Махмут-паша и његова љуба
Подиже се Махмут-паша стари,
Подиже се у лов у планину,
Са бијела Скадра на Бојану.
Собом води слуге и слушкиње,
А за њима хрте и загаре;
Пошто се је паша окренуо,
Младој љуби паша говорио:
„З Богом остај, моја љубо драга!
Ја ћу бити у лов у планину,
Бићу тамо за петнаест дана,
Но ми чувај пребијеле дворе.”
На то су се они растанули:
Паша оде у лов у планину,
Пашиница оста на дворове.
Теке паша поље прегазио,
И замаче гори и планини,
Зове була слугу Усеина,
Усеину слуги говорила:
„Усеине највјернија слуго!
Оли мене нешто послушати?
Добрим ћу те даром даровати.”
Хоће Туре, једва и чекао.
На то њему була проговори:
„Хајде пођи скадарском пазару,
Потражи ми Карамет Османа,
Од мене му понеси поздравље,
Нек што прије на дворове дође;
Јер је паша у лов планину,
Неће доћи за петнаест дана.“
Оде слуга низ уске сокаке,
Свуд’ се скита за Османа пита;
Докле дође на Паруцу равну,
Туна нађе Карамет Османа,
Ђе бацаше камена с’ рамена,
И скакаше скока јуначкога.
Кад га виђе слуга Усеине,
Примаче се, па му проговара:
„О делијо Карамет Османе!
Поздравља те пашиница млада,
Да јој идеш на бијеле дворе;
Јер је паша у лов у планину,
Неће доћи за петнаест дана.”
То је Осман једва и чекао,
Па отиде до бијела двора,
Дивно се је Осман ођенуо,
Ођеде се и понапије се,
И затакне двије пушке мале,
И објеси сабљу о гајтану;
Па се вранцу баци на рамена,
Па га ето на пашине дворе,
Сретоше га слуге и слушкиње,
Испод њега коња ухватили,
Слуга вода коња на ливаду,
А Османа млада пашиница,
Одводила на бијеле дворе;
Увела га у шикли одаји,
Приноси му пива и јестива.
Но што вели Карамет Османе:
„Ја овако пристанути нећу,
Што три страже поставити нећеш:
Једну стражу иа оборна врата,
Другу стражу на сред од пазара,
Трећу стражу у дно поља равна.”
Пашиница њега послушала,
Довикнула Усеина слугу,
Па му каза што је и као је,
И за то је Усеин послуша.
Кад се Осман у рахатлук нађе,
Стаде љубит’ лице пашинице,
Тако траја за петнајест дана,
Кад петнајест наврши се дана,
Зове стража са дно поља равна:
,,Бјеж’ из двора Карамет Османе,
,Бјеж’ из двора е ћеш погинути;
Ево иде паша на дворове;”
Јадан Осман бјежати оћаше,
Пашиница млада не даваше.
Опет вика стража са пазара:
„Бјеж’ из двора Карамет Османе!
Ево иде паша на дворове,
Бјеж’ из двора, е ћеш погинути.”
Јадан Осман бјежати оћаше,
Пашиница млада не даваше.
Ал’ завика стража са крај врата:
„Бјеж’ из двора Карамет османе!
Бјеж’ из двора, е ћеш погинути!
Ево иде паша на дворове!”
Шћаше Осман и була хоћаше,
Ал’ се више бјежат’ не могаше.
Кад се Осман виђе на невољу,
Он се сакри доље у подруме;
Таман Осман доље у подруме,
Стари паша на бијеле дворе.
Паша пита пашиницу младу:
„Љубо моја, право да ми кажеш:
Што је руса коса замршена?
Што су црне очи замућене?
Што је тебе потамњело лице?“
Мудра була лагат’ умијаше,
Паши своме ријеч говораше :
„Махмут пашо, драги господару!
Сву ноћ ми је чедо преплакало,
Н’јесам сана на очи метнула,
Од тога ме забољела глава,
И ухвати трољетна грозница.“
— Мудра била, лагат’ умијаше —
Ал’ јој паша лагат’ не даваше,
Већ он опет љуби говораше:
„О, за Бога, моја љубо драга!
„Чије ли су двије пушке мале?
А чи ли је сахат из њедара?
Чије вранац под жуту неранџу?”
Мудра була лагат’ умијаше,
„Махмут пашо, драги господаре!
Отац ми је јутрос долазио,
И са њим' су браћа долазила;
Мој ти отац вранца поклонио,
Моја браћа пушке и сахата.“
Мудра була лагат’ умијаше,
Ал’ јој паша лагат’ не даваше,
Љуби својој паша говораше:
„Љубо моја, шинула те гуја!
Лаже твоје више не помажу;
Вранац коњиц Карамет Османа,
Ја сам му га био поклонио,
У мене га дворбом из дворио.
Пушке мале Карамет Османа,
И сахат је Карамет Османа.“
Па подвикну паша у подруму,
И дозива Карамет Османа:
„Чујеш море, Карамет Османе!
Оди узми двије пушке мале,
И уз пушке сахат из њедара;
Па узјаши твојега вранчића,
Ти се немој ништа препанути,
Животу ти ништа бити неће,
И ја сам се у подрум затвара
Кад сам био у мојој мдадости?
Пошто Осман из подрума дође,
И пошто га паша испратио,
Љуби својој паша говорио:
„Невјернице! а не вјерна љубо!
Ил’ ћеш, љубо, лучем свијетлити,
Ил’ ћеш моју сабљу пољубити?
Или ћеш ми пушке очистити?”
Була млада паши одговара:
„Махмут пашо, драги господаре!
Посјеци ме с’ твојом бритком ћордом.”
Опет була паши проговара:
„Махмут пашо, драги господару!
Пошто ћеш ме младу погубити,
Оли мене нешто послушати?
Не молим те да ми живот пуштиш,
Већ те молим завјет да испуниш;
Да оградиш моста на Бојану,
Јер не може јадна сиротиња,
Возити се и плаћати лађу;
Ту ћеш пашо севап учињети,
И за моју и за твоју душу.
Још ако ћеш мене послушати:
Да оградиш пребијелу цркву,
Овђе има влаха сиромаха,
Па немају евоје богомоље:
Ту ћеш, пашо, севап учињети,
И за твоју тт за моју душу.
Још ако ћеш мене послушати:
У тавници твојој проклетници,
Шест Лимљана, девет Црмничана,
И шеснајест младијех Зећана,
Ево има пет година дана,
Од како ти туже у тавницу.—
Пушти, пашо, сужње из тавнице!
Ту ћеш, пашо, севап учињети,
И за твоју и за моју душу.“
То изусти пашиница млада,
То изусти, сабља сијенула,
Мртва паде млада пашиница.
Лијепо је паша сахранио,
Још јој љепше аманет примио.
Направио моста на Бојану,
Направио пребијелу цркву,
И пуштио сужње из тавнице;
И данас се аманет познаје.
“Луча” 1896.
Нема коментара:
Постави коментар