Перо С. Јововић - Удар Турака на Црмницу

 

Удар Турака на Црмницу 

Из збирке пјесама пок. Пера С. Јововића

 

На хиљаду и седме стотине

И шесдесет и осме године

Ситан јесте ферман полетио,

Од Стамбола града столичнога

Од Султана од цара турскога,

Прође ферман земљом Румелијом,

Румелијом и Македонијом,

Докле тврдој Арбанији дође,

У бијелу Скадру на Бојану,

Најглавнијем арбанашком граду,

А на руке Мехмету везиру.

Овако га султан поздравио:

„Чуј Мехмете, вјерна моја слуго,

Ја сам ево војску отправио,

На некаква Малога Шћепана,

Те управља малом Гором Црном,

Под именом цара русијскога,

И потреса мојом царевином.

Послао сам један дио војске,

Под командом од Босне везира

Да покупи Бошњаке јунаке

И крваве Херцеговце Турке,

Па да сиде граду Никшићкоме,

Да покупи крваве Никшиће,

Који ће му калаузит војсци,

А посла сам другога везира,

Од Битоља и од манастира,

Да покупи равну Румелију,

Бугарију и Стару Србију,

Па да иде преко Дукађина,

Пут бијела Плава и Гусиња,

Па да сиде варош Подгорици

На студеној ријеци Рибници,

Да покупи Турке крајишнике,

Који ће му калаузит војски,

Докле пође на поље Цетиње.

Но Мехмете, вјерна моја слуго,

Покупи ми љуту Арбанију,

Од Призрена и од Албасана,

До Епира и до мора слана,

Можеш скупит’ двадесет хиљада,

А шаљем ти од Стамбола града,

Анадолца петнаест хиљада,

А пред њима пашу Хусејина.

Војском хајде у Црмницу равну,

Сви три слуго да се састанете

На границу дужда Млетачкога,

Његова је на граници војска,

Сву му Црну Гору попалите

А лажнога цара ухватите.”

Кад везира ферман допануо,

На лаке је ноге устануо,

Књиге посла на свакоје стране,

На бегове Арбаније равне,

Да покупе војску под барјаке,

Па да иду Скадру на Бојану.

Везир спреми таин и џебану,

Докле стиже арбанашка војска,

Ниже Скадра на поље Задринско.

Ту су Турци табор учинили,

И од пута трудни починули,

А бегови на бедем везиру,

Ал не прође три бијела дана,

Док стигоше од Стамбола Турци,

А пред њима паша Хусејине,

Силну војску у поље устави,

Код Бојане студене ријеке,

Паша оде на бедем везиру

Док се војска мало одморила,

Па главари на ноге скочише

Силовиту војску окренуше,

У велике лађе и бродове

Широкијем блатом Скадарскијем

Извезоше у дно Зете равне

Код Плавнице табор учинише,

Уз пут купе Зетске крајишнике

И крваве Жабљачане Турке

И Крајину Барску и Скадарску.

Глас допаде у Црмницу равну

На Мојаша Пламенца сердара

Да ће удрит на Црмницу Турци.

Кад је сердар гласе разумио

Једанак је на ноге скочио

Па сазива Црмничке главаре,

Да су спрешно на Виру Пазару,

Кад главари ријеч разумјеше,

Сви пут Вира брже похиташе.

Те им сердар поче казивати:

“Ево на нас силна Турска војска,

А од љуте земље Арбаније,

А пред њима Скадарски везире

И још нешто од Стамбола војске,

Преко сјутра удариће Турци,

Већ немамо наде у никога,

До у себе и Господа Бога.

Сва је Црна Гора опкољена.

Него браћо да се послушамо,

Покрај поља села оставимо,

А збимо се у тијесне кланце,

Да би боље поломили Турке.”

Сви главари на то пристадоше.

Тада Сердар дијелио војску,

Прво кнеза Ђуровића Марка

Од Дупила гласита јунака

И сокола Барјамовић Јова

Од лијепа села Орахова

И два брата два Вукмановића

И сокола Хајдуковић Ђура

Од Подгори крвава племена,

Овако им сердар проговара:

„Хајте с војском на скалу Алину,

Ухватите кланац од Трешњице,

Од Трешњице до врх Бјеласице,

Да тај богаз не проломе Турци,

До Подгори уставит се неће.”

