Сердар Ђуко Срдановић - Ударац на царске лађе на Блату

Ударац на царске лађе на Блату

 

Вино пију мрки Црногорци
На Ријеку на Црнојевића
И бијелу кулу Машовића,
Прво јесте Ђоко капетане,
А до Ђока Грујичићу Јоко,

Добар јунак сердар Љуботињски,
До сердара Јовићевић Нико,
Од књажеве гарде стотинашу,
А до Ника Машовићу Ило,
А до Ила три су стотинаша:
Једно јесте Ђурашковић Гајо,
А до Гаја Петар Машановић,
А до Петра Митар Ђуришићу,
А до Митра Милошевић Јоко,
А до Јока Маркишин Стефане,
До Стефана остали јунаци.
Кад се ладна напојише вина,
Тер им вино уљезе у лице,
У вино се збора зађедоше,
А на’више зборе за јунаштво,
За јунаке младе Црногорце.
Тадер рече Ђоко капетане:
“Браћо моја, Ријечки јунаци!
Ми сједимо и пијемо вино
И шетамо по Ријеци равној,
Ал’ не шета нахија Катунска,
Нити пије проз механе вино!
Јесте л’ чули војводу Илију
С побратимом Петровићем Луком,
Како дижу чете на све стране,
Ударају уз Херцеговину,
Робе, пале и сијеку главе
До Мостара града бијелога?
Пак сте чули, мјесец није дана,
Војеводу Ива Радоњића
И војводу Матановић-Ђура
С побратимом Луком Лаковићем,
Како Јајак-пашу дочекаше
У крваве Зувце Крушевицу,
И силну му војску исјекоше,
Јајак-пашу грдно повратише,
У Требињу граду затворише.
Пак сте чули Церовић-Новицу
И сердара Јовићевић-Сава,
Којега је оправио књаже,
Да подиже Србе на оруже
И остале Дробњачке главаре,
Из Дробњака ишћераше Турке,
Преко Пиве воде прећераше.
А ми ниђе војске не купимо,
Нити мале чете подижемо,
Да ми ђегођ шњоме удраримо
И султану квара учинимо,
С тијем ћемо бити прекорени
На Цетињу пољу широкоме
Од Данила Петровића књаза
И његове господе избране.”
Тадар рече Јовићевић Нико:
“Што нас кориш, Ђоко капетане!
За јунаке Катуњане младе,
За остале српске крајичнике,
Ће подижу чете на све стране?
Та и ми смо чете подизали,
И до Скадра града ударали.
Сву крајину до Скадра бијела,
И пространу Зету свуколику
Бјесмо ли је хашир учињели,
Не смијаху Блатом пролазити
Нит’ на Блато ловца испанути,
Но владици плаћаху хараче,
Доклен султан освоји Лесандро,
На Лесандро извезе бродове
И остале цареве ђемије,
На њима су огњени топови,
А у Скадру цареви пандури,
По тридесет и четири друга,
Затворише Блато свеколико,
Не дају нам више четовати,
Нит’ до Скадра града ударити,
Нити ходит Виру на пазару.
Но мој брате, Ђоко капетане!
Ти ако си јунак за јунаштво,
Развиј барјак, побиј га на лађу,
Под њим купи избране јунаке,
Да идемо Блату код Лесандра,
Да ми с нашом четом ударимо
На ђемије Отмановић-цара,
Да се шњима мушки покољемо,
И по равну Блату поћерамо.
Ту ако б’ нам Бог удијелио,
И војничка срећа прискочила,
Да ђемију цареву отмемо,
На ђемију топа царевога,
Биће доста нама и јунаштва.”
Кад то зачу Ђоко капетане,
Добар јунак на ноге скочио,
Разви барјак, поби га на лађу,
Стаде бират’ под барјак јунаке,
Доклен двана’ст лађа напунио,
Пак обрну низ Ријеку малу,
Доклен Плочи камено’зи дође,
Ту је својом четом починуо,
Доклен мрче и почину сунце,
Тадер уста Ђоко капетане,
Стаде своју чету разређиват’,
Како треба шњоме ударити
И по Блату Турке поћерати.
Прво зивну Машовића Ила
И сердара Грујичина Јока:
“Ево ваме трећи дио војске,
Хајте, право Блатом на пијеске,
Ако буду низа Блато шајке,
Ви можете шајке дочекати
И с Турцима џанак затурити,
Ми ћемо ви у помоћи доћи.
Ти соколе, Јовићевић-Нико,
Нудер узми бојне лађе двије,
Пак завези Блатом крај Лесандра
 Али немој проћи полагано,
Него прођи, да те чују Турци,
Ако буду шајке на Лесандро,
Тер не буду Блатом широкијем,
За тобом ће скочит’ у поћеру
Ти се, брате, немој уплашити,
Нит’ с Турцима џанак затурати,
Но побјежи Блатом широкијем,
Док измамиш на пучину Турке.
А ја идем с дружином осталом
Крајем хрта код Дебеле Главе,
Како могу четом похитати,
Од Лесандра Блатом прекинути
И на шајке турске ударити,
Да не бјеже шајке у Лесандро.”
То изрече, на ноге скочио,
И у црну лађу ускочио,

