Почетак ратовања Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке са Турском 1912. године

Почетак ратовања Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке са Турском 1912. године

Боже мили, чуда великога!

Књигу пише краље Фердинанде,

А на руке од Србије краљу,

У књизи му ово поручује:

„Чуј ме, Петре, од Србије главо,

Или чујеш, ил’ не чујеш за ме,

У какву сам тугу запануо!

Знаш ли Петре, јада не дочеко,

А за оне Арнауте љуте,

Крвопије и моје и твоје,

За највише Срба и Бугара,

Ударише Арнаути љути,

Ударише на село Кочане,

Па показаше што би за поклање,

Покосише старо и нејако —

Не остаде једнога човјека,

Да с’ бугарским именом назива.

На глас црни о томе поклању,

Послах књигу доле Цариграду,

И уложих велике протесте.

Мало вр’јеме, за дуго небило,

Глас допаде мени из Стамбола,

Да мој протест оста без успјеха,

Вели везир, Норандугијани,

Чит’о протест, па се слатко смиј’о

И овако онда говорио:

„Чудна чуда и чудна јунака,

Дебелога краља Фердинанда,

Да он протест у Стамбола шаље,

За некол’ке осечене главе!“

То је мени врло криво било,

Па сам ситну књигу отпремио,

А на руке великом Султану.

У књизи сам њему испричао,

Арнаути шта су починили,

И на што се јоште припремају.

Па га молих, да похвата кривце,

И осуди по закону царском.

И ја чеках на одговор царски,

Чеках, јунак до седам мјесеци,

Одговора нема ни од куда.

Па те молим, од Србије главо,

Да ме јоште мало посаслушаш:

Ја овога трпити не могу,

Додија ми љута сиротиња,

Са зулума љутих Арнаута!

Сваког дана, сваке ноћи црне,

По стотине бјеже сиротана

И улазе у земљу Бугарску,

Да сачува своју русу главу.

Чини ми се, како је онамо,

Да је исто тако у Србији —

Листом бјежи српска сиротиња

И оставља кућу и кућиште,

Па улази тамо у Србију,

Да свој живот спасе и сачува.

Ја не могу ово трпљет’ више,

Већ те молим, као брата свога,

Причекај ме у свом Биограду,

Ето мене за недјељу дана,

Да се братски поразговоримо,

Шта хоћемо, а шта нехоћемо —

Вако дуго издржат’ не могу!“

Истом краље књигу накитио,

Па је посла по своме куриру,

Глас допаде бугарске краљице

Елоноре, сиротињске мајке,

Па улетје у одаје краљу,

И овако она повикала:

„Српски курир дош’о у Софију

И он носи шаровито писмо,

Од нашега Петра, пријатеља —

Надати се радосноме гласу!“

Истом она ријеч говорила,

На двору се отворише врата,

Српски курир у двор улазаш

И он носи свога краља писмо,

Па га даде бугарскоме краљу,

Писма дава, вако проговара:

„Поздрављате од Србије глава,

Као свога брата рођенога!”

Краљ Фердинанд писмо пољубио

И на њему печат разломио,

Па кад видје шта у писму пише,

Од радости на ноге скочио,

Па он љуби српскога курира,

Њега љуби, а ’вако говори:

„Боже мили, на свему ти хвала,

Боже мили, чуда великога!

Краљ дочуо за Кочанско клање,

Па он мени ситну књигу пише

И нуди ми сто хиљада војске,

Да ја војском пр’о границе крећем,

Да покорим Арнауте љуте,

Кад већ неће они из Стамбола!

Истом краље ријеч изговори,

Стиже писмо Црногорског краља,

Од онога сокола Николе,

И он краљу сажаљење спрема,

А у књизи овако говори:

„Јесам чуо и дознао љуто,

За бугарску грдну погибију,

А у оном, у Кочану граду.

Већ чули ме, краљу Фердинанде,

Ево теби десет хиљад’ војске,

Десет хиљад’ правог Црногорца,

Па ти хајде пр’о своје границе,

А на оне Арнауте љуте,

Покори их, не било им трага!”

Истом краље писмо прочитао,

Глас допаде у краљеве дворе:

„Дошло писмо од грчкога краља,

Од онога краља Георгија!”

Краљ бугарски на ноге скочио,

Па дохвати књигу шаровиту,

Књигу чита, сузе пролијева,

Не с’ жалости, веће од радости.

Краљ Ђорђије Фердинанду пише,

О зулуму црних Арбанаса.

Још му краље и ово говори:

„Није фајде, чекат’ не моремо!

Чекања је и одвише било,

Ако дуже овако потраје,

Нестануће Срба и Бугара

Нестануће и мојијех Грка.

Већ тако ти Бога великога

И живота светитеља Краља,

Што у цркви софијској почива,

Ти устани на ноге лагане,

Па опреми своју силну војску,

На границу турске царевине,

Ја ћу своју покупити војску

И Петар ће покупити своју,

Никола ће љуте Црногорце —

У свем’ биће милијон војника,

Тол’ко Турска скупити не море,

Војске наше када се сједине,

По том’ биће и побједа наша,

А с побједом нашом нестануће

Робовања наше браће драге!”

Краљ Фердинанд на ноге скочио,

Па у цркву светог Краља крену

И закле се јунак на ћивоту,

Да ће вјерно с браћом ратовати,

Са Грцима и са Црногорцима,

С драгом браћом из земље Србије,

Да ће тако братски сједињени,

Са војскама од четири стране,

Присилити цара од Стамбола,

Да с’ праведној жељи одазове.

Не хтједне ли на то пристати,

Нека страшно оружје ријеши!

Из цркве се краље упутио,

Па он сједе у кола жељезна,

Право оде граду Биограду,

У дворове српског господара!

Боже мили, да чудна весеља!

Краљеви се братски изљубише

За јуначко питаше се здравље,

А са тврдог биоградског града,

Сто и једног топа испалише,

У поздравље госта високога!

А када се краљи састадоше,

Као браћа вјећу учинише

И један се другом заклињаше,

Да невјеру учинити неће,

Докле једног у животу траје! —

Није прошла ни недјеља дана,

Ратно вјеће братски учинише,

Краљ Никола и краљ Георгије —

Сва четири краља са Балкана,

Један другом братску руку даше,

Да ће вјерно завјет испунити.

Што су рекли, то су учинили!

Прва пушка што је испаљена,

Испали је црногорски краље,

И он поче у бој улазити,

С Арнаутим’ битке заметати!

Друга пушка што је испаљена,

Испали је краљу од Србије;

Трећа пушка што је испаљена,

Испали је краљу Фердинанде,

А четврту пушку испалио

Краљ све Грчке, краље Георгије!

Све четири када опалише,

Оде абер на све четир’ стране —

Да је Балкан на ноге скочио!

Амин Боже на славу нам било!