Приказивање постова са ознаком pobori. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком pobori. Прикажи све постове

субота, 14. мај 2016.

Саво Накићеновић - Смрт Катића Јокана




Смрт Катића Јокана

(Истинити догађај за вријеме Француза у Боки и Дубровнику).

По народном приповиједању сложио поп Саво Накићеновић
Херцегнови

Још зорица не забијелила,
Ни даница лица помолила;
Сунце спава, а вила не спава,
Лети вила баш на своја крила,
Те полеће с Ловћена планине,
Те слијеће у Боку Которску,
Паде вила на врх Доброштице,
Како пала трудна починула.
А како се вила одморила,
Кличе вила иза свега гласа,
Па дозива старца игумана
У манастир дични од Савине
Баш на име Троповић Јосипа,
Па му вила ријеч говорила:
“Ал’ не чујеш оче игумане,
Ал’ не чујеш, ал’ хабера немаш,
Ђе Французи предају војводу,
Предају га у турску ордију,
Да му русу посијеку главу,
Да је шиљу цару у Стамболу,
Баш војводу Катића Јокана,
Сјута вече предаће га њима.”
Кад игуман вилу разумио,
Одмах се је пера прихватио,
Па је ситнее књиге растурио;
И доста се војске сакупило.
А када се нојца уватила,
Подиже се старац игумане,
С војском иде повише Новога,
Те се спусти доље из Србине,
Испод двора млада Мирковића,
Баш код цркве светога Ђорђије,
Те западе око друма пута,
Те је старац војску уредио,
И овако њима говорио:
“Чујте дјецо, сиви соколови,
Кад наљезе војска од Францеза,
-Ја сам посл’о  у Нови гласника,
Испалиће пушку аберника;
Но јуначки да их дочекамо.”
У ријечи, у коју су били,
Ограде се врата отворише,
Силни Францез баш са доста војске,
Ето води војводу Катића,
Иде с њима управ Суторини.
Баш нијесу дошли до игумна,
Док у Нови пуче аберника,
Те глас даде стару игуману;
Воде Јока свезанијех очи,
Покривена до земљице црне.
Ал’ кад чуше пушку аберника,
Французи се јаду досјетили,
Да чекају, да војводу грабе; -
У војводу пушком опалише,
Са земљицом њега саставише.
Кад то виђе стари игумане,
Он повика своје соколове,
Те ти момци као соколови
На Французе јуриш учинише,
Док су у град Французе угнали
Шесет глава њима окинули,
Свог војводу*  добро осветили,
Осветили, па га сахранили,
Баш у цркву пресветога Спаса,
Душа њему у рај почивала!
А час’ теби старче игумане,
И твојијем дичним соколима.

*О Катићу Јоку има и у књизи “Херцегнови”  од Т. К. Поповића, и доста се ово народно приповиједање слаже са оним, што је у тој књизи о Катићу речено.












четвртак, 11. фебруар 2016.

