II. Vieće

 

II.

Vieće

Davno bilo,  moja braćo draga,

Davno bilo, sad se spominjalo,

Kad’ katana berala Tatara;

Izpod Beča zemlja je tutnjala,

I od tutnja behnuo Sultane

U gizdavu svomu Carigradu,

Pa obreko na divanu zlatnu:

„Beče grade, nebeči se na me,

Nigda više neće sultan na te!”

Rekò sultan, al’ nije cesare,

Da komšiji u pohode neće,

Ter se istom izbečio Beče.

Cesar hoće u pohode sjajne,

Fran Josipe sion gospodare,

Slava Njemu od sad’ do vieka!

Jer se sjeti komšiluka kruta,

I u njemu raje patenika.

Svikà vieće u pò dvora bjela

Pa sjedavši na priestolu zlatnu,

Bavi mudre do priestola glave

I vojnike, vitezove steće!

Pa kad’ zgledò sluge pouzdane,

Govorio care gospodare:

“Svito moja! viećnici harni,

I vi moja na oružju snago:

Svi znavate, da i neću rieti,

Koliko sam stojnu rada carstvu!

Neće mi se manje smilovanja

Vrhu raje vječnih patenika,

U tu Bosnu i Hercegovinu,

Što no su mi praga prežuljali

Pritugujuć’ tužbam zlopatnici.

Odkada sam okrunio glavu,

Nije mi se hćelo na oružje,

Da te zemlje njime uzmem puste;

Sada mi se na ponude daju

 Sa sabora iz Berlina grada:

Nije loše da jih osvojimo.

Šta velite, vitezovi sivi,

Hoćete li, da prefatim ćordu,

I krstaša razavijem moga,

I savičem podanj četenike,

A nežalim na potrošak blaga,

Pa da Savu zaplovimo mutnu,

Koja nigda izbistrit’ se neće,

Dok je hrdja s’ onu stranu kreće?

Još ću reći, a samo se kaže,

Da odavna naše kuča carstvo,

Da se pripnu te krajine bjedne,

E bi zemlji ledja sigurali.

I ja prodjoh niz kotare ravne,

Oda Zadra do Kotora grada,

I pogledah ta krajišta bajna,

I bih rekò,  da su vele prudna,

Kada bi jih kruna prisentala.

Hercegušu vapi zemlju crnu,

Sinje naše do zatona more;

A Bosna je niz krajinu vojnu

S’ Velebića do na Drinu dernu,

Kano povoj taštu pripašaju.

Puk je isti na obije bande,

Kumuju se i žene medju se,

Krsno ime uzajemno diele,

Pa još stare pjevaju viteze,

Što su naši zatočnici bili,

A krv za nje prolievali crnu.

Ter je reda, da jih okajemo,

E da nami bolja sreća služi,

Nego li je njima službovala.

Što je tada u nehoru bilo,

To je sada hora, ako Bog da!

Hoćemo li da krutimo vojsku?“

 

Kad’ car divne izustio misli,

U mladjije’ pogovora nije;

Viećnici poniknuli nikom,

Generali sablje popleskali,

Što mu bjehu do koljena sjajna,

Pa viknuli generali slavni:

„Žarko sunce, care gospodare!

Slava Tebi i koljenu Tvomu!

Što je Tvoje, to i naše blago,

Svikuj četa koliko Ti drago,

I naredjuj, što je trieba njina,

Pa ćeš vidjet,  kako te slušamo!

Nije sina, da požali majku,

Niti bojca četenika mlada,

Da ljubovcu neostavi pustu,

I nepodje poginuti za Te!“

Na caru se osmienuli brci,

Pa jim fali hitro poslušanje.

“Pravo moji bojci ratoborni!

Ako Bog da,  spremit’ ću vas liepo,

Neće manjkat piva ni jediva,

Niti što je od potrebe blaga.

No koliku hoćete mi vojsku,

A da poslie pogovora nema,

Kako bi ste obraz osvjetlali?”

Njeki brao pedeset hiljada,

Njeki mako na stotinu ravnu;

I caru se na toliko dalo,

I mislio,  da na veće neće,

Pa pitao generale bojne,

Koga biše vojskovodju vojsci?

Svi mu rekli,  kò da su se kleli:

„Filipović, mio gospodare,

Neka Tvojoj zapovjeda vojsci.

Da je rodjko, sva krajina znava,

Krajiška ga i nihala majka,

Za njega je, da krajinom krene,

I u Tvoje osveti ju zdravlje“

I car toga mjerio viteza,

Jere mu je u njeg’ pouzdanje,

Koliko ga nema u drugoga;

Pa ga zovnù s’ Praga zlaćenoga,

Hitre njega vile doniele,

I carevoj pristupio ruci,

I slušao zapovjedi bojne,

Pa mu reko uz koljeno sjajno:

„Carska rieč,  moje poslušanje,

Na to me je odgojila majka,

Dohranilo Tvoje milovanje !

Hoću Tvoju predvoditi vojsku,

I u Bosnu zagaziti krvnu,

Da bi moju neiznio glavu,

Ali izniet’ i donieti živu,

I ulovit’ Loja pustolovna,

I Tebi ga opraviti kleta.

Al’ je jedno, što mi nije drago,

Jer si care malu rekò vojsku;

S’ malinom se u pustinju nema,

Zemlja kršna, kudgodj valja proći,

Po njoj nije puta povoznije,

I što vele,  da ima drumova,

To su ceste jame vratolomne,

Mnoge bare, i nemostne rieke.

