I. Odluka

 

I.

Odluka

 

„Udar iskra u kamenu nadje.

Bez njega bi u kám očajala.“

 

O davori,  Osvetnice drugo,

Na dokrajku divna drugovanja,

I na gusle jur dovojevale,

Dok s’ njih teke još imamo hara,

Po hubavom našem zavičaju!

Ja nevelim za tvog’ vjekovanja,

Jere tebi nema nestajanja,

Dok je uzgor gora zelenije,

I u njima prela veselije,

I junačkog’ razgovora harna;

Al’ će nestat’ pobratima tvoga,

Jere će ti usnut za vieka,

Pa će tužit’ u snu nebojavnu,

E se roda nenadraga draga,

A nekmo li napjevà uza te.

I pjev’o je,  ali zgode male,

Istom da bi neostale puste;

Nu kadno se hćede dopjevanje,

Hora pobru u nedobi nadje,

Hora hoće, al’ nedoba neće,

Što joj smeta šest put deset ljeta.

Već ako si nagojica, vilo,

Ti poživi pjevca malaksana,

I zadnjoj mu podjevuj popjevci

Da te nebi kleo zavičaje!

Mahom ona odkliknula vjerna

Sa javorja gaja nebogojna:

Radovane! hubav samohrane!

Što ti bijah u jakostnoj kobi,

Hoću ti se i snemoglu naći

I na desnu podavorit’ ruku.

Evo tebi bilja sa lisinja:

To je bilje, što nas drži vile;

I evo ti kondier vode žive,

Sa hladenca a sa zagorskoga,

Kojim mi se umivamo bjele:

I tebe će poživljeti bilje

A hladenac pomladiti ruku;

Ter namieni pjesmu jakovjestnu,

Što smo njegda nagadjali mladi

Jadikove klance prebirući,

Sokoliće slobodeći male,

Što su krši odgajali crni,

Da jih nebi Ala pozobala“ –

I tako mi bora zelenoga:

Tad neznasmo za orlove stiene,

A kamo li za orlove sive,

I da u njih bješe odgojaka,

I da jih je cvielio gavrane,

Dok se istor nejavili sami.

Ter poničè pjesma nenadana,

Pa je pjevni pobratime dragi:

„Dva se mrka povila oblaka,

Dva se orla vijala jednaka:

Jedan orle sa sjevera ljuta,

A drugi je s’ juga veseloga.

Podaleče razvijali krila,

Za dva mora kvačilo im perje,

Jedno crno, a drugo je sinje.

Pr’o njih tiće razkošili bili,

Ali jim se nejatili sivi,

Kad je vrieme bilo jatimljenja;

Pa jih vrane lovio malahne,

I u ljute kučao kreljute,

I jadili tići nehajani,

Nije malo za četiri vieka.

Jaki orli jade uzaznali,

Pa se druže, da otmiće kruže.

Što su orli nebu pod oblake:

To dva cara, dvie matice jake,

Car Rusinski i car Austrinski;

A što vrane: to Ali-Osmane.

Jadići su Slavjanići ludi,

Od Marice do na Unu mutnu,

Mala perja krila velicijeh’,

Što tuguju jade nevidane

Preko Neve i Dunaja hladna.

Na dva cara dvore milostivna,

Oba njima i otac i majka;

I oba se smilovali na nje,

Pa se meću na zadaću steću,

Da se maše Osmanova carstva,

I priberu krajine torazne,

I biede poravnaju razne.

Obojica spremili se bojno,

Al u isto nemakoše doba;

Jugoviću neprijalo poći,

Dokle vjetri nepridahli mali,

A sjevere nećuhao na nje.

Gdje zarečè, poreći mu nema:

Jami pušku a pripè opanke,

Pa evo ga preko Pruta ljuta,

Zgazi zemlju Vlašku i Moldavsku,

I zdravo je na Dunavo hladno.

U pò zime,  kad viju kurjaci,

Sa Balkana saćerani gladni,

Na Zimnici popeo čadorje

I na odmor razprtio vojsku.

Ali tu mu zimovanja nema,

Već naturi na Dunavo plavi

U pò noći pomrčine crne,

Kod Svištova grada bugarskoga.

Nit’ mu smele ledenice sante,

Nit’ se žapnù,  što ga vidjè grade,

I što s’ njega Turci lubardali:

On preplavi kitne četenike,

Pa se fati Bulgarije ravne,

I nju lahko pregazijo ravnu,

Pa na Balkan peo se junače.

A po što ga stalo uzpinjanje,

Ti Bugarko izbugari vilo,

Pa ga prati do Svetog Stevana,

Gdje je junak zastavio vojsku,

I selame nazvô Carigradu

I Sultanu na dobro jutarce.

Alza dobro neprijò Sultane,

Nu da nebi dobio gorega,

Na liepo vratio pozdravlje.

Pa bi njih dva harno pirovali,

Da djeveri pira nepomeli

Iz Berlina,  grada njemačkoga.

Pa djeveri kmetovali silni

Prò Balkana i tamo i amo,

Da Bugarsku na diobu daju:

Jedno čelo da Sultana znava,

Drugo sebi ila zakone dava.

I Srbiji od nje dio segli,

Pa i Goru nadarili Crnu,

Da se šeće do Primorja ravna,

Ma kad’ Bosnu na prelo uzeli

I stojbinu Hercegovu pustu,

Dvie države zlokobnice drevne,

Što u njima nigda mira nema,

Mudrili su komu bi jih dali,

I mudraci izmudrili bajni,

Da jih vjere cesarovoj ruci,

Sjajnoj kruni Beča bieloga.

I jesu mu na pragu kućnomu,

A bit’ milo rodu slavjanskomu,

Ni Madjarim pa nebit lievo,

Kad’ klin udre kud’ je njima krivo.

Kako silne osnovale vlasti,

Tako su ti i potkale silne;

Bulgariju polovili bajnu,

Jednoj poli zaknezili kneza,

Batenberga ruskog’ rodijaka:

Drugoj vrgli pašu Aleksandra.

I eno ti pobratime dragi:

Knez knezuje puku nepoznani,

A pašuje paša nepozvani;

Kneževat’ će i pašovat’ druzi,

Dok se pole razpale nespile,

I Bugarska neodoji mile

Svog Šišmana ili Azijana,

Ter joj sine na svojini sine,

Kad joj udes nametanja mine.

I Srbija skučila ulaje,

I njozi se omladili dari,

Pa i Crnagora blagodari.

Tek ti Bosno,  kako ostà kruta,

Rano ljuta do cesarskog skuta!