Освета Кљаића Бећира

Освета Кљаића Бећира

Чета ми се подигнула мала,
Откле ‘но се и прије дизала,
Од Љевишта, гњезда ајдучкога.
Мала чета, петнаес’ момака,
Све јунака за боја крвава,
Који може стићи и утећи
И рањена унијети друга,
Голим рукам сабљи кидисати,
На запету пушку ударити.
Пред четом су двије арамбаше,
Да ти обје по имену кажем:
Прво ти је Бајагићу Шундо,
Оно друго Бећиревић Раде.
Љућих гуја на Крајини нема,
Ни већијех турских крвопија.
Чета мала на Јаворје дође,
У планини, сјела, починула,
Ко је гладан, љеба заложио,
Ко је жедан, воде се напио,
Ко је јунак, ради о оружју.
Но не ради Бећиревић Раде,
Него Раде бесједити зађе.
“Браћо моја, петнаес’ ускока,
Је ли мајка родила јунака
Мушкијем га повијала пасом,
Јуначкијем подвикнула гласом,
Мила сека брата одгојила,
На чистоме дјевојачком крилу,
И у чету ову оправила,
Да је добар шићар запазио,
Што би ово друштво задобило.”
Кад је Рада друштво разумјело,
Све је друштво ником поникнуло
И у црну земљу погледало.
Неки броји пуце низ доламу,
Неки гледа у појас оружје,
Неки гледа како расте трава,
Како трава расте на завојке,
Кано дојке у младе ђевојке,
Но не гледа Шундо Бајагићу
Него Раду међу очи црне,
Па му Шундо ‘вако одговара:
“Јесте мајка родила јунака
А сестрица брата одгојила.
Ја сам добар шићар запазио
Тамо доље води Буковици,
Да је прошо Ибричићу Вазло,
Отишао је на Језера равна,
Да он купи силну трговину.
Но знаш Раде, срамота те било,
Кад ти Турци баба погубише,
Твога баба Кљајића Бећира,
Пос’јече га Ибричићу Вазло.
Јеси л’ каил осветити баба?”
Кад то зачу Бећиревић Раде,
Он се скаче на ноге лагане
И овако јунак говорио:
“А на ноге, ако Бога знате,
Да идемо води Буковици,
Да чекамо Ибричића Вазла
Нећу л’ мога осветити баба.”
Отолен се чета подигнула.
Ето чета у Тушину сиде.
Сву Тушину здраво прегазише,
Ватише се Ивице планине,
Док дођоше на једну пољану,
Ту и’ бијели данак оставио
А мркла и’ ноћца приватила
И ту чета конак учинила,
Сви поспаше ка’ да су поклани,
Но не спава Бајагићу Шундо,
Већ он стражу чува од Турака.
Докле му се даде погледати,
Он угледа огањ ватру живу,
Кад се Шундо ближе примакнуо,
Ал’ код ватре Потураковићу,
Око њега петнаест момака.
Кад га виђе Шундо Бајагићу,
Руке шире у лица се љубе,
Мијешају брке и солуфе;
За јуначко питају се здравље.
Па када се дивно поздравише,
Тад Јакову Шундо проговара:
“О Јакове, мио побратиме,
Дај да наше друштво смијешамо,
Да чекамо Вазла од Нишића.”
Кад то зачу Потураковићу,
Одма Јаков на ноге скочио,
Они своје смијешаше друштво.
Ту је чета нојцу коначила,
Шундо рано бјеше уранио,
Па он гледа води Буковици
Доклен му се даде погледати
Док угледа Ибричића Вазла,
На гаврана коња од мејдана,
И за њиме пет стотин овнова,
Ћерају и’ несретни Дробњаци.
Кад га виђе Шундо Бајагићу,
Он се натраг у дружину врну,
Па дружини Шундо бесједио:
“Браћо моја, тридесет ускока,
Ево иде Вазло на гаврану,
Запаните око друма пута,
Оћемо га овђен причекати
Ма се немој који преварити,
Немој прије пушку истурити,ш
Док не чује мога џефердара
И шешану Потураковића,
Да га љута не уједе гуја.”
Тако рекли, па се послушали.
Западоше око друма пута,
Док ево ти Вазла и оваца,
Но се једно момче намјерило
По имену Поповић Лазаре,
У момчету срце заиграло
Па опали пушку прекоморку,
Спусти пушку, не остала пуста,
Не погоди Ибричића Вазла,
Но под њиме вранца од мејдана,
Спрцаше се један на другога;
Тад ускочке пушке запуцаше
И убише од Нишића Вазла.
Загнаше се крвави ускоци,
Загнаше се ка’ и мрки вуци
С голим ножем у десници руци.
Ко ће први уграбити главу,
Ма најпрви Потурак Јакове
Да Турчину посијече главу.
Долећеше до два Поповића
Једно Сава, а друго Алекса,
Па стурнуше Потураковића,
Они вичу Бећиревић Рада:
“Ђе си Раде, ђе те не имаде,
Да Турчину посијечеш главу,
Да осветиш мила баба свога?”
Док долеће Бећиревић Раде,
Сабљом ману и десницом руком,
Вазлу скиде са два рама главу
Узеше му руво и оружје,
Не ћеше му узети еспапа,
Јер су овце Петровића књаза
Послаше и’ на Цетиње књазу.
Само Раде освети Бећира,
Да му баба није неосвећен.
Оћ’  ускоци, весела им мајка,
Они су се тако научили
За крст часни и за отаџбину
Вазда лити крвцу на мејдану.

