Пивјанин Бајо и Фочић Мурат-ага
Вино пијо Пивљанине Бајо,
На бијелу од камена кулу,
У широку Рисну и Перасту;
Пијућ’ вино Бајо проговара:
„А тако ми Бога великога,
Како славни Ђурђев-данак дође,
Ја ћу чету малу покупити,
Чету малу тридесет хајдука,
Па ћу ићи мојој ђедовини
У широку Пиву валовиту,
Окле су ме ишћерали Турци,
Има пуно дванаест година,
Да споменем моје јаде љуте.
Ево има дванаест година,
Одка’ Турчин Фочић Мурат-ага,
Са његово дридесет делија,
Освојио Пиву валовиту,
Па јој грдни зулум учинио:
Узео им коње од јахања,
На плећи им турио самаре;
Узео им изорне волове,
На рамо им турио јармове;
Ђегод нађе лијепе ђевојке,
Све је љуби по неђељу дана,
Са његово тридесет делија;
А ђе нађе лијепе невјесте
Баш невјесте скоро доведене,
Све је љуби по неђељу дана,
Иза жива мужа побратиме.
„Пржи коке, а љуби ђевојке,
А Трећину носи имовине.“
Што се Бајо Богу зарекао,
То је Бајо био учинио. —
Како славни Ђурђев данак дође,
Он покупи тридесет ајдука,
Ђе год нађе доброга јунака
Све по пушци и по десној руци,
Који може стићи и утећи,
На тијесну мјесту причекати
И рањена друга прихватити.
А пред њима до пет арамбаша:
Прво соко Пивљанине Бајо,
А друго је од Бањана Јанко,
А треће је од Клиса Бориша,
А четврто од Риђана Божо,
Пето бјеше од Зминице Рајко.
Па навише лако полагано,
Док дођоше на Риђане равне
Покрај куле од Риђана Божа.
Тада рече од Риђена Божо:
„Погледајте браћо моја драга,
Каква ми је од камена кула,
Окле су ме ишћерали Турци,
А моја је опушћела кула,
Потамјела и поманатила“
Па га грозне сузе пропадоше...
Рече соко Пивљанине Бајо:
„Та луд ли си драги побратиме,
Ја да дођем Пиви валовитој,
Па да видим од камена кулу,
Ја бих јунак грлом запјевао“
Па отоле Срби окренуше,
Док дођоше у Бањане равне,
Покрај куле од Бањана Јанка.
Тада рече од Бањана Јанко:
„Погледајте браћо моја драга,
Каква ми је од камена кула,
Потамјела и поманатила,
Отле су ме ишћерали Турци,
А моја је опушћела кула“.
Па га грозле сузе пропадоше.
Рече соко Пивљанине Бајо:
„Та луд ли си, драги побратиме,
Не бих река, да би заплакао
Нити моје ти плашио друштво.“
Па хајдуци од’тле окренули,
Док дођоше у село Зминицу,
Покрај куле од Зминице Рајка.
Тада рече од Зминице Рајко:
„Побратиме Пивљанине Бајо!
Ну погледај моју танку кулу,
Опушћелу и о сироћелу,
Потамјелу и поманатилу. —
Отле су ме ишћерали Турци.“
Па га топле сузе пропадоше...
Но што рече Пивљанине Бајо:
„Ајд не лудуј, драги побратиме,
Немој топле сузе прољевати,
Нит ми плашит’ у чети дружину.”
Па ето их лако полагано,
Док дођоше на Клисане равне,
Покрај куле од Клиса Борише.
Тада рече од Клиса Бориша:
„Погледате браћо моја драга,
Каква ми је од камена кула:
Потамјела и поманатила,
Опушћела и осироћела,
Окле су ме ишћерали Турци“.
Па га топле сузе пропадоше.
Рече соко Пивљанинс Бајо:
„Побратиме од Клиса Бориша,
Зашто плачеш за бијелом кулом?
Доста ћемо кула направити
По широку Рисну и Перасту.”
И отоле чета окренула,
Па навила Дуги и Голији,
По врх равне Пиве валовите.
