среда, 24. август 2016.

Лука Милићевић (Стеван Крављача) - Лимун Харамбаша и Црничић Алија

Лимун Харамбаша и Црничић Алија
Срп. нар. пјесма уз гусле

Вино пило тридесет ускока
У Кубашу зеленој планини,
А пред њима двије харамбаше.
Једно ти је Пивљанине Бајо,
А друго је Лимун барјактаре.
Док с’ ускоци напојише вина,
Тад завика Пивљанине Бајо:
“Браћо моја тридесет ускока,
Да је мајка родила јунака,
А сестрица брата одгојила,
И данас га у дружину дала,
Да он стане Долу и Предољу,
До бијеле Црничића куле,
Да уходи Црничића кулу,
Је л на кули Црничић Алија
И његово седам мило брата
Седам брата, седам Црничића,
И њихово шездесет пандура;
Смијемо ли њима ударити
И бијелу кулу поробити,
Поробити, па је попалити
И њихове краве плијенити,
Да гонимо Пиви каловитој
И зајмити Туркињу ђевојку,
Баш Златију сестру Црничића,
Оженити нашу харамбашу
У питомој Пиви каловитој.”
А кад зачу тридесет ускока,
Сви у црну земљу погледаше,
А о томе ништа не говоре.
Скочи Лимун на ноге лагане,
Па овако говорио Бају:
“Мој дајиџа Пивљанине Бајо.
Мене стара природила мајка,
Ја ћу ићи, да нећу ни доћи!’
Па докопа пушку по сриједи,
Па оданле из Кубаша пође,
Докле Лимун у Предоље сиђе
До бијеле Црничића куле.
У најљепше доба долазио,
Таман дошле краве са попаска,
Стара нêка, Црничића мајка,
Таман она краве музијаше,
А Лимун јој сабах хаир викну.
Она њему прифатила здравље;
“Да си здраво незнана делијо!”
Он јој тада оде говорити:
‘О Бога ти Црничића мајко,
Ђе су теби осам Црничића?”
“А Бога ми незнана делијо,
Отош’о је Црничић Омере
До бијела Стоца каменога,
Да донесе праха и олова.
А отиш’о Црничић Алија,
И са њиме до шест мили брата
И са њима шездесет пандура,
Ево има три бијела дана,
Отишли су у Кубаш планину.
Чули јесу, а други им кажу,
Да је дош’о Пивљанине Бајо
И са њиме Лимун барјактаре
И са њима тридесет хајдука.
Па с’ отишли да их тамо траже.”
Још завика Црничића мајка:
“О делијо, лијепог ти дина,
Јер не знаде да то Лимун бјеше,
Окле знадеш мог Алију сина
Оклен јеси, од земље које си?
Како ли се по имену вичеш?”
“Стара нêко, Црничића мајко,
Добро знадем твог Алију сина
И чуо сам, да прима пандуре,
Па сам дошо да и мене прими.
Ја сам главом Бошњанине Мујо.
Вет тако ти Бога, вет никога,
Дај ти мени, воде али вина”.
А завика остарјела нêка:
“Болан био Бошњанине Мујо,
Моја ђеца и не троше вина,
А ја воде зафаћене немам.
Ето доље пјаница механа,
(Онђе браћо, ђено Ђуров Ђого.)
Па се напи и воде и вина.”
А завика Лимун барјактаре:
“Стара нêко, Црничића мајко,
Кад ће Але и пандури доћи
Да их чекам доље у механи.”
“А Бога ми Бошњанине Мујо,
Сви ће доћи данас око подне,
Да клањају Турци Теравију.”
Кад то зачу Лимун барјактаре,
Полетио доље у механу.
А то гледа Златија ђевојка,
Па завика грлом и авазом:
“Мати моја очи ти скочиле,
А што њему за Алију причаш,
За Алију и наше пандуре.
Валах, билах, и тако ми дина,
Ја је оно Пивљанине Бајо,
Ја л’ је оно Лимун Барјактаре,
Ја је хајдук из њихова друштва”.
А она јој оде бесједити:
“”Шути, шћери, немој лудовати,
Ђе би Влашче смјело долазити?”
Таман Лимун у Механу дође,
Кад ево ти Црничић Омера,
Ђе он носи праха и олова.
На ногам га Лимун дочекао,
