Лимун Харамбаша и Црничић Алија
Срп. нар. пјесма уз гусле
Вино пило тридесет ускока
У Кубашу зеленој планини,
А пред њима двије харамбаше.
Једно ти је Пивљанине Бајо,
А друго је Лимун барјактаре.
Док с’ ускоци напојише вина,
Тад завика Пивљанине Бајо:
“Браћо моја тридесет ускока,
Да је мајка родила јунака,
А сестрица брата одгојила,
И данас га у дружину дала,
Да он стане Долу и Предољу,
До бијеле Црничића куле,
Да уходи Црничића кулу,
Је л на кули Црничић Алија
И његово седам мило брата
Седам брата, седам Црничића,
И њихово шездесет пандура;
Смијемо ли њима ударити
И бијелу кулу поробити,
Поробити, па је попалити
И њихове краве плијенити,
Да гонимо Пиви каловитој
И зајмити Туркињу ђевојку,
Баш Златију сестру Црничића,
Оженити нашу харамбашу
У питомој Пиви каловитој.”
А кад зачу тридесет ускока,
Сви у црну земљу погледаше,
А о томе ништа не говоре.
Скочи Лимун на ноге лагане,
Па овако говорио Бају:
“Мој дајиџа Пивљанине Бајо.
Мене стара природила мајка,
Ја ћу ићи, да нећу ни доћи!’
Па докопа пушку по сриједи,
Па оданле из Кубаша пође,
Докле Лимун у Предоље сиђе
До бијеле Црничића куле.
У најљепше доба долазио,
Таман дошле краве са попаска,
Стара нêка, Црничића мајка,
Таман она краве музијаше,
А Лимун јој сабах хаир викну.
Она њему прифатила здравље;
“Да си здраво незнана делијо!”
Он јој тада оде говорити:
‘О Бога ти Црничића мајко,
Ђе су теби осам Црничића?”
“А Бога ми незнана делијо,
Отош’о је Црничић Омере
До бијела Стоца каменога,
Да донесе праха и олова.
А отиш’о Црничић Алија,
И са њиме до шест мили брата
И са њима шездесет пандура,
Ево има три бијела дана,
Отишли су у Кубаш планину.
Чули јесу, а други им кажу,
Да је дош’о Пивљанине Бајо
И са њиме Лимун барјактаре
И са њима тридесет хајдука.
Па с’ отишли да их тамо траже.”
Још завика Црничића мајка:
“О делијо, лијепог ти дина,
Јер не знаде да то Лимун бјеше,
Окле знадеш мог Алију сина
Оклен јеси, од земље које си?
Како ли се по имену вичеш?”
“Стара нêко, Црничића мајко,
Добро знадем твог Алију сина
И чуо сам, да прима пандуре,
Па сам дошо да и мене прими.
Ја сам главом Бошњанине Мујо.
Вет тако ти Бога, вет никога,
Дај ти мени, воде али вина”.
А завика остарјела нêка:
“Болан био Бошњанине Мујо,
Моја ђеца и не троше вина,
А ја воде зафаћене немам.
Ето доље пјаница механа,
(Онђе браћо, ђено Ђуров Ђого.)
Па се напи и воде и вина.”
А завика Лимун барјактаре:
“Стара нêко, Црничића мајко,
Кад ће Але и пандури доћи
Да их чекам доље у механи.”
“А Бога ми Бошњанине Мујо,
Сви ће доћи данас око подне,
Да клањају Турци Теравију.”
Кад то зачу Лимун барјактаре,
Полетио доље у механу.
А то гледа Златија ђевојка,
Па завика грлом и авазом:
“Мати моја очи ти скочиле,
А што њему за Алију причаш,
За Алију и наше пандуре.
Валах, билах, и тако ми дина,
Ја је оно Пивљанине Бајо,
Ја л’ је оно Лимун Барјактаре,
Ја је хајдук из њихова друштва”.
А она јој оде бесједити:
“”Шути, шћери, немој лудовати,
Ђе би Влашче смјело долазити?”
Таман Лимун у Механу дође,
Кад ево ти Црничић Омера,
Ђе он носи праха и олова.
