Саво Накићеновић - Смрт Катића Јокана

Смрт Катића Јокана

(Истинити догађај за вријеме Француза у Боки и Дубровнику).

По народном приповиједању сложио поп Саво Накићеновић

Херцегнови

Још зорица не забијелила,

Ни даница лица помолила;

Сунце спава, а вила не спава,

Лети вила баш на своја крила,

Те полеће с Ловћена планине,

Те слијеће у Боку Которску,

Паде вила на врх Доброштице,

Како пала трудна починула.

А како се вила одморила,

Кличе вила иза свега гласа,

Па дозива старца игумана

У манастир дични од Савине

Баш на име Троповић Јосипа,

Па му вила ријеч говорила:

“Ал’ не чујеш оче игумане,

Ал’ не чујеш, ал’ хабера немаш,

Ђе Французи предају војводу,

Предају га у турску ордију,

Да му русу посијеку главу,

Да је шиљу цару у Стамболу,

Баш војводу Катића Јокана,

Сјута вече предаће га њима.”

Кад игуман вилу разумио,

Одмах се је пера прихватио,

Па је ситнее књиге растурио;

И доста се војске сакупило.

А када се нојца уватила,

Подиже се старац игумане,

С војском иде повише Новога,

Те се спусти доље из Србине,

Испод двора млада Мирковића,

Баш код цркве светога Ђорђије,

Те западе око друма пута,

Те је старац војску уредио,

И овако њима говорио:

“Чујте дјецо, сиви соколови,

Кад наљезе војска од Францеза,

-Ја сам посл’о  у Нови гласника,

Испалиће пушку аберника;

Но јуначки да их дочекамо.”

У ријечи, у коју су били,

Ограде се врата отворише,

Силни Францез баш са доста војске,

Ето води војводу Катића,

Иде с њима управ Суторини.

Баш нијесу дошли до игумна,

Док у Нови пуче аберника,

Те глас даде стару игуману;

Воде Јока свезанијех очи,

Покривена до земљице црне.

Ал’ кад чуше пушку аберника,

Французи се јаду досјетили,

Да чекају, да војводу грабе; -

У војводу пушком опалише,

Са земљицом њега саставише.

Кад то виђе стари игумане,

Он повика своје соколове,

Те ти момци као соколови

На Французе јуриш учинише,

Док су у град Французе угнали

Шесет глава њима окинули,

Свог војводу*  добро осветили,

Осветили, па га сахранили,

Баш у цркву пресветога Спаса,

Душа њему у рај почивала!

А час’ теби старче игумане,

И твојијем дичним соколима.

*О Катићу Јоку има и у књизи “Херцегнови”  од Т. К. Поповића, и доста се ово народно приповиједање слаже са оним, што је у тој књизи о Катићу речено.