Па му каза ко је и оклен је.
А док наже око подне сунце,
Док стадоше долазити Турци.
У то доба Црничић Алија
И за њиме браћа Црничићи
И њихово шездесет пандура.
Пред џамију долазише Турци
И са њиме Лимун барјактаре.
На чатрњи авдест узимају,
Па и Лимун стаде узимати
Колико га узимати знаде,
Прије пере, руке до лаката
Вет бијеле ноге до шланака
Стали му се поспрдиват Турци.
А вели им Црничић Алија:
“Прођте га се, моја браћо драга,
Таке су ти босанске балије.
Кад авдеста није ни виђело,
А камо ли, да је узимало.”
А кад Турци сви авдест узеше,
У џамију редом уљегоше,
А за њима Лимун барјактаре.
Стаде радит све што раде Турци,
А кад своју згоду ухитио,
Тад изађе ђетић пред џамију
Из плота је колац ишчупао
Па за алку врата притворио,
А кроз алку колац протурио,
У џамију Турке затворио.
О јаду се Турци забавише,
Јер не знају што ће ни како ће.
Из џамије изаћи не могу.
Пред џамијом пусат и оружје.
А све вичу из џамије Турци.
“Копиљане Бошњанине Мујо,
Отвори нам на џамији врата.”
А то Лимун ништа не чујаше,
Вет у руку пушку докопао,
Опали је, што игда могаше.
Јека оде на четири стране,
А највише уз Предољске стране.
Глас се зачу у Кубаш планини,
То зачуло тридесет ускока
И пред њима Пивљанине Бајо.
Бир зачуше пушку Лимунову,
Бир зачуше, бир је познадоше.
А завика Пивљанине Бајо:
“О ускоци, моја браћо драга,
Лимуна су опколили Турци,
Него трч’те да му помогнемо,
Ако до сад није погинуо.”
Па полеће Пивљанине Бајо,
А за њиме тридесет ускока.
Куђ гођ ишли у Предоље сишли.
Кад су они пред џамију били,
Ту нађоше Лимун барјактара.
На бојну се пушку наслонио,
Дуг бојали чибук запалио,
У џамију Турке затворио.
Кад га виђе Пивљанине Бајо,
Руке шире у лице се љубе.
Питају се за мир и за здравље.
Све му каза, што је и како је.
Тад завика Пивљанине Бајо:
“Све си брате добро учинио,
Него сада да их погубимо.
Де ти јами петнаест ускока,
Па ти стани с десну страну врата;
А ја хоћу петнаест јамити,
Па ћу стати са лијеве стране.
Онда ћемо колац ишчупати
И џамију њима отворити.
Па ће стати Турци излазити
А ми ћемо онда дочекати
И свакоме главу откинути.”
Тако рекли, па се послушали.
Око врата оба постојаше,
Па их онда они отворише,
А на врата Турци ударише,
Јер сви Турци редом помислише,
Да никога пред џамијом нема,
До самога Бошњанина Муја.
По четири ударе на врата,
А ускоци редом дочекују
И њихове одс’јецају главе.
Сваком они отсјекоше главу,
Јер сви Турци туда наљегоше.
Ал’ Алија из џамије неће,
Већ све мисли што ће и како ће,
Куда ли би износио главу.
У мишљењу кад Але бијаше,
Тад упаде Пивљанине Бајо,
Па му русу осијече главу,
И потаче главњу под џамију.
Па ондале на Алину кулу,
Бијелу му поробише кулу,
Поробише, па је запалише,
На подину мајку изведоше,
Златију му сестру одведоше,
И његове краве оћераше,
И дората коња од мејдана,
И одоше Пиви каловитој,
Пјевајући и пушкетајући
Срби браћо и дружино мила,
Ако који томе не вјерује,
Нека часом у Предоље сиђе,
Па нек види кулу и џамију.
Још како су тада изгорјеле,
Још се никад начиниле нису.

Прибиљежио у Дабарпољу код Стоца
од гуслара Луке Милићевића.

Стеван Крављача
учитељ.


Босанска Вила бр. 3   1905.







недеља, 7. август 2016.

