Бој
Пиперски с Тахир-пашом
Књигу пише Скадарски Везире,
А шаље је у Стамболу граду,
А на руке Цару честитоме:
„О Султане, огријано сунце!
Мене многе даве досадише,
Од простране земље Арбаније,
И од Спужа и од Подгорице.
Туже Турци на племе Пипере,
Да им љуто они досадише:
Робе буле и сијеку главе,
И ћерају коње и волове,
Разваљују дворе и стомборе, —
Но ми пошљи војске неколико,
Да ударим на племе Пипере,
Да раскопам ајдучко гњијездо!”
Кад Султана књига допанула,
И видио књига што му пише,
Он дозива пашу Тахир-пашу:
„Тахир-пашо, моја вјерна слуго!
Хајде, слуго, Скадру бијеломе,
Собом узми војске неколико,
И цијелу земљу Арбанију,
И удари на Пипере тврде,
И раскопај ајдучко гњијездо —
Све пороби мало и велико,
А попали огњем свеколико..”
Тад се паша са Стамбола крену;
Собом узе неколико војске,
Увезе се мору дебеломе, —
А извезе Скадру бијеломе;
Ту окупи Арбанију љуту,
Па отиде варош Подгорици,
На Дољане с војском починуо,
Па отолен ситну књигу пише,
А шаље је у кршне Пипере,
А на руке попу Вукосаву:
„Вукосаве, попе од Пипера,
Пошљи мене арач од Пипера,
Тежак арач од седам година,
Уз араче осам ђевојака,
Уз ђевојке дванајест таоца,
Све таоце које тебе пишем:
Од Рогама два Рогамовића,
Од Дедана два Дедановића
Од Племића до два Пилетића
Од јакога браства Вукчевића,
Сва четири брата Тошковића,
И твојега попа Милутина,
И дијете Мрчорицу Пеја,
Јер царево перо изговара;
Ако ли ми то послати нећеш,
Ја ћу силну војску окренути,
На Пипере с војском ударити
И тебе ћу жива уватити
И веље ти муке ударити.”
А кад књига у Пипере дође,
Књига попа Вукосава нађе;
Кад је попе књигу проучио,
И кад виђе књига што му пише —
Бога ми му мила не бијаше,
Али друкче бити не могаше,
Но је попе на ноге скочио,
И узима бистра џефердара,
И изиде на Бљелоглав равни,
Ту опали бистра џефердара!
На вику се скупише Пипери,
Тад им попе књигу проучио,
И такву је ријеч говорио:
„Сад што ћемо, моја браћо драга?
Сад што ћемо од овога врага?!”
Неки веле: да му арач дамо;
Неки веле: да га и не дамо.
Таман они у ријечи били,
Док ево ти Мрчарица Пејо,
И дијете попов Милутине,
Пиперима помоћ натурише,
Они њима здравље приватише,
И ситну им књигу кажеваше,
Која их је скоро допанула.
Но што рече Мрчарица Пејо:
„О Пипери, моја браћо драга,
Што ви паша за араче пише, —
Имате га даћете га турцим;
Што ви паша за таоце пише, —
Имати их, даћете их турцим,
Ја ћу први пред таоце поћи;
Што ви паша за ђевојке пише —
То ј од људи зазор и сраагота,
А од Бога велика грехота;
Но ако ћет’ мене послушати,
Да пишемо лист књиге бијеле,
Шиљимо је паши на Дољане —
Не дамо му нишата до камена.”
Пипери му ријеч пофермаше,
Вукосаву попу говорише:
„Пиши, попе, паши на Дољане,
Не дамо му ништа до камена,
Да се бије у оба рамена,
Па нек удри кад је њему драго.”
А кад попе саслуша Пипере,
Он довати дивит и артију,
Ситну књигу на кољено шара,
И у књигу паши изговара:
„Тахир пашо, царев серашћере!
И ако си с’ цару захвалио,
Да ћеш наше племе погазити,
Од Пипера арач покупити,
Зато си се, пашо, преварио.
Што си мене у књизи зборио —
Не дамо ти ништа до камена,
Да се бијеш у оба рамена,
Па ти удри кад је тебе драго,
Вазда смо те кадри дочекати.“
Књигу свио, печат притиснуо,
Па под књигу књигоношу нађе,
Књига паши на Дољане дође,
А кад паша књигу проучио —
Хитро паша на ноге скочио,
Па у војску пуштио телале:
Ко је коњик — притежи колане;
Ко је пјешак — притежи опанке,
Јере ћемо сјутра на Пипере!
А кад самну (sic = свану) и огрија сунце
Тад се паша са Дољана крену —
Ударише бубњи и свирале,
Стаде јека горе и планине,
Но Пипери соколови сиви,
Они своје робље окупише,
Одведоше горе у планине,
И они се браћа окупише,
На Стијену пред бијелу цркву,
Ту се они Богу помолише,
И часнијем крстом прекрстише,
Па с’ у бјелу цркву затворише,
У крваву кулу Тошковића,
И ту тврде шанце поградише;
А кад турци пошли са Дољана,
На Златицу воду пријеђоше,
На Рогаме село ударише,
И Рогаме село изгореше,
И на Баће село ударише,
И ту село мало изгореше,
Изгореше ватром попалише;
На Племиће село ударише,
И Племиће село опалише;
На Стијену село ударише,
И Стијену село изгореше —
Све до б’јеле куле Тошковића,
На кулу су турци насрнули,
Но се момци из затвора бране:
Сипљу огањ на свакоју страну,
Око себе обаљују турке,
Ма на срну љута арбанија,
Нанесоше сламу и сијено,
Око б’јеле куле нанијеше,
Запалише са четири стране;
Кад се момци на муку виђоше,
Од куле су врата отворили,
За оштра се гвожђа доватили
Понајпрви Мрчарица Пејо,
Па у турке јуриш учињели.
Ту је њима добра срећа била:
Тек им турци плећа обратише —
Побјегоше главом без обзира,
Док на богаз турке наћераше,
На високе Орлује стијене —
Скачу турци хиљаду лаката
Низ широку дрезгу наћераше,
Док дођоше на воду морачу,
Доста њима глава посјекоше,
И доста им хата уграбише.
А кад мосту на Златицу били —
Пуче једна пушка од турака,
Те погоди попов Милутина,
По сред паса укиде га с гласа;
А кад мосту на ћуприју били —
Пуче друга пушка од турака,
Те погоди Мрчарицу Пеја,
У кофије међу очи двије
Паде Пејо у воду Морачу,
А то виђе паша Тахир паша,
Па наћера коња од мегдана,
У ћера га у воду Морачу,
Не би ли му Бог и срећа дала,
Да би Пеју окинуо главу. —
Но пиперске пушке запуцаше,
Те ми пашу згодно догодише —
Задријема паша низ дорина,
Те он паде у воду Морачу...
Морача га вода занијела,
У сиње га море понијела,
И на томе боја раздвојише,
Ту Пипери мегдан задобише
И с турака шићар покупише:
Доста блага руха и оружја,
И крајини образ освјетлише,
Ко што су се вазда научили.
Прибиљежио: Михаил Милићев Вукотић
"Луча"
1899.
Нема коментара:
Постави коментар