме,

Све по реду прича и казује,

Кад то зачу од Бугарске краљу,

Грохотом се беше насмијао,

Скиде с груди свето знаменије

Пак га посла краљу Србинскоме,

И посла му триест испосника,

И владику од Орида града

И још даде свето Јеванђеље

И Христово име од заклетве.

Дигоше се оци испосници,

А кад до’ше Скадру на помолу,

Запjеваше песме божанствене,

И ставише мошти и иконе,

Разавише црквене барјаке,

И крстове света знаменија.

Пред двором их дочекао краљу,

Пак он клече на земљицу црну,

Пред моштима метанија гради

И прихвати крста кедровога,

Пак се диже кули у вајате,

На се тури краљско одијело:

Свилен калпак, од злата челенку,

Поткићену низом од бисера,

На плећима кадифли доламу

Опточену златом и алемом,

Око паса појас од бисера,

О појасу мача обојудна,

А у руке копље позлаћено.

Када краљу сиђе низ чардаке,

Заблиста се соко од Приморја

Ко јутарње кроз горицу сунце.

Но да видиш мио побратиме,

Истом краљу крста прихватио,

Кад допаде госпођа краљица,

Вјерна љуба краља Владимира.

Како љуба краљу приступила

Скута му се млада прихватила:

“Не ид’ краљу у земљу Бугарску,

Не ид’ краљу цару бугарскоме! —

Ђе си чуо вјере у Бугара,

Превјериће узеће ти главу!“

Ал да видиш краља честитога,

Вјерну љубу благо отклањаше,

Пак овако њоји одговара:

“Oј Косаро, од Приморја госпо

Немој љубо душе гријешити,

Ако не бих шуру свјеровао,

Ја вјерујем крсту и заклетви

И свијетлој књизи Јеванђељу

И владици од Охрида града

И клетвама светих испосника!“

Тако краљу љубу сјетоваше,

Пак изађе кули на калдрму

И појаха хата големога,

Оде краљу преко Елбасана

Кано голуб преко мора сиња.

Јездио је три бијела дана,

А кад стиже Преспи на домаку

И пресвету цркву угледао,

Он не иде двору краљевоме

Већ бијелој крај језера цркви

Бјесна коња онђе разјахао,

Отпасао мача зеленога,

Копље златно пред цркву полаже,

Јера души, брате, не пристоји

Под оружјем да пред Бога ступи.

Уђе краљу у бијелу цркву,

Обaзpје се десно и лијево,

Пак погледа у столове царске

Не би л’ ђегод шура угледао

И бугарске кане и кагане.

Ал у цркви нигдје никог нема

Разма крста и кандила свјетлих

И онијех божјих угодника

Што им лица из икона свјетле.

Зачуди се од Приморја краљу,

Зачуди се и мучно му бјеше,

Виђе ђе је лудо свјеровао

И невјери братство прихватио.

Мисли краљу, што ће и како ће?

Пак он узе свето распјатије,

С часним крстом ка олтару ступа.

Истом, краљу, крста прихватио

А саме се двери расклопише.

Задиви се Владимире краљу,

Маши оком на часну трапезу,

Ал пред њоме свети испосниче,

Стоји стари на краља погледа.

Очи светле кахно јутро благо.

Мјесто оних златнијех одежда

У косе се умотао сједе;

У руци му палица чобанска,

А у другој Пут’јер од Причести,

Позна краљу своје Крсно Име,

Крсно Име светитељ Јована,

Пак он смјерно ка Олтару ступа,

Пред Светијем кољена повија,

Челом таче до земљице црне;

А с Олтара Свети проговара:

„Мио сине, Владимире краљу“,

Вјера братска довела те амо,

Вјера братска небо додјељује,

Невјернику земљу и гријехе.

Но приступи и причести душу,

Ваља теби са мном путовати

И невјерни свијет оставити;

У цркву си ко краљ уљегао,

Из цркве ћеш мученик изићи!“

Прекрсти се један српски краљу,

Прекрсти се и Бога помјену,

Пак Светоме смјерно приступио

И Причешћу душу оросио.

Поклони се Крсту и Трапези,

Светитељу обје љуби руке,

Пак излази цркви на калдрму.

Ал да видиш краља бугарскога

Кад Владимир светом храму дође!

