Перо С. Јововић - Удар Турака на Црмницу

 

Удар Турака на Црмницу 

Из збирке пјесама пок. Пера С. Јововића

 

На хиљаду и седме стотине

И шесдесет и осме године

Ситан јесте ферман полетио,

Од Стамбола града столичнога

Од Султана од цара турскога,

Прође ферман земљом Румелијом,

Румелијом и Македонијом,

Докле тврдој Арбанији дође,

У бијелу Скадру на Бојану,

Најглавнијем арбанашком граду,

А на руке Мехмету везиру.

Овако га султан поздравио:

„Чуј Мехмете, вјерна моја слуго,

Ја сам ево војску отправио,

На некаква Малога Шћепана,

Те управља малом Гором Црном,

Под именом цара русијскога,

И потреса мојом царевином.

Послао сам један дио војске,

Под командом од Босне везира

Да покупи Бошњаке јунаке

И крваве Херцеговце Турке,

Па да сиде граду Никшићкоме,

Да покупи крваве Никшиће,

Који ће му калаузит војсци,

А посла сам другога везира,

Од Битоља и од манастира,

Да покупи равну Румелију,

Бугарију и Стару Србију,

Па да иде преко Дукађина,

Пут бијела Плава и Гусиња,

Па да сиде варош Подгорици

На студеној ријеци Рибници,

Да покупи Турке крајишнике,

Који ће му калаузит војски,

Докле пође на поље Цетиње.

Но Мехмете, вјерна моја слуго,

Покупи ми љуту Арбанију,

Од Призрена и од Албасана,

До Епира и до мора слана,

Можеш скупит’ двадесет хиљада,

А шаљем ти од Стамбола града,

Анадолца петнаест хиљада,

А пред њима пашу Хусејина.

Војском хајде у Црмницу равну,

Сви три слуго да се састанете

На границу дужда Млетачкога,

Његова је на граници војска,

Сву му Црну Гору попалите

А лажнога цара ухватите.”

Кад везира ферман допануо,

На лаке је ноге устануо,

Књиге посла на свакоје стране,

На бегове Арбаније равне,

Да покупе војску под барјаке,

Па да иду Скадру на Бојану.

Везир спреми таин и џебану,

Докле стиже арбанашка војска,

Ниже Скадра на поље Задринско.

Ту су Турци табор учинили,

И од пута трудни починули,

А бегови на бедем везиру,

Ал не прође три бијела дана,

Док стигоше од Стамбола Турци,

А пред њима паша Хусејине,

Силну војску у поље устави,

Код Бојане студене ријеке,

Паша оде на бедем везиру

Док се војска мало одморила,

Па главари на ноге скочише

Силовиту војску окренуше,

У велике лађе и бродове

Широкијем блатом Скадарскијем

Извезоше у дно Зете равне

Код Плавнице табор учинише,

Уз пут купе Зетске крајишнике

И крваве Жабљачане Турке

И Крајину Барску и Скадарску.

Глас допаде у Црмницу равну

На Мојаша Пламенца сердара

Да ће удрит на Црмницу Турци.

Кад је сердар гласе разумио

Једанак је на ноге скочио

Па сазива Црмничке главаре,

Да су спрешно на Виру Пазару,

Кад главари ријеч разумјеше,

Сви пут Вира брже похиташе.

Те им сердар поче казивати:

“Ево на нас силна Турска војска,

А од љуте земље Арбаније,

А пред њима Скадарски везире

И још нешто од Стамбола војске,

Преко сјутра удариће Турци,

Већ немамо наде у никога,

До у себе и Господа Бога.

Сва је Црна Гора опкољена.

Него браћо да се послушамо,

Покрај поља села оставимо,

А збимо се у тијесне кланце,

Да би боље поломили Турке.”

Сви главари на то пристадоше.

Тада Сердар дијелио војску,

Прво кнеза Ђуровића Марка

Од Дупила гласита јунака

И сокола Барјамовић Јова

Од лијепа села Орахова

И два брата два Вукмановића

И сокола Хајдуковић Ђура

Од Подгори крвава племена,

Овако им сердар проговара:

„Хајте с војском на скалу Алину,

Ухватите кланац од Трешњице,

Од Трешњице до врх Бјеласице,

Да тај богаз не проломе Турци,

До Подгори уставит се неће.”