у Дубровнику, 1907. 

Из збирке Р. Шуковић - Вујачића


Босанска Вила бр. 16   1908.







петак, 29. јануар 2016.

Ђорђије М. Ђуричковић - Погибија Николе сердара

Погибија Николе сердара

Полећела два црна гаврана
Од главице Спужа бијелога,
Од главице са врх Пандурице;
У Пипере излећеше тврде,
У Пипере на камене Црнце,
На дворове Николе сердара.
Заграктале тице на авлију.
Уочи их сердарова љуба.
Купи Јела дрвље и камење,
Те ћераше два црна гаврана:
“Уј отале тице злогласнице!
Ја сам чула ђе говоре људи,
Ђе падате берићета нема”.
Тице прхни, па се опет врни,
И попадај високој авлији.
Али Јела тицам’  говорила:
“Ала врани, обиљежје грдно!
Да ве срећа није донијела
Од бијела на крајини Спужа?
Виђесте ли мога господара,
Господара Николу сердара,
Око њега сву Пиперску војску.
Повео их Спужу бијеломе,
Да’ ко тога ишћерају врага,
Е нам нигда мироват’ не дају!”
Један граче, други проговара:
“Слушај љубо Николе сердара,
Отуда смо јутрос долазили.
Виђели смо Николу сердара,
Око њега сву пиперску војску.
Ту крвава боја заметнуше,
Проз Кулине и око Кулина,
Проз Бостане и око Бостана.
Од ка’ свану док завика подне
Бој се био, никад не престава.
Тадер оџа викну са мунара:
Што је мртва и рањена друга
Томе краја никаквога нема!
Клети Турци с бојем навалише,
И пиперску војску поломише.
У том сату, у коме бијаше
Пуче танка пушка од Турака,
Добра пушка, а добра Турчина,
А на име Муратовић Ела,
И погоди  Николу сердара.
Сердар паде у сред боја љута.
Пиперска га војска оставила,
Ма не ‘оће Машовић Стојане
И делија Симовић Иване,
С њима д’јете Веко Ристовићу
Момче младо од шеснаест љета.
Више њега метериза граде,
И бију се боја жестокога.
А покличе Машовић Стојане:
Ај, Пипери, моја браћо драга!
Е погибе Никола сердаре,
Турци њему понијеше главу!
Ал’ је њима мука одољела,
Неко чује, а неко не чује.
Виђи муке, а више жалости
Од јаднога Машовић Стојана,
Нестала му џебеана прашна.
То видјеше два Сикина сина
Асан-ага и Усејин-ага,
Полећеше Турци на сердара,
Да му русу посијеку главу.
Кад се Турци примакоше близу,
А ну, виђи Машовић Стојана,
Са сердара пушку уграбио,
И пунану пушку находио,
Па јој живи огањ ударио
И једнога убио Турчина,
Баш Турчина Муратовић Ела.
А кад Турке грдна рана нађе
Побјегоше у турску ордију.
Оно трећи Турчин уочио,
Турчин силан Омовић Мурате;
Колико је силан и бијесан
Од бијеса не даде лијека;
Па полеће Мурат  на сердара.
Када му се примакнуо близу,
Виђи муке и невоље љуте
Од јунака Машовић Стојана;
Три пута га годио каменом,
Он га гађе но га не погађе;
А кад виђе да га не помага,
Тада Стојан на ноге скочио;
На ливаду сусрете Мурата;
Погоне се тамо и овамо …
Силан Турчин Омовић Мурате,
Па од себе отиште Стојана
