Предсказање (Освојење Скопља)

 

Предсказање

Боже мили, на дару ти хвала,
Боже мили, чуда великога,
Сан уснила Фети пашиница*)
Гдје јој голуб по криоцу гуче.

*) Фети паша био је посланик турске царевине (консул) у Биограду.

Бели голуб крила сребрнијех,
Па је њега млада миловала
И своме га лицу привијала.
Њојзи пуче ђердан под гроцем.

Просу јој се бисер по њедрима,
Док је када бисер прибирала,
Голуб јој се са криоца вину
И полеће небу у висине.
Жао њојзи бијела голуба,
Но бисера и златна ђердана,
Па отрча на танке чардаке,
Руком маше да голуба смами,
Ал се голуб смамит’ не хоћаше,
Више Скопља крила размахује,

Пак он лети Куманову равну,
Мало вр’јеме, дуго не трајало,
Ал’ навали облачина црна,
Из облака соко испануо,
Залеће се голубу у крила.
Бјежи голуб пред соколом сивим,
Ал’ му јадан утећ’ немогаше,
Но га соко брзо престигао,
Над Скопљем му пера покидао.
Однесе га у облаке тамне
Врисну када, из сна се пробуди,
Колико је санак препануо,
Сузама је недра окупала,
Тако када зору дочекала.
Тако прође три недјеље дана,
Ником када санка не казује,
Те да паши коби не наврати.
Једно јутро паша поранио,
У душеку каду оставио,
Па изиђи у чардаке горње,
Хазур слуге тутун принијеше,
Татли каве у златну фиџану
И ратлука с водом из студенца,
Кад окваси грло, да ослади.
Гледа паша доље низ чардаке,
Док му поглед штуче низа стране
И окрете друмом царевијем,
Ал’ се оно магла заподјела,
А из магле улак испануо,
Стиже улак паши на чардаке;
Челом бије до земљице црне,
Љуби пашу у скут и у руке,
Из њедара књигу извадио,
Па је баци паши на кољено.
Узе књигу паша, Фети паша,
Бјеше књига из Стамбола града,
Царев мухур, царева јазија,
У књизи га царе поздрављаше:
„Хазурала падишах вениће,
Шумадију ти си походио,
О том хљебу тамо остануо,
Пак јој знадеш стазе и богазе,
Увјежбо си друме свеколике
И бродове на водама хладним;
Седлај коња припаши оружје,
Купи војску, на Србију пођи!
Од мене ти изун и јазија,

Што потучеш, халал нека ти је,
Што истурчиш нек је истурчено;
Везир буди земљи Шумадији,
А комшија бечкоме ћесару!“
Књигу штије паша, Фети паша,
Колико се бјеше раздрагао,
Од радости каву отурио,
Па полеће граду на капије.
Санџак барјак разви на бедеме,
Аваз даде на четири стране:
Што је војске на бој нек се спрема!
Пак се врати двору господскоме;
Дочека га пашиница млада,
Своме паши на кољено сјела,
Па је њему млада говорила:
„А мој пашо, моје миловање,
Јутрос си ми рано изодио,
Око ти се од радости смјеши,
Бог зна, пашо, имаш добре гласе!“
Њојзи паша књигу показује,
А кад она слова разабрала,
Проли сузе низ бијело лице,
Објеси се паши око врата:
„Не на војну, мио господару,
Јера сам ти чудан сан уснила,
Гдје ми голуб с крила одлећео,
Мени пуче ђердан под грхоцем,
И расу се бисер по њедрима.
Голуба ми соко разнијео,
Бијела му пера покидао;
О, мој пашо, добра бити неће,
Чудан санак, црно предсказање;
Што се просу бисер по њедрима,
То су, пашо, сузе удовице;
Што голуба соко разнијео,
То је, пашо, твоја погибија!
Не ид’, на цареву војску!
Има царе паша и везира;
Кад изгину, он ће нове наћи,
Ал’ ја тебе никад ни до вјека!“
Грохотом се паша насмијао;
Жао њему љубе расплакане,
Па је руком хвата око паса,
Привуче је себи на кољена,
Младу љубу силно загрлио,
Па он њојзи ’вако проговара:
„Зумбул-кадо, Фети пашинице,
А што си се од сна препанула,

Гдје је санак био од истине?
Док је мени Скопља царевога,
Силне војске, Турке и Манџуке
И Арапа зуба бијелијех
И цареве дјеце Арнаута,
Који знаду у крв огрезнути
И ћаурске земље поробити,
Немој ми се препадати, љубо!
Ил’ не знадеш слабе Шумадинце;
За три дана и три ноћи тавне,
Србију ћу земљу прегазити,
У Нишу ћу ноћ’цу преноћити,
Под Авалом дову отпјевати,
Биограду дворе попалити,
На Дунаву коња напојити!
Што је цвјеће на Калех-мејдану,
Гдјено шећу српске паунице,
Узабраћу теби отправићу
И стотину танких Српкињица
Све на обред нек ти измећаре!“
Тако паша љубу разговара,
Док са града кликнуше телали:
„Хазурала, ко је за мејдана!“
Скочи паша сабљу припасује,
Сеизи му коње приведоше;
Ал’ му неда пашинице млада,
О врат му се јадна објесила,
На груди му грозне сузе лије:
„Не ид’, пашо, мој голубе бјели,
Није санак залуд доходио,
Нити ме је залуд препануо,
На ком ћеш ме јадну оставити,

Како л’ ћу ти данах преживјети?“
Ал’ је паша слушат’ не могаше,
Но од врата руке одвијаше,
Даде каду Роси робињици,
А он стрча доле низ чардаке,
Зањим када вриском полећела.
Руке пружа, кроз сузе призива,
Да се војно на чардаке врати,
Ал’ се паша двору не враћаше,
Већ појезди равну Куманову;
Колико се боја ужелео,
Под собом је хата помамио,
Он не иде на ћемер ћуприју,
Већ на Вардар хата нагоњаше,
Колачке је воду препловио.
За њим језди сто хиљада војске,
Све хатлије паше бератлије
И Арапи зуба бијелијех
И царева дјеца Арнаути.
Кад је када војску угледала,
Писну јадна да Бога се чује:
„Авај мени санка проклетога!
Авај мени мога пашовања!
И пашина слатка миловања!
Црни јаде, завиј ме у црно,
Јутрос ми је голуб одлећео,
Соко ће му пера разнијети!“

----------------------------------

Предсказање било истинито:
Фети паша рођеном је руком
Самом себи живот одузео,
Кад су Срби Скопље освојили!