Друго зовну два храбра витеза

Прота Ника и Ђурицу кнеза

Поповиће из равна Брчела:

„Покупите храбре Брчељане

И Томиће на гласу јунаке,

Па у село хајте Сотониће

Ђе ћу и ја довест Бољовиће.”

Треће зовну кнеза Којичића

И војводу Вукосавовића

И витеза Станковића Станка:

“Сотониће листом покупите,

На Балине пролаз ухватите.”

Онда зовну Кнежевића Марка

Храбра кнеза од Дола-Глухога:

„Кнеже Марко велико уздање,

Узми собом твоје Глодољане,

И Лимјане љуте крајињане,

А пред њима Клисића Николу;

Храбра кнеза испод Сутормана,

И узећеш доброга јунака,

Барјактара Масоничић Јанка,

И шиљем ти Лековића Јова

И јунаке љуте Годињане.

Ако би ти Бог и срећа дала

Да разбијеш под Глухи-До Турке

Хитај мене брате у индату,

Широки су уз Балине пути

Тај је кланац мука одржати.”

Војсковође војску разредише,

И сви своја мјеста ухватише.

Не прођоше три бијела дана

Нешто им се даде погледати,

Пут зелена Блата Скадарскога

Ал на Блато лађе и бродови

А на њима војска и топови.

На двадесет девети августа

На Црмницу Турци нападоше

Код Пазара Вира црмничкога

Стаде везир дијелити војску:

Прво викну два Фератовића

Од тврдога града Жабљачкога:

„Ево вама војске шест хиљада

С њима пођте преко Орахова,

И то село ватром сагорите,

На Алину скалу искочите

И Дупило племе похарајте

Па у Подгор да се састанемо.”

А отправи пашу Хусејина

И низама четири хиљаде

И Крајину барску и скадарску

Улцињане до воде Бојане:

„Хајте збогом моје поглавице

И Глухи-До племе похарајте,

До границе Дужда Млетачкога

Његова је по граници војска

Да гласника не утече жива,

Па хитајте мене у индату,

Јаћу својском пут Црмнице Горње

Да ту наше смијешамо војске

Да идемо пут поља Цетиња –

Ђе ће бити обадва везира.”

Први Турци војском окренуше

Орахово село попалише

Искочише на скалу Алину

Ђе чекаху два храбра племена

Дупиљани с њима Подгорани

Те пред собом Турке уставише.

Везир крену силу и ордију

Пут Балина преко Сотонића,

Дочека их Пламенац сердаре

И са њиме три храбра племена

Ал’ је силна војска у Турчина

Не могу их Срби уставити

Сотониће село опалише

Ал’ пошто га крвљу омастише,

На Буковик село ударише

Те га живом огњу предадоше

До бијеле на сред села цркве

На Балине табор учинише.

А велики паша Хусејине

Силном војском под Глухи-До дође

Ту су Турци табор учинили

Вас сјенокос Вељи притиснули,

Од Враштице до крај Малоштице

И тврдога моста каменога,

На зелене Јоветића Кале

Па на троје подијели војску

Једну справи уз Клијешти тврде,

А пред њима два бега голема

Од бијела Бара и Улциња,

А за њима Улцињани Турци

И Барани љути крајишници.

А отправи други дио војске

Да изиђу уз тијесна Љуца,

Доње село ватром да опале

А пред њима бега Бушатлића

А за њим су Скадарске газије

И цијела Скадарска крајина.

Паша крену низам у параду

И цијелу љуту Арбанију.

Да удари селу по сриједи.

Но да видиш Кнежевића Марка

Брже Марко кланце ухватио,

Прво посла Шуштер попа Ђура

И сокола Клисића Николу

Да чекају у Клијешти Турке,

А отправи Јова Лековића

И витеза Ника Ђурашића

Да ухвате по дно села кланце,

Марко паши у сусрету пође,

Собом узе доброга јунака

Баш сокола Вуксановић Станка.