А за перчин прихвати сердара,
И пламена повадио ножа;
Удари га три-четири пута,
Готово је да м’ одвоји главу.
У Стојана пуче срце живо
Ђе му сјече брата пред очима;
Па уграби пушку-леденицу
На Мурата пушку обрнуо;
Ма да видиш Омовић Мурата,
Од празне се пушке препануо
И побјеже у турску ордију…
То бијела вила уочила
Од Главице са врх Пандурице;
Вила зове у турску ордију
А на име Ћишмовић Мемију:
“О Мемија турски бахтаџија!
Ако те је игђе у ордију
Ти потрчи право на сердара,
Да му добру посијечеш главу;
Е то није која драго глава
Но је глава Николе сердара,
Од бијесне куће Пулевића;
Перјаник је Петровић Владике!”
Немија се у ордију нађе,
И сердару уграбио главу¹)
Турци шермак и весеље граде,
Из пушака и из лубарада –
Из три пута шермак учинише
Порад главе Николе сердара.
Мрче, паде и почину сунце;
Обије се војске раздвојише,
И Пипери дома отидоше;
Понијеше мртве и рањене.
Но не ‘оће Машовић Стојане;
У рођака находи фишека,
Чим га добро ноћца ухватила
Он уљезе Спужу бијеломе.
А кад дође у Дердемез тврди,
Баш под кулом Омовић Мурата;
Па Мурата зове полагано.
Кадуна се була одзиваше:
“Који зове мога господара?!”
Тада Стојан були говорио:
“Је ли дома Омовић Мурате?
Ако га је на бијелу кулу
Нек’ изиде доље у сокаку
Е имамо нешто да зборимо”.
А була му тада проговара:
“Ево Мурат на бијелу кулу;
Ако ти је преша до Мурата
Ајде к њему у бијелу кулу”.
А то Стојан једва и чекаше,
Па на турска допануо врата;
И угледа Омовић Мурата
Ђе на ћилим клања Мухамеду;
Па опали с рука џевердара,
Просуо му мозак на сеџаду!
На то боја прекинути неће,
Но утрча на бијелу кулу;
‘Оћаше му главу окинути,
Ал’ му буле двије не дадоше
Но на њега обје навалише,
А кликују што им грло дава …
Кад се Стојан на муке видео
Он уграби пушке Муратове,
Па га ето низ бијелу кулу
И утече кроз честе сокаке…
За њим се је поточ напуштила,
Зајмише га низ Лазине Турци …
Стојан право на Чајницу дође,
На авлију два Сикина сина;
На збор су се Турци окупили,
А из куле була излазила,
Из авлије дрва уносаше;
За њом Стојан допаде на врата,
И погледа у бијелу кулу;
Али отац држијаше сина,
По турски му пјева полагано.
Стојан пали сјајна џевердара,
Те проз оца погодио сина
А проз сина другога Турчина!
Па побјеже Машовић Стојане,
А поточ га крајем Зете зајми…
Бјежи Стојан право на Чајницу,
И ту Ибра Шоговога нађе, -
Врже ножем посјече му главу;
Дохвати је у бијеле руке,
И избјежа Стојан Височици;
Ту му жарко огријало сунце.
Здраво дође у камене Црнце;
Ту донесе од Турчина главу,
На двор био Николе сердара…
То јуначки весела му мајка”.

Прибиљежио Ђорђије М. Ђуричковић


¹) По другој пјесми о истоме догађају:
“А допаде Муратовић Ело
  Те сердару окинуо главу …”.


Босанска Вила бр. 13 и 14    1912.