Друго зовну два храбра витеза

Прота Ника и Ђурицу кнеза

Поповиће из равна Брчела:

„Покупите храбре Брчељане

И Томиће на гласу јунаке,

Па у село хајте Сотониће

Ђе ћу и ја довест Бољовиће.”

Треће зовну кнеза Којичића

И војводу Вукосавовића

И витеза Станковића Станка:

“Сотониће листом покупите,

На Балине пролаз ухватите.”

Онда зовну Кнежевића Марка

Храбра кнеза од Дола-Глухога:

„Кнеже Марко велико уздање,

Узми собом твоје Глодољане,

И Лимјане љуте крајињане,

А пред њима Клисића Николу;

Храбра кнеза испод Сутормана,

И узећеш доброга јунака,

Барјактара Масоничић Јанка,

И шиљем ти Лековића Јова

И јунаке љуте Годињане.

Ако би ти Бог и срећа дала

Да разбијеш под Глухи-До Турке

Хитај мене брате у индату,

Широки су уз Балине пути

Тај је кланац мука одржати.”

Војсковође војску разредише,

И сви своја мјеста ухватише.

Не прођоше три бијела дана

Нешто им се даде погледати,

Пут зелена Блата Скадарскога

Ал на Блато лађе и бродови

А на њима војска и топови.

На двадесет девети августа

На Црмницу Турци нападоше

Код Пазара Вира црмничкога

Стаде везир дијелити војску:

Прво викну два Фератовића

Од тврдога града Жабљачкога:

„Ево вама војске шест хиљада

С њима пођте преко Орахова,

И то село ватром сагорите,

На Алину скалу искочите

И Дупило племе похарајте

Па у Подгор да се састанемо.”

А отправи пашу Хусејина

И низама четири хиљаде

И Крајину барску и скадарску

Улцињане до воде Бојане:

„Хајте збогом моје поглавице

И Глухи-До племе похарајте,

До границе Дужда Млетачкога

Његова је по граници војска

Да гласника не утече жива,

Па хитајте мене у индату,

Јаћу својском пут Црмнице Горње

Да ту наше смијешамо војске

Да идемо пут поља Цетиња –

Ђе ће бити обадва везира.”

Први Турци војском окренуше

Орахово село попалише

Искочише на скалу Алину

Ђе чекаху два храбра племена

Дупиљани с њима Подгорани

Те пред собом Турке уставише.

Везир крену силу и ордију

Пут Балина преко Сотонића,

Дочека их Пламенац сердаре

И са њиме три храбра племена

Ал’ је силна војска у Турчина

Не могу их Срби уставити

Сотониће село опалише

Ал’ пошто га крвљу омастише,

На Буковик село ударише

Те га живом огњу предадоше

До бијеле на сред села цркве

На Балине табор учинише.

А велики паша Хусејине

Силном војском под Глухи-До дође

Ту су Турци табор учинили

Вас сјенокос Вељи притиснули,

Од Враштице до крај Малоштице

И тврдога моста каменога,

На зелене Јоветића Кале

Па на троје подијели војску

Једну справи уз Клијешти тврде,

А пред њима два бега голема

Од бијела Бара и Улциња,

А за њима Улцињани Турци

И Барани љути крајишници.

А отправи други дио војске

Да изиђу уз тијесна Љуца,

Доње село ватром да опале

А пред њима бега Бушатлића

А за њим су Скадарске газије

И цијела Скадарска крајина.

Паша крену низам у параду

И цијелу љуту Арбанију.

Да удари селу по сриједи.

Но да видиш Кнежевића Марка

Брже Марко кланце ухватио,

Прво посла Шуштер попа Ђура

И сокола Клисића Николу

Да чекају у Клијешти Турке,

А отправи Јова Лековића

И витеза Ника Ђурашића

Да ухвате по дно села кланце,

Марко паши у сусрету пође,

Собом узе доброга јунака

Баш сокола Вуксановић Станка.