Бјеше Марко војску уредио,

А на исток сунце огријало,

У то турска сила ударила

Најпрва је војска нагазила

На сокола Клисића Николу

И Шуштера храбра попа Ђура

У Клијешти Турке дочекаше

И с Турцима кавгу затурише,

Јуначки се са њима поклаше

Ал’ с’ одржат сили не могоше

Кроз Клијешта Турци провалили

Ал’ пошто их с мртвим напунили.

Кроза село Турци продријеше,

Многе куле ватри предадоше,

Тад удари паша Хусејине

Дочека га Кнежевићу Марко,

Око њега многи витезови

С Турцима се бију и ћерају,

Љуте паши ране задавају,

Ал се Турци натраг не узмичу.

Но све пале уза село куле.

Шћаху Турци Јасен изгорети,

Него пуче пушка од Србина

Од витеза Гвозденовић Сава,

Те погоди Мемић барјактара

Тад се натраг Турци повратише,

А удари беже Бушатлићу

На Доњеме селу питомоме,

Ал не дају Срби продријети

Ни бијело село опалити;

Но несрећни наши крајишници

А Хришћани турски подајници,

С друге стране изведоше војску

Од Вељега ока студенога

Пут Доњега села питомога,

Сташе димит кроза село куле,

До бијеле куле Ивчевића.

А кад јадни Срби видијеше

Да никоше за плећима Турци,

Тада тврде шанце оставише

По пољу се поклаше с Турцима.

Није шала мио побратиме

Кад се у дим куле претварају

А за грло јунаци хватају.

Загони се Ибро барјактаре

На сред села пут бијеле цркве

Да на цркву попери барјака

И учини дину задужбину,

Но га срете Лековићу Јово,

Турчину се на рамена баци,

Ал је силна снага у Турчина

И хоћаше Јова освојити,

Него њему добра срећа била

Саво Никчев Јововићу дође

У Турчина кумбурлије пали

Клону Турчин у зелену траву,

Те му Саво посијече главу

А Лековић алај барјак узе.

Но се друго Туре загонило,

Те из цркве двери дохватило,

Мисли Турчин двери су од злата,

На плећи их понијет хоћаше

Него Шуштер попе не даваше

Џефердара свога опалио

Кроз двери*) му срце изгорио.

Од свакуда Срби навалише

Јадни Турци плећи обратише

И низ Љуца низ стијене љуте

Тамо Турци побркаше путе,

Од свакуда Срби навалише,

Низ стијене Турке поломише,

Ножевима у бијеле руке

Сјеку Срби немилице Турке

Соколи их Ђурашићу Нико

Са соколом Вукчевићем Јовом,

С десне стране Кнежевићу Марко

Поред њега Бувићу Илија,

Док у поље Турке саћераше

Три стотине глава посјекоше.

У томе их ноћца ухватила

И крвава боја прекинула.

Но се Срби ноћно договоре

И ударе паши на таборе

Бјеже Турци ноћно без мјесеца

А све вичу Мухамеда свеца,

Ћерају их храбри Црногорци

Кога стижу њему главу дижу.

Гледа чудо Мехмете везире,

Који с војском бјеше у Балине

Препаде се чудит му се није,

А удари Мојаше сердаре,

И са њима три храбра племена

Поћераше Турке из Балина.

Бјежи паша а виче везира

Сад би ради с каурима мира,

 С треће стране на скалу Алину

Ни ту не би по вољи Турчину

Исту ноћ им Срби ударише

Низ тијесни кланац поломише

Сагнаше их Виру зеленоме,

Ту се јадни Турци окупише

Многе своје мртве оставише,

Кроз тијесне кланце и улице

Сјекоше их Срби немилице.

Ту стадоше Турци вијећати,

Куда им је најљепше бјежати,

Да л’ ће бјежат блату на ширину

Или пјешке низ тврду Крајину.