Težko pješci da pregaze glibe,

A kud’ topi i kola nabojna?

Pa su, care, gradi i palanke

U svakome ždrielu poprečani.

Nu nebi se tije pobojali,

Da niesu još gori udarci,

Zelengore i gudure guste,

Što će u nje natuljiti Turci;

Pobit će se iz svakoga busa,

A kada mu do tiesna dodje,

Otac dolac, a šuma mu majka.

Komu kruha nestalo u torbi,

Svagdje će ga u kmetića naći,

Pa eto ga opet u šikarje!

A ko reče, da jih na boj nema,

Ima care, kô na gori lista!

Bošnjani su nakomice znane,

Mila jim je postojbina stara,

Još miliji kmeti i čardaci;

A za vjeru, koja lasti dava,

Svaki će se okaljati krvlju,

Mriet hoće,  poklonit’ se neće.

Sultan će jim dobacit’ oružja,

I sokolit da se biju Turci,

Dokle i on nezaturi kavgu,

Kako mu se na kaure piše. –

Bit’ će krvi,  care gospodare!

Ja nevelim rad života moga,

Moja glava, to je mraka mala,

Al’ kad’ Tvoji zapru četenici,

I naše je pomrčalo sunce,

Pa Ti velim,  moja kruno sjajna,

Da mi sjaviš još trećinu bojnu,

Koliku ste za boja nabrali,

Pa smo istom družina sigurna,

Da ćemo ti osvojiť krajišta,

I doniet’ za kalpakom perje!“

Prijò care, što general kaže.

Nije rada, da mu slava strada,

Dodao mu trećinu ubojnu,

I dadè mu jake pobočnike,

Virtemberga, vojevodu slavna,

Što će zavest uz Krajinu vojsku;

Jovanović, da mu s’ mora dodje,

I zagazi Hercegove stiene;

Oba bojna, u boju odgojna,

Neće jim se stidjet’ četenici.

Ta će oba u Krajine tvrde,

A on glavom uza Bosnu mutnu.

Gazit će je do izvora njena,

Pa se naći u Saraj’vu bjelu.

 

Pošto care odlučio vojnu,

I junake sveo pod bajrake,

Poslô knjigu na Bošnjane Turke,

 (Štono smo je davno očitali¹)

¹) Proklamacija, navedena u „Osvetnicih” dio VI.

 

Veleć, da bi poslušali Turci,

Nego što bi glave kvarovali.

Ali šuplje neslušale glave,

Već carevo brukaju pozdravlje,

 Pa se banè, da mu se obrane.

Bjela vilo! nije vele bilo,

Kad’ pod Bečom zemlja zatutnjala,

Pitalo je i velo i malo:

„Što je tebi, moj bieli Beče?

Il’ pod tobom gromović se šeće,

Il’ se ore kule cesarove?”

Nit’ gromović izpod mene šeće,

Nit’ se lome uzgorite kule,

No se trese polje oko grada,

Pod kopitam konja vilenije’,

I pod petam pješadije mlade.

Čilni konji, pira nazobani,

Silni momci, piva natrókani;

Kite trepte,  a perje se vije,

Svatovi su, reć’ bi,  vojska nije!

Al je vojska, jer blišti oružje,

Topovi se sjaju na kolije’,

Krstaš stieg sredinom se vije,

Vrve momci na boj odabrani,

I veseli i vele ubrani;

Pred njima je Filipović Jozo,

A kakav je,  nemoj falit’ vilo,

Da se nebi urekô junače!

Sve što može teče na gledanje,

Ponajprije navrle djevojke:

Al’ nepošle da, ureku momke,

No jih prate,  da se zdravo vrate.

Pa šuškale čudalice same:

Bože mili,  silno li je carstvo !

Ko l’ silniji koji njime kreće;

A kršni li u svatove momci,

Za njih bi se sve jele povile,

To li nebi cure poudale.

Nu nehćela Bosna nedozvana,

Jadna bila! a komu će poći,

Klet’ će svoje usjedile vlase,

Il će dvorit inaću¹) uza se!

¹) Inaća: ina, druga žena,  kod Turaka.

 

To Bečkinje pjevale čudačne,

A pjesma je išla uz soldate,

I kud’ prošli, svuda pjesme bilo.

Liš Madjarke nepjevale ljute;

Mješte da se na Turčina ljute,

Što jim ruse plienio je grade,

Srdile se na katane mlade.

Al’ katane nehajali kobi,

Nit’ njihovoj zamjerali dobi,

Nit’ se one poudati mlade,

Dok se bajna Bosna neudade.

 

Odtle makni moj sokole sivi

I na Savu i na medju suhu,

Kamo brze sustizale vojske,

Kud’ je koje redio cesare. –

Na Brod padè vojskovodja prvi,

Na Gradiško Virtemberže kneže,

Jovanović na Ljubuško ravno;

Svetrojica naperili perje,

Da se njega nanosili svjetla,

A i caru lice osvjetlali.

Ma ko će jim povjedit’ udese,

Kud’ će koji zagrabit’ viteže,

I na koje nabasati klance,

I gdje koju pogubiti glavu

Ili svoga usijati druga?

Braćo mila! Ja pjevah viteze,

Al’ to bjehu gorske čete male;

Lahko su jih sustizale vile,

I lahko su nabjerale smilje

I za glave dievale čelenke.

Male čete, lagahno pjevanje!

A sad gradi, i golemi jadi,

Vele vojske, velo poigranje.

Nije naše zapjevat’ uza nje,

Tek hoćemo, da jih propratimo,

Kud' će doći, i kako će proći.