Лука Лазаревић и Фејзић Мехмедага

Лука Лазаревић и Фејзић Мехмедага

Српска народна пјесма


Покликнула нагоркиња вила,
Са Чауша високе планине;
Виче вила Дрини воид хладној,
Довикује Лазаревић Луку:
“Ђе си Лука? Да би те не било!
Или спаваш, или пијеш пиво?
Ако спаваш, главу не дигнуо!
Ако пијеш, крвца те попила!
Зар се тако чувају бродови?
Затјече се Фејзић Мехмедага,
Покрај Дрине, паши Сулејману:
Да ће твоје уграбит бродове
И на Дрини преводити Турке,
Испод твога шанца и чардака,
Kроз богати Мачву пролазити,
Свести војску Kрагујевцу граду,
Те поробит’ славна манастира,
И црквене исијећи ђаке,
И заробит’ стара игумана;
Па отоле војску покренути,
До Тополе села маленога,
До бијеле Петровића куле;
Заробити сестру Петровића,
И Милицу виђену ђевојку,
Милу сеју Петровић Манојла,
Синовицу дели-Kарађорђа;
Што гођ се је Турчин затјецао
Онако је исто учинио:
Прође војска преко воде Дрине,
Испред твога шанца и чардака
И богату Мачву пријеђоше.
Сађе војска Kрагујевцу граду;
Манастира Турци поробише,
И црквене ђаке исјекоше,
Заробише старог игумана;
До Тополе силазише Турци,
Заробише сестру Петровића,
Јер Манојла дома не бијаше,
Отиш’о је Бањи на Kрајину,
Да границу чува од Турака
Што је силан Турчин говорио,
Све је тако силу учинио,
Турци су се натраг повратили!”
Таман вила у ријечи била,
Стаде јека поља Темишвара,
Док ето ти војске и Турака,
Међу њима Фејзић Мехмедага.
Дочека их Лазаревић Лука,
Те говоре и казују људи,
Од како је свијет постануо,
Није војска војску дочекала
-Мање Срба а више Турака, -
K’о  што Лука Фејзић Мехмедагу;
Ту погибе многа турска војска,
Јер је змија гују дочекала,
Лазаревић агу Мехмед-агу.
Ту је Лука робље опростио,
Ал’ је грдних рана допануо.
Десна му је осјечена рука,
И лијева нога до кољена.
Лежи јадан Лазаревић Лука,
У шамцима, покрај воде Дрине.
Сви га жале српски поглавари,
Сви долазе облазити Луку,
Долази му мајка и љубовца,
И све редом српске војеводе;
Сви жалише Лазаревић Луку,
А не жали дели-Kарађорђе
Не жали га, веће му се свети:
“Да је Бог д’о  изгубио главу!
Да је боље пазио бродове,
Не би Лука допануо рана!
Сви се други за њим порушили”:
Од Поцерја: Поцерац Милоше,
Од Лознице: Богићевић Анто.
Од Ваљева: Ваљевац Јакове,
А од Чачка: Мутапе Лазаре,
И од Бирча: Бирчанин Илија,
А од Ниша: кнеже Алексије,
Kрагујевца: Чарапићу Васо,
А од Рида: Цинцарина Јанко,
И од Шапца: Чупићу Стојане,
Од Дунава: дели-хајдук Вељко,
Од Тополе: Петровић Манојле,
А од Бање: Синђић калуђере,
И од Мачве: младо момче Мирко,
Од великог дома Николића.
Сам не шћеде дели-Kарађорђе,
Ни жалити, ни га облазити!
Тако кажу и говоре људи,
Да је било, када се чинило.

Сарајево 1894.    Из збирке Н. Т. K.

Босанска Вила бр. 15   1895.









субота, 14. мај 2016.

Саво Накићеновић - Смрт Катића Јокана




Смрт Катића Јокана

(Истинити догађај за вријеме Француза у Боки и Дубровнику).