Него виђи и несреће више,

Из облака муње ударише,

Запалише турску џебеану

Од чуда се Турци престравише,

Црмничани од свуд ударише

Не даше им блатом широкијем

Нагнаше их Скадарском крајином

Хиљаду им глава посјекоше,

Богу хвала Срби побједише!

 

*) Ове двери и данас постоје и познаје се куда је зрно пролећело: у 1910. год. имао је доброту прегледати их г. Ј. Ердељановић проф. беогр. универзитета.

Сердар Ђуко Срдановић - Ударац на царске лађе на Блату

Ударац на царске лађе на Блату

 

Вино пију мрки Црногорци
На Ријеку на Црнојевића
И бијелу кулу Машовића,
Прво јесте Ђоко капетане,
А до Ђока Грујичићу Јоко,

Добар јунак сердар Љуботињски,
До сердара Јовићевић Нико,
Од књажеве гарде стотинашу,
А до Ника Машовићу Ило,
А до Ила три су стотинаша:
Једно јесте Ђурашковић Гајо,
А до Гаја Петар Машановић,
А до Петра Митар Ђуришићу,
А до Митра Милошевић Јоко,
А до Јока Маркишин Стефане,
До Стефана остали јунаци.
Кад се ладна напојише вина,
Тер им вино уљезе у лице,
У вино се збора зађедоше,
А на’више зборе за јунаштво,
За јунаке младе Црногорце.
Тадер рече Ђоко капетане:
“Браћо моја, Ријечки јунаци!
Ми сједимо и пијемо вино
И шетамо по Ријеци равној,
Ал’ не шета нахија Катунска,
Нити пије проз механе вино!
Јесте л’ чули војводу Илију
С побратимом Петровићем Луком,
Како дижу чете на све стране,
Ударају уз Херцеговину,
Робе, пале и сијеку главе
До Мостара града бијелога?
Пак сте чули, мјесец није дана,
Војеводу Ива Радоњића
И војводу Матановић-Ђура
С побратимом Луком Лаковићем,
Како Јајак-пашу дочекаше
У крваве Зувце Крушевицу,
И силну му војску исјекоше,
Јајак-пашу грдно повратише,
У Требињу граду затворише.
Пак сте чули Церовић-Новицу
И сердара Јовићевић-Сава,
Којега је оправио књаже,
Да подиже Србе на оруже
И остале Дробњачке главаре,
Из Дробњака ишћераше Турке,
Преко Пиве воде прећераше.
А ми ниђе војске не купимо,
Нити мале чете подижемо,
Да ми ђегођ шњоме удраримо
И султану квара учинимо,
С тијем ћемо бити прекорени
На Цетињу пољу широкоме
Од Данила Петровића књаза
И његове господе избране.”
Тадар рече Јовићевић Нико:
“Што нас кориш, Ђоко капетане!
За јунаке Катуњане младе,
За остале српске крајичнике,
Ће подижу чете на све стране?
Та и ми смо чете подизали,
И до Скадра града ударали.
Сву крајину до Скадра бијела,
И пространу Зету свуколику
Бјесмо ли је хашир учињели,
Не смијаху Блатом пролазити
Нит’ на Блато ловца испанути,
Но владици плаћаху хараче,
Доклен султан освоји Лесандро,
На Лесандро извезе бродове
И остале цареве ђемије,
На њима су огњени топови,
А у Скадру цареви пандури,
По тридесет и четири друга,
Затворише Блато свеколико,
Не дају нам више четовати,
Нит’ до Скадра града ударити,
Нити ходит Виру на пазару.
Но мој брате, Ђоко капетане!
Ти ако си јунак за јунаштво,
Развиј барјак, побиј га на лађу,
Под њим купи избране јунаке,
Да идемо Блату код Лесандра,
Да ми с нашом четом ударимо
На ђемије Отмановић-цара,
Да се шњима мушки покољемо,
И по равну Блату поћерамо.
Ту ако б’ нам Бог удијелио,
И војничка срећа прискочила,
Да ђемију цареву отмемо,
На ђемију топа царевога,
Биће доста нама и јунаштва.”
Кад то зачу Ђоко капетане,
Добар јунак на ноге скочио,
Разви барјак, поби га на лађу,
Стаде бират’ под барјак јунаке,
Доклен двана’ст лађа напунио,
Пак обрну низ Ријеку малу,
Доклен Плочи камено’зи дође,
Ту је својом четом починуо,
Доклен мрче и почину сунце,
Тадер уста Ђоко капетане,
Стаде своју чету разређиват’,
Како треба шњоме ударити
И по Блату Турке поћерати.
Прво зивну Машовића Ила
И сердара Грујичина Јока:
“Ево ваме трећи дио војске,
Хајте, право Блатом на пијеске,
Ако буду низа Блато шајке,
Ви можете шајке дочекати
И с Турцима џанак затурити,
Ми ћемо ви у помоћи доћи.
Ти соколе, Јовићевић-Нико,
Нудер узми бојне лађе двије,
Пак завези Блатом крај Лесандра
 Али немој проћи полагано,
Него прођи, да те чују Турци,
Ако буду шајке на Лесандро,
Тер не буду Блатом широкијем,
За тобом ће скочит’ у поћеру
Ти се, брате, немој уплашити,
Нит’ с Турцима џанак затурати,
Но побјежи Блатом широкијем,
Док измамиш на пучину Турке.
А ја идем с дружином осталом
Крајем хрта код Дебеле Главе,
Како могу четом похитати,
Од Лесандра Блатом прекинути
И на шајке турске ударити,
Да не бјеже шајке у Лесандро.”
То изрече, на ноге скочио,
И у црну лађу ускочио,