Тад погледа Пивљанине Бајо
Своју бјелу од камена кулу:
Са три стране кров јој опануо,
Са четврте совом подупрта,
На запјева грлом бијелијем:
„Пиво равна, моја ђедовино,
Ево има дванаест година,
Како су те Турци посвојили,
А вељи ти зулум ударили,
Па све чине како им је драго:
Узели ти коње од јахања,
Узели ти изорне волове,
На плећи им турили самаре,
А на рамо метнули јармове.
Прже коке, а љубе ђевојке,
А још љубе вјеренице љубе,
Баш које су скоро доведене.
Не даду се женит’, ни удават,
Постараше лијепе ђевојке;
Постараше момчад нежењена,
Све ти пеку јањце од оваца.“
Кад дођоше на воду Голију,
Ту је чета починула била;
Ко је жедан ледне воде пије;
Ко је гладан он ти леба ије;
Ко ли страшљив притеже опанке;
Ко ли јунак о оружју ради.
Ту их тавна ноћца прихватила,
А бјели их данак оставио,
Ту су Срби ватру наложили
И туна су нојцу коначили.
Кад у јутро, јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Хајдуци се били опремили.
Кад на подне навалило сунце,
Док ево ти низ планину овце:
Има брава хиљаду оваца,
А пред њима тридест ђевојака.
Ту су цуре стадо напојиле,
Напојиле па запландовале
У силноме хладу буковоме.
Рече соко Пивљанине Бајо:
„Имаде ли у дружини друга,
Да обиде оно пландовиште,
Окле ли су пребијеле овце?“
Сва дружина ником поникоше,
И у црну земљу погледаше.
Не нађе се у дружини друга,
Да обиде овче пландовиште.
Но да видиш Пивљанина Баја,
Он довати џека до ремика;
Који прима литру тученика
И петоро зрна ливеника,
Па га ето овчем пландовишту,
Док ту нађе тридест ђевојака
Остарале и посијеђеле.
Њима Бајо помоћ натурио:
Божја помоћ пристале ђевојке!
А ђевојке на ноге скочиле,
И Божју му помоћ прихватиле.
Тада рече Пивљанине Бајо:
„О Бога ви, пристале ђевојке,
Ђе су вама овчарски чобани.
Да чувају од вукова овце?“
А ђевојке зашле бесједити:
„О Бога нам од горе хајдуче!
Ево има дванаест година,
Ка’ се диже Фочић Мурат ага,
Са својијем сином Мемед-агом
И с’ његово тридесет делија:
Узели ни коње од јахања,
Узели ни изорне волове;
На плећи ни турили самаре,
А на рамо метнули јармове
И трећину носе имовине.
Све би њима јаде опростили,
Но с’ не даду женит’, ни удават’;
Све ни пеку јањце од оваца,
А све љубе вјеренице љубе,
Које но су скоро доведене;
Прже коке, а љубе ђевојке:
Не би смо ти јаде исказали
Баш за седам бијелијех дана,
Што ни чини Фочић Мурат-ага,
Са његово тридесет делија
Рече соко Пивљанине Бајо:
„О Бога ви пристале ђевојке!
Када дође Фочић Мурат-ага
У широку Пиву валовиту
Помиње ли Пивљанина Баја?
А ђевојке тада бееједиле:
“Не вријеђај, наше ране љуте,
Да је нама у животу Бајо,
Не би Бајо ’вако допуштио,
Да не прште краичници Турци!”
Тада рече Пивљанине Бајо:
„Ја сам главом Пивљанине Бајо;
Ово ти је, а другога нема.”
Када чуле прикладне ђевојке,
Па овако цуре бесједиле:
„Благо нама данас до вијека!
Савише се око врата Бају,
Као змије о црноме трну.
Пита цуре Бивљанине Бајо:
„Ђе је сада Фочић Мурат-ага?”
А ђевојке њему бесједиле:
„Мили стрико, Пивљанине Бајо!
Сад ће доћи Фочић Мурат-ага,
Неће проћи пуно по сахата,
Да се купље у воду студену,
Са његово тридесет делија.