По народном приповиједању сложио поп Саво Накићеновић
Херцегнови

Још зорица не забијелила,
Ни даница лица помолила;
Сунце спава, а вила не спава,
Лети вила баш на своја крила,
Те полеће с Ловћена планине,
Те слијеће у Боку Которску,
Паде вила на врх Доброштице,
Како пала трудна починула.
А како се вила одморила,
Кличе вила иза свега гласа,
Па дозива старца игумана
У манастир дични од Савине
Баш на име Троповић Јосипа,
Па му вила ријеч говорила:
“Ал’ не чујеш оче игумане,
Ал’ не чујеш, ал’ хабера немаш,
Ђе Французи предају војводу,
Предају га у турску ордију,
Да му русу посијеку главу,
Да је шиљу цару у Стамболу,
Баш војводу Катића Јокана,
Сјута вече предаће га њима.”
Кад игуман вилу разумио,
Одмах се је пера прихватио,
Па је ситнее књиге растурио;
И доста се војске сакупило.
А када се нојца уватила,
Подиже се старац игумане,
С војском иде повише Новога,
Те се спусти доље из Србине,
Испод двора млада Мирковића,
Баш код цркве светога Ђорђије,
Те западе око друма пута,
Те је старац војску уредио,
И овако њима говорио:
“Чујте дјецо, сиви соколови,
Кад наљезе војска од Францеза,
-Ја сам посл’о  у Нови гласника,
Испалиће пушку аберника;
Но јуначки да их дочекамо.”
У ријечи, у коју су били,
Ограде се врата отворише,
Силни Францез баш са доста војске,
Ето води војводу Катића,
Иде с њима управ Суторини.
Баш нијесу дошли до игумна,
Док у Нови пуче аберника,
Те глас даде стару игуману;
Воде Јока свезанијех очи,
Покривена до земљице црне.
Ал’ кад чуше пушку аберника,
Французи се јаду досјетили,
Да чекају, да војводу грабе; -
У војводу пушком опалише,
Са земљицом њега саставише.
Кад то виђе стари игумане,
Он повика своје соколове,
Те ти момци као соколови
На Французе јуриш учинише,
Док су у град Французе угнали
Шесет глава њима окинули,
Свог војводу*  добро осветили,
Осветили, па га сахранили,
Баш у цркву пресветога Спаса,
Душа њему у рај почивала!
А час’ теби старче игумане,
И твојијем дичним соколима.

*О Катићу Јоку има и у књизи “Херцегнови”  од Т. К. Поповића, и доста се ово народно приповиједање слаже са оним, што је у тој књизи о Катићу речено.












петак, 8. април 2016.

Зидање пивског манастира

 