А за њиме дружина остала.
Кад изишли Блату на ширину,
Пође Ило са сердаром Јоком
На пијеске Блатом широкијем,

И капетан код Дебеле Главе,
Сиви соко Јовићевић Нико,
Завезе се Блатом крај Лесандра,
Ал’ не хоће проћи полагано,
Него иде, да га чују Турци,
Када близу до Лесандра дође,
Ту га силни опазише Турци,
У ђемије своје ускочише,
Сташе ћерат’ Јовићевић-Ника
Преко Блата Виру Црмничкоме,
Јер мишљаху сераклије Турци,
Да су оно пазарлије млади,
Који иду Виру на пазару.
Но је витез Јовићевић Нико,
Он не хоће да заметне кавгу,
Но измиче Блатом широкијем,
Док умами у пучину Турке,
Тадар јунак пали џевердара,
А покличе Ђока капетана.
Тадар скочи Ђоко капетане,
На ђемије царске ударио,
Ал’ се бране цареве ђемије
Са живијем огњем из топова,
А бране се шездесет пандура,
Сипљу огањ на свакоју страну,
Сташе српске узбијати лађе,
А у лађе падати јунаци.
Тадар викну Ђоко капетане,
С друге стране Ђурашковић Гајо:
“Крманџије, исправите лађе,
На ђемије Отмановић-цара,
Да не дамо топе напунити,
Јер ће наше потопити лађе.”
Крманџије лађе исправише,
И ђемију царску опколише.
Али пуче пушка од Турака,
И погоди силнога јунака
На шпируну Новићевић Ника,
Паде јунак у дружину мртав.
У то српске приступише лађе,
За ђемију руком прифатише,
Ал’ су Турци топа напунили,
А тобџија мићу припалио,
Да запали топа огњенога,
Да подави лађе и јунаке,
Ал’ не даде соко тица сиви,
По имену Радовић Илија,
Но га веслом удари од лађе,
Колико га удри полагано,
Мртав Турчин паде у ђемију,
У то скочи Маркишин Стефане,
Он из лађе скочи у ђемију,
Крманџији осијече главу.
У то, брате, остали јунаци
У ђемију листом ускочише,
По ђемији Турке пофаташе,
Двадест и пет глава окидоше,
А остали у Блато скочише.
Друга пуста царева ђемија
Измаче им Блатом широкијем.
У то приспје Машовићу Јоло
Са сердаром Грујичиним Јоком,
Зе ђемијом лађе натурише,
На ђемију сипљу огањ живи,
Десет у њу погибе Турака,
И кћаху је, брате, уфатити,
Но ђемија бјежи пут Лесандра,
С Лесандра је топи обранише
И остали цареви бродови,
Те утече грдно и рањено,
Да се фали скадарском везиру,
Како Блато чува и Лесандро
Од витеза од Црногораца,
А Срби се натраг повратише,
И на Блато сви се прикупише.
Саде, побре, ти слуша’ јунаке,
Који јесу погинули овђен
У овоме боју кравоме
И јуришу на царске ђемије:
Погибоше два Јовићевића,
Оба брата од оца и мајке,
Јовићевић Нико и Периша;
Погибоше до два Пејовића,
Пејовићу Саво и Манојле,
И делија Машановић Јоко;
А дванаест рана допануло,
Остали се здраво повратише,
Здраво дошли на Ријеку равну,
На Ријеку на Црнојевића,
Ту ђемију царску извезоше,
На ђемију топа царевога
Су двадесет и четири главе,
Пак све турске главе оправише
Више Спужа града бијелога,
На мрамору попа Радосава,
Који бјеше скоро погинуо
Од Спужана преко вјере тврде,
Те му дивно мрамор окитише
С јабукама с турскијех делија.

 

Спјевао сердар Ђуко Срдановић