На ногам га Лимун дочекао,
Па му каза ко је и оклен је.
А док наже око подне сунце,
Док стадоше долазити Турци.
У то доба Црничић Алија
И за њиме браћа Црничићи
И њихово шездесет пандура.
Пред џамију долазише Турци
И са њиме Лимун барјактаре.
На чатрњи авдест узимају,
Па и Лимун стаде узимати
Колико га узимати знаде,
Прије пере, руке до лаката
Вет бијеле ноге до шланака
Стали му се поспрдиват Турци.
А вели им Црничић Алија:
“Прођте га се, моја браћо драга,
Таке су ти босанске балије.
Кад авдеста није ни виђело,
А камо ли, да је узимало.”
А кад Турци сви авдест узеше,
У џамију редом уљегоше,
А за њима Лимун барјактаре.
Стаде радит све што раде Турци,
А кад своју згоду ухитио,
Тад изађе ђетић пред џамију
Из плота је колац ишчупао
Па за алку врата притворио,
А кроз алку колац протурио,
У џамију Турке затворио.
О јаду се Турци забавише,
Јер не знају што ће ни како ће.
Из џамије изаћи не могу.
Пред џамијом пусат и оружје.
А све вичу из џамије Турци.
“Копиљане Бошњанине Мујо,
Отвори нам на џамији врата.”
А то Лимун ништа не чујаше,
Вет у руку пушку докопао,
Опали је, што игда могаше.
Јека оде на четири стране,
А највише уз Предољске стране.
Глас се зачу у Кубаш планини,
То зачуло тридесет ускока
И пред њима Пивљанине Бајо.
Бир зачуше пушку Лимунову,
Бир зачуше, бир је познадоше.
А завика Пивљанине Бајо:
“О ускоци, моја браћо драга,
Лимуна су опколили Турци,
Него трч’те да му помогнемо,
Ако до сад није погинуо.”
Па полеће Пивљанине Бајо,
А за њиме тридесет ускока.
Куђ гођ ишли у Предоље сишли.
Кад су они пред џамију били,
Ту нађоше Лимун барјактара.
На бојну се пушку наслонио,
Дуг бојали чибук запалио,
У џамију Турке затворио.
Кад га виђе Пивљанине Бајо,
Руке шире у лице се љубе.
Питају се за мир и за здравље.
Све му каза, што је и како је.
Тад завика Пивљанине Бајо:
“Све си брате добро учинио,
Него сада да их погубимо.
Де ти јами петнаест ускока,
Па ти стани с десну страну врата;
А ја хоћу петнаест јамити,
Па ћу стати са лијеве стране.
Онда ћемо колац ишчупати
И џамију њима отворити.
Па ће стати Турци излазити
А ми ћемо онда дочекати
И свакоме главу откинути.”
Тако рекли, па се послушали.
Око врата оба постојаше,
Па их онда они отворише,
А на врата Турци ударише,
Јер сви Турци редом помислише,
Да никога пред џамијом нема,
До самога Бошњанина Муја.
По четири ударе на врата,
А ускоци редом дочекују
И њихове одс’јецају главе.
Сваком они отсјекоше главу,
Јер сви Турци туда наљегоше.
Ал’ Алија из џамије неће,
Већ све мисли што ће и како ће,
Куда ли би износио главу.
У мишљењу кад Але бијаше,
Тад упаде Пивљанине Бајо,
Па му русу осијече главу,
И потаче главњу под џамију.
Па ондале на Алину кулу,
Бијелу му поробише кулу,
Поробише, па је запалише,
На подину мајку изведоше,
Златију му сестру одведоше,
И његове краве оћераше,
И дората коња од мејдана,
И одоше Пиви каловитој,
Пјевајући и пушкетајући
Срби браћо и дружино мила,
Ако који томе не вјерује,
Нека часом у Предоље сиђе,
Па нек види кулу и џамију.
Још како су тада изгорјеле,
Још се никад начиниле нису.
Прибиљежио у Дабарпољу код Стоца
од гуслара Луке Милићевића.
Стеван Крављача
учитељ.
Босанска Вила бр. 3 1905.