А за њиме дружина остала.
Кад изишли Блату на ширину,
Пође Ило са сердаром Јоком
На пијеске Блатом широкијем,

И капетан код Дебеле Главе,
Сиви соко Јовићевић Нико,
Завезе се Блатом крај Лесандра,
Ал’ не хоће проћи полагано,
Него иде, да га чују Турци,
Када близу до Лесандра дође,
Ту га силни опазише Турци,
У ђемије своје ускочише,
Сташе ћерат’ Јовићевић-Ника
Преко Блата Виру Црмничкоме,
Јер мишљаху сераклије Турци,
Да су оно пазарлије млади,
Који иду Виру на пазару.
Но је витез Јовићевић Нико,
Он не хоће да заметне кавгу,
Но измиче Блатом широкијем,
Док умами у пучину Турке,
Тадар јунак пали џевердара,
А покличе Ђока капетана.
Тадар скочи Ђоко капетане,
На ђемије царске ударио,
Ал’ се бране цареве ђемије
Са живијем огњем из топова,
А бране се шездесет пандура,
Сипљу огањ на свакоју страну,
Сташе српске узбијати лађе,
А у лађе падати јунаци.
Тадар викну Ђоко капетане,
С друге стране Ђурашковић Гајо:
“Крманџије, исправите лађе,
На ђемије Отмановић-цара,
Да не дамо топе напунити,
Јер ће наше потопити лађе.”
Крманџије лађе исправише,
И ђемију царску опколише.
Али пуче пушка од Турака,
И погоди силнога јунака
На шпируну Новићевић Ника,
Паде јунак у дружину мртав.
У то српске приступише лађе,
За ђемију руком прифатише,
Ал’ су Турци топа напунили,
А тобџија мићу припалио,
Да запали топа огњенога,
Да подави лађе и јунаке,
Ал’ не даде соко тица сиви,
По имену Радовић Илија,
Но га веслом удари од лађе,
Колико га удри полагано,
Мртав Турчин паде у ђемију,
У то скочи Маркишин Стефане,
Он из лађе скочи у ђемију,
Крманџији осијече главу.
У то, брате, остали јунаци
У ђемију листом ускочише,
По ђемији Турке пофаташе,
Двадест и пет глава окидоше,
А остали у Блато скочише.
Друга пуста царева ђемија
Измаче им Блатом широкијем.
У то приспје Машовићу Јоло
Са сердаром Грујичиним Јоком,
Зе ђемијом лађе натурише,
На ђемију сипљу огањ живи,
Десет у њу погибе Турака,
И кћаху је, брате, уфатити,
Но ђемија бјежи пут Лесандра,
С Лесандра је топи обранише
И остали цареви бродови,
Те утече грдно и рањено,
Да се фали скадарском везиру,
Како Блато чува и Лесандро
Од витеза од Црногораца,
А Срби се натраг повратише,
И на Блато сви се прикупише.
Саде, побре, ти слуша’ јунаке,
Који јесу погинули овђен
У овоме боју кравоме
И јуришу на царске ђемије:
Погибоше два Јовићевића,
Оба брата од оца и мајке,
Јовићевић Нико и Периша;
Погибоше до два Пејовића,
Пејовићу Саво и Манојле,
И делија Машановић Јоко;
А дванаест рана допануло,
Остали се здраво повратише,
Здраво дошли на Ријеку равну,
На Ријеку на Црнојевића,
Ту ђемију царску извезоше,
На ђемију топа царевога
Су двадесет и четири главе,
Пак све турске главе оправише
Више Спужа града бијелога,
На мрамору попа Радосава,
Који бјеше скоро погинуо
Од Спужана преко вјере тврде,
Те му дивно мрамор окитише
С јабукама с турскијех делија.

