Лука Лазаревић и Фејзић Мехмедага

Лука Лазаревић и Фејзић Мехмедага

Српска народна пјесма

Покликнула нагоркиња вила,

Са Чауша високе планине;

Виче вила Дрини воид хладној,

Довикује Лазаревић Луку:

“Ђе си Лука? Да би те не било!

Или спаваш, или пијеш пиво?

Ако спаваш, главу не дигнуо!

Ако пијеш, крвца те попила!

Зар се тако чувају бродови?

Затјече се Фејзић Мехмедага,

Покрај Дрине, паши Сулејману:

Да ће твоје уграбит бродове

И на Дрини преводити Турке,

Испод твога шанца и чардака,

Kроз богати Мачву пролазити,

Свести војску Kрагујевцу граду,

Те поробит’ славна манастира,

И црквене исијећи ђаке,

И заробит’ стара игумана;

Па отоле војску покренути,

До Тополе села маленога,

До бијеле Петровића куле;

Заробити сестру Петровића,

И Милицу виђену ђевојку,

Милу сеју Петровић Манојла,

Синовицу дели-Kарађорђа;

Што гођ се је Турчин затјецао

Онако је исто учинио:

Прође војска преко воде Дрине,

Испред твога шанца и чардака

И богату Мачву пријеђоше.

Сађе војска Kрагујевцу граду;

Манастира Турци поробише,

И црквене ђаке исјекоше,

Заробише старог игумана;

До Тополе силазише Турци,

Заробише сестру Петровића,

Јер Манојла дома не бијаше,

Отиш’о је Бањи на Kрајину,

Да границу чува од Турака

Што је силан Турчин говорио,

Све је тако силу учинио,

Турци су се натраг повратили!”

Таман вила у ријечи била,

Стаде јека поља Темишвара,

Док ето ти војске и Турака,

Међу њима Фејзић Мехмедага.

Дочека их Лазаревић Лука,

Те говоре и казују људи,

Од како је свијет постануо,

Није војска војску дочекала

-Мање Срба а више Турака, -

K’о  што Лука Фејзић Мехмедагу;

Ту погибе многа турска војска,

Јер је змија гују дочекала,

Лазаревић агу Мехмед-агу.

Ту је Лука робље опростио,

Ал’ је грдних рана допануо.

Десна му је осјечена рука,

И лијева нога до кољена.

Лежи јадан Лазаревић Лука,

У шамцима, покрај воде Дрине.

Сви га жале српски поглавари,

Сви долазе облазити Луку,

Долази му мајка и љубовца,

И све редом српске војеводе;

Сви жалише Лазаревић Луку,

А не жали дели-Kарађорђе

Не жали га, веће му се свети:

“Да је Бог д’о  изгубио главу!

Да је боље пазио бродове,

Не би Лука допануо рана!

Сви се други за њим порушили”:

Од Поцерја: Поцерац Милоше,

Од Лознице: Богићевић Анто.

Од Ваљева: Ваљевац Јакове,

А од Чачка: Мутапе Лазаре,

И од Бирча: Бирчанин Илија,

А од Ниша: кнеже Алексије,

Kрагујевца: Чарапићу Васо,

А од Рида: Цинцарина Јанко,

И од Шапца: Чупићу Стојане,

Од Дунава: дели-хајдук Вељко,

Од Тополе: Петровић Манојле,

А од Бање: Синђић калуђере,

И од Мачве: младо момче Мирко,

Од великог дома Николића.

Сам не шћеде дели-Kарађорђе,

Ни жалити, ни га облазити!

Тако кажу и говоре људи,

Да је било, када се чинило.

Сарајево 1894.    Из збирке Н. Т. K.

Босанска Вила бр. 15   1895.