Бјеше Марко војску уредио,

А на исток сунце огријало,

У то турска сила ударила

Најпрва је војска нагазила

На сокола Клисића Николу

И Шуштера храбра попа Ђура

У Клијешти Турке дочекаше

И с Турцима кавгу затурише,

Јуначки се са њима поклаше

Ал’ с’ одржат сили не могоше

Кроз Клијешта Турци провалили

Ал’ пошто их с мртвим напунили.

Кроза село Турци продријеше,

Многе куле ватри предадоше,

Тад удари паша Хусејине

Дочека га Кнежевићу Марко,

Око њега многи витезови

С Турцима се бију и ћерају,

Љуте паши ране задавају,

Ал се Турци натраг не узмичу.

Но све пале уза село куле.

Шћаху Турци Јасен изгорети,

Него пуче пушка од Србина

Од витеза Гвозденовић Сава,

Те погоди Мемић барјактара

Тад се натраг Турци повратише,

А удари беже Бушатлићу

На Доњеме селу питомоме,

Ал не дају Срби продријети

Ни бијело село опалити;

Но несрећни наши крајишници

А Хришћани турски подајници,

С друге стране изведоше војску

Од Вељега ока студенога

Пут Доњега села питомога,

Сташе димит кроза село куле,

До бијеле куле Ивчевића.

А кад јадни Срби видијеше

Да никоше за плећима Турци,

Тада тврде шанце оставише

По пољу се поклаше с Турцима.

Није шала мио побратиме

Кад се у дим куле претварају

А за грло јунаци хватају.

Загони се Ибро барјактаре

На сред села пут бијеле цркве

Да на цркву попери барјака

И учини дину задужбину,

Но га срете Лековићу Јово,

Турчину се на рамена баци,

Ал је силна снага у Турчина

И хоћаше Јова освојити,

Него њему добра срећа била

Саво Никчев Јововићу дође

У Турчина кумбурлије пали

Клону Турчин у зелену траву,

Те му Саво посијече главу

А Лековић алај барјак узе.

Но се друго Туре загонило,

Те из цркве двери дохватило,

Мисли Турчин двери су од злата,

На плећи их понијет хоћаше

Него Шуштер попе не даваше

Џефердара свога опалио

Кроз двери*) му срце изгорио.

Од свакуда Срби навалише

Јадни Турци плећи обратише

И низ Љуца низ стијене љуте

Тамо Турци побркаше путе,

Од свакуда Срби навалише,

Низ стијене Турке поломише,

Ножевима у бијеле руке

Сјеку Срби немилице Турке

Соколи их Ђурашићу Нико

Са соколом Вукчевићем Јовом,

С десне стране Кнежевићу Марко

Поред њега Бувићу Илија,

Док у поље Турке саћераше

Три стотине глава посјекоше.

У томе их ноћца ухватила

И крвава боја прекинула.

Но се Срби ноћно договоре

И ударе паши на таборе

Бјеже Турци ноћно без мјесеца

А све вичу Мухамеда свеца,

Ћерају их храбри Црногорци

Кога стижу њему главу дижу.

Гледа чудо Мехмете везире,

Који с војском бјеше у Балине

Препаде се чудит му се није,

А удари Мојаше сердаре,

И са њима три храбра племена

Поћераше Турке из Балина.

Бјежи паша а виче везира

Сад би ради с каурима мира,

 С треће стране на скалу Алину

Ни ту не би по вољи Турчину

Исту ноћ им Срби ударише

Низ тијесни кланац поломише

Сагнаше их Виру зеленоме,

Ту се јадни Турци окупише

Многе своје мртве оставише,

Кроз тијесне кланце и улице

Сјекоше их Срби немилице.

Ту стадоше Турци вијећати,

Куда им је најљепше бјежати,

Да л’ ће бјежат блату на ширину

Или пјешке низ тврду Крајину.

Него виђи и несреће више,

Из облака муње ударише,

Запалише турску џебеану

Од чуда се Турци престравише,

Црмничани од свуд ударише

Не даше им блатом широкијем

Нагнаше их Скадарском крајином

Хиљаду им глава посјекоше,

Богу хвала Срби побједише!

 

*) Ове двери и данас постоје и познаје се куда је зрно пролећело: у 1910. год. имао је доброту прегледати их г. Ј. Ердељановић проф. беогр. универзитета.