 

Спјевао сердар Ђуко Срдановић

Smert Čengića

 

Smert Čengića

(G. 1840. od Lj. Martića.)

 

Knjigu piše Paša Stočeviću,

U Mostaru gradu bielomu,

Desnom rukom na livom kolinu,

Pak je šalje Gadskom kapetanu,

Po imenu Čengić Smahil-hagi,

U knjizi je njemu besiedio:

“O gazio, Čengić Smahil-hago!

U nedielju koja pèrva dodje,

Poslat ću ti Mir-alaja sina,

I snjim vojske petdeset spahiah,

Da ih pratiš doli u Grahovo,

U Grahovo i u Drobnjak tvèrdi,

Pa pokupiš porez i harače,

Sve harače od devet godinah,

A poreze ni broja se nezna.

Knjigu štije Čengić Smahil-haga,

Knjigu štije, bèrdu poskakuje,

Od velika zohra i veselja.

Malo vrieme u vriemenu bilo,

Al eto ti Mir-alaja sina,

I s-njim vojske petdeset spahiah,

Lipo ga je Čengić dočekao:

Častio ga nediljicu danah;

Kad nedilja puna izhodila,

Digoše se silene spahie,

I prid njima Čengić Smahil-haga,

S’ Mir-alajom Stočevićom mladim,

Pravo, zdravo ka Drobnjaku malu,

Baš pod kulu Keršikape kneza.

Pod kulom mu čador razapeli,

Pod čadorom turski poravnili,

Duhan suču, merku kahvu sèrču.

Spazila ih mlada popadia,

Posestrima Čengić Smahil-hage.

Pa zavika s’ sèrčali pendžera:

Zlo ga sio, Smajo pobratime!

Zlo ga sio i kahvu popio:

Ti ćeš noćas izgubiti glavu,

Eto na te Keršikape kneza,

Sa svojiem silnim Drobnjačanim,

Sve junaci, po desnici ruci,

Nego odi u tančicu kulu.

Al besiedi silan kapetane:

Bre, neluduj moja posestrimo!

Nebojim se Keršikape kneza,

Ni njegovih silnih Drobnjačanah,

Ni njegova Cetinjskog Vladike?

Malo vrieme postanulo bilo,

Kada bilo noći po ponoći:

Udariše mladi Drobnjačani,

Sa svojiem Kèršikapom knezom;

Sve pobiše Turke Mostarane,

Posjekoše Čengić Smahil-hagu,

Posječe ga Keršikapa kneže;

Odvede mu hata vilenoga,

Odnese mu na Cetinje glavu,

Pak dariva Cetinjskom Vladiki,

A on njemu stotinu dukatah.

Sam uteče Mir-alaje mladi,

A nebi ga ni on utekao,

Da ga nije dobar konj odnio?

Za njim viču mladi Drobnjačani:

Ajde kaži Paši Ali-paši,

Kaži tamo, što je bilo amo,

Kaži pravo tako bio zdravo! —