Ми хоћемо њему да перемо,
Баш њихово рухо и ођело
И печемо јањце од оваца.”
Кад то зачу Пивљанине Бајо,
Поврати се у своју дружину,
Па дружини ријеч проговара:
„Браћо моја и дружино драга!
Сад ће Фочић Мурат-ага доћи
Са његово тридесет делија,
Да се купље у воду студену,
Но сад, браћо, ако Бога знате,
Не би смо ли њима ударили,
Дако би ни Бог и срећа дала,
Дако би смо погубили Турке,
И њихове придобили главе,
Још њихово рухо и оружје.”
Рече соко од Риђана Божо:
„Чујте мене, моја браћо драга,
Ја сам ноћас грдан сан уснио,
Ђе долеће тридест голубова,
Сваки вама паде на рамена,
А долеће црна кукавица
Она паде мене на рамену, —
Оћу данас браћо погинути
У високу Дугу и Голију.”
Овако му проговара Бајо:
„Ајд’ не лудуј, драги побратиме,
Сан је тлапња, а Бог је истина,
Нема смрти без Ђурђева дана!”
Тада Бајо разредио друштво
Око пута с’ обадвије стране
И тако им наредио Бајо:
Да ниједан пушке не истури,
Док не пукне његов џефердаре
На Турчина Фочић Мурат-агу.
Сложни били па се насулили,
Сваки оде око друма пута,
Како им је наредио Бајо.
Бајо сједе на сред друма пута,
Па за камен чело заклонио,
А на камен џека наслонио,
Те он чека Фочић Мурат-агу.
Мало стало, дуго не трајало,
Док ево ти Фочић Мурат-аге,
На лабуду коњу од мегдана,
А за њиме тридесет делија
На тридесет коња од мегдана.
А какав је Фочић Мурат-ага:
Колико је Турчин осилио,
На Лабуда ноге прекрстио,
У руке му седефли тамбура
Јасно куца танко попијева,
Припијева Пивљанина Баја.
Још овако Турчин проговара:
„Сад да ти се подигнути, Бајо,
Да погледаш Фочић Мурат-агу,
Са његово тридесет делија
У широкој Пиви валовитој,
Какав зулум чини јадној раји!”
А то Бајо и слуша и гледа,
По танкој га пушки сагледао,
Па је џека Богом закумио :
„Богом брате, бистри џефердаре,
Прифати ми ватру на табану,
За око те ни молити нећу.
Па је џеку ватру наложио,
Згодно гађа, љепше погодио
У ковије међу очи двије,
Прште њему чело на четворо,
Падоше му очи на долину,
Би рекао и би се заклео,
Да су њему на поклеку биле.
Пуче једна пушка од Турака,
Те погоди доброга јунака,
Барјактара од Риђана Божа, —
Паде јунак у траву на главу,
Ни жива га земља не шчекала.
Запуцаше пушке од хајдука,
Те убише тридесет Турака,
Па им русе посјекоше главе.
Узеше им тридест седленика
И узеше рухо и оружје.
Укопаше од Риђана Божа
Укопаше, па га ожалише
И дивно му гроба окитише
Са тридесет од Турака глава.
Тад запјева Пивљанине Бајо:
„Сад да ти се подигнути, побро!
Како смо те добро осветили,
А још боље гроба окитили
Са тридесет од Турака глава.
Весели се моја ђедевино,
Ђедовино Пиво валовима,
Јер с’ опрости тешкога сужанства
Од Турчина Фочић Мурат-аге
И његово тридесет делија!“
Отоле се Срби повратише,
Док дођоше Рисну и Перасту
На Бајову пребијелу кулу.
Па с’ Турака дијелише благо,
А и Божу дио учинише:
Има стару на оџаку мајку, —
Послаше јој готовину благо,
Што би Божа на дио допало;
Послаше јој коња седленика,
Што би Божу на дио дошао
И Божово рухо и оружје,
У сахрану остаралој мајци,
Да се храни за живота свога.
Ш. К
"Луча" 1896.
Нема коментара:
Постави коментар