Колико се крвник срадовао,

Од софре је скоком устануо

И гостима живо покликнуо:

„Благо мени јутрос до вијека,

Те надмудрих краља Владимира!

Србин луду донио је главу,

Јутрос ћу је узет са рамена!“

Краљ покликну Асана привикну,

Диже Асан двадесет Татара

Исувише краљева џелата,

Пак полеће цркви крај језера.

Истом Асан цркви допануо

А краљ стаде цркви на вратима;

У руци му свето Јеванђеље,

И заклетва краља бугарскога,

На грудима часно знаменије,

Краљ бугарски што га погазио.

Мирно краљу стаде пред Асана,

Очи вјерне к небу обраћаше,

Јеванђељем груди заклањаше.

Мрко Асан на краља погледа,

Хтједе крвник њему прилећети,

Ал му нешто коракнут не даје

Ни с татари краља опкољети.

Тако краљу мало постојао,

Пак Асану громко проговара:

„Татарине кад ми скинеш главу

Однеси је мом невјерном шуру

И од мене поздравље му кажи:

Од Бога је вјера и братимство,

Од сотоне проклето невјерство!

И још реци краљу вјеролому,

Кад му земан до пред Бога дође,

Нек понесе ово Јеванђеље,

На коме се вјером заклињао!“

То изусти краљу Владимире

Једном крочи међ Татаре дође,

Ја да видиш Асан војеводу,

Он намакну крвава џелата;

Диже џелат сабљу оковану,

Паде глава у зелену траву,

Њој прискочи Асан војевода,

Крваву је диже са земљице,

Пак је баци коњу у зобнице,

Однесе је краљу бугарскоме.

Бoжe драги и славо ришћанска,

Кад Бугарин главу угледао

Грохотом се на њу насмијао;

Десном руком главу дохваташе,

На софру је мртву поставио,

Пак овако њојзи проговара:

„Здраво да си од Србије главо,

Ходи главо, да се причестимо

И братимску вјеру ухватимо!“

Истом краљу тако говораше,

Ал са софре глава одговара:

„Проклет био краљу вјероломе,

Крст си часни под ноге турио,

Јеванђеље свето погазио

И невјерством царство притврдио;

Тешко сваком од сад до вијека,

Који држи вјеру у Бугара

И братимство у невјере тражи!“

А мој Боже, а мој Спаситељу,

Када мртва проговори глава,

Од софре су гости поскочили,

Препаше се кани и кагани,

Препаде се од Бугарске краљу,

Пак Асану љуто довикује:

„С очију ми главу уклањајте,

Од крви ми софру очистите!

Ископајте гроба дубокога,

Мртву главу тамо закопајте,

Наваљајте стјење и камење

Да из гроба никад не изађе!“

Асан вјерни краља послушао,

Мртву главу с софре прихваташе

Пак је носи пред бијелу цркву,

Укопа је стјелом краљевскијем,

Истом Асан гробе заравнио,

Ал са цркве звона зазвоњеше,

Голубови на гроб налећеше.

 Акад бјеше ноћи у поноћи,

Гроб засија као пола дана,

На цркви се двери расклопише,

Из икона свјеци пропојаше:

„Проклет да си краљу вјероломе,

Ти не згуби краља србинскога

Већ посјече српског светитеља!“

* У Х веку владао је у Приморју (Дукљи) српски краљ Владимир, са престолницом у Скадру. Тада су Бугари већ отели Од Грка и Срба један део Македоније и подигли свој престо у Орину. Бугарски краљ Владислав, шурак Владимиров, који је дотле био у завади са својим зетом, Измири се с њиме и позове га у госте у свој дворац на језеру Преспи. Да га увери како му никакво зло не спрема, закуне се на Јеванђељу освојој братској љубави и пошаље му као јемца, крст са “часним дрвцетом”. Краљ Владимир, не надајући се никаквом вероломству, оде у госте своме шураку, али када је излазио из преспанске цркве бугарски краљ дочекао га и на црквеним вратима убије.

Сви летописци тога времена, како српски тако и грчки и латински, говоре о овом српском краљу са великим поштовањем и љубављу; православна црква признала га је као светитеља под именом свети Владимир Елбасански. Њега и данас подједнако помињу у тим крајевима са побожном поштом, како Срби и Грци тако и Арбанаси, који га називају: свети краљ.

Илустрована Ратна Кроника  свеска 36   1913.