Зидање пивског манастира

Полећела два сокола сива
Од извора Пиве воде ладне;
Тице лете про Херцеговине,
Па отале Босном поноситом
Одлећеше турском царевином,
Долећеше до Стамбола града.
То не била два сокола сива,
Већ то била до два брата мила,
По имену Петар и Никола.
Па се бјеше петак потрефио,
И султан је на диван изаш’о –
На дивану оба брата мила.
Па их султан виђе међу Турке,
Па их ближе себи призиваше,
И за име султан их питаше.
Петар име своје казиваше.
Тада њему султан говораше:
-“Гаговићу, у Стамболу мому,
Потурчи се, крста ти часнога,
Даћу теби на Босну везирство,
Без промјене за дванес година,
Не иштем ти гроша, ни арача,
Kад изађе дванес годин дана,
Добро ћу те оженит, везире,
Даћу теби моју султанију,
Султанију за вјерену љубу!”
Петар тада прилеће му руци,
У скут цара пољуби и руку:
-“Не би ти се царе потурчио,
А за бутун твоју царевину”!
Тад Николу султан понудио,
Никола му одма укабули,
Брату Петру заиска фермана,
Kад он дође на Херцеговину,
До извора Пиве воде ладне,
Да бијелу задужбину гради,
Задужбину сјајна намастира,
Цар му даде под туром фермана
По ферману ситну бујрунтију,
Да бијелу задужбину гради,
Kод извора Пиве воде ладне.
Никола се одма потурчио,
И даде му на Босну везирство.
Оба брата, те се подигнула
Из Стамбола града бијелога –
Везир оста у Босни поносној,
Петар оде на Херцеговину.
Kад он дође Пиви каменитој,
До извора Пиве воде ладне,
Поче одма градит задужбину,
Градио је дванаест година,
Kад изађе дванаест година.
Султан одма ферман начинио,
Па га спреми Босни поноситој,
А на руке босанском везиру.
-“Лало моја, са Босне везиру!
Kупи свате, спремај до Стамбола,
Да ти додам моју султанију,
Султанију за вјерену љубу”.
Ферман дође Босни поноситој,
А на руке босанском везиру.
Ферман учи са Босне везире, -
Мислит стаде, шта ће од живота,
Kога ли ће примит за ђевера,
Да му ђевер буде султанији.
Па је бјеле књиге дохватио,
И одма је књигу накитио,
Да се спрема на Херцеговину,
А на руке петру, брату своме.
“О, мој брате, Петре патријару!
Ја се женим и весеље градим,
Ферман мени из Стамбола дође,
Од султана, од цара турскога,
И он мене султанију даје, -
Ти ћеш ђевер бити султанији”.
Одма везир књигу отпремио.
Kњига иде низ Херцеговину,
Па кад дође Пиви каменитој,
До извора Пиве воде ладне,
И он нађе Петра патријара –
Kњигоноша књигу му предаде.
Петар био књигу прихватио,
Па он оде мислит и размишљат
Жа му бјеше оставити цркву,
Јер не бјеше савршио цркву.
Па се брату у сватове спреми,
Спреми себе и дората свога,
И поведе три четири слуге,
И ето га низ Херцеговину;
Прихвати се Босне поносите,
И он дође везировој кули.
Везир бјеше скупио сватове,
Па он брата очекује свога.
Дивно брата и свате опреми,
Даде њему за ашлука блага;
Петар оде и свате одведе.
Kада дође до Стамбола града,
Добро га је царе дочекао, -
Ту предани три бијела дана,
Па му даде своју султанију,
И даде му многе пратиџије,
Те оспрати господу сватове;
Оде Петар, султанију води.
Kад он дође на Босну поносну,
Свадбоваше за неђељу дана –
И он брата ожени везира;
Осми данак од везира крену.
Бог нареди везир се разбоље,
Па за братом књигу начинио,
Одма Петар, да се натраг врне.
Kњигоноша у путу га стиго,
Kњигу даде од брата везира.
Kад је Петар књигу проучио,
Плаче старац и сузе прољева –
Жали брата ка’ и сцоју главу,
Па се одма у Босну поврну.
Брже дође везировој кули,
Ођа коња, примише га слуге,
Па везиру у одају дође.
Јечи везир, лежи на постељи,
Брату Петру своме говораше:
“Брате Петре, сагни ми се ближе!”
Он се саже везирову лицу –
Зубима га за нос ухватио.
Тада Петра сузе пропадоше,
И овако брату говораше:
“О, мој брате, са Босне везиру!
Што сам тебе жао учинио”?
Везир брату Петру говораше:
“Нијеси ми на ж’о  учинио,
Већ ђе сам се брате, потуирчио,
За то сам те сада шјетовао,
Те никоме немој вјеровати;
Јер ја могу брже умријети!
Тад се с братом својим халалио,
Халалио, па се пољубио,
Па се браћа туде, растанула;
Петар оде низ Херцеговину.
А да видиш султаније младе –
Гђе умрије на Босну везире,
Па ђевера сажаљује свога:
Натовари стотину товара,
Сто товара крова од олова
И уза њи књигу начинила,
За ђевером кириџије спреми,
И у књизи њега поздрављаше:
“Мој ђевере, Петре патријару!
Умрије нам на Босну везире,
Веће њега у потаји раним:
Брже сврши своју задужбину,
Турци ће ти срушит грађевину,
Спремам теби стотину товара,
Сто товара крова од олова,
Да прекријеш своју задужбину”.
До два пуна ранила га дана
У потаји да с’ не сјете Турци.
Kад се Турци осјетили били,
Па се одма поточ подигнула,
Па у Фочи стигли кириџије, -
Исјекоше многе кириџије
И отеше стотину товара,
Сто товара крова од олова,
Па прекрише бијелу џамију.
Отолен се Турци подигоше,
Па дођоше Пиви води ладној,
Петар бјеше савршио цркву;
То ј’ Петрова добра задужбина.


Босанска Вила бр. 18   1895.