Шп. Калуђеровић - Пивљанин Бајо и паша од Затарја

Пивљанин Бајо и паша од Затарја

Вино пије Пивљанине Бајо,

У широку Рисну и Перасту

На бијелу од камена кулу,

Пијућ’ вино, Бајо проговара:

„А тако ми Бога великога,

Како славни Ђурђев данак дође,

Покупићу једну чету малу

Од широка Рисна и Пераста,

Да је водим у Затарје равно,

А до куле паше од Затарја,

Дако би ми Бог и срећа дала,

Да велико благо покупимо:

Да покујем токе на хајдуке

И њихове бистре џефердаре,

Још њихове сабље демишкиње.“

Што се Бајо Богу захвалио,

То је Бајо био сатворио. —

Како славан Ђурђев-данак дође,

Он покупи једну чету малу?

Чету малу од триста хајдука

Од бијела Рисна и Пераста;

Ђе-год нађе доброга јунака,

Све но пушци и по десној руци,

Који може стићи и утећи,

На тијесну мјесту нричекати

И рањена друга прихватити,

А пред четом Лима барјактара

Од Приморја крваве паланке.

Кад је Бајо чету покупио,

Ситну књигу на кољену шара,

Па је шаље у Затарје равно

На рукама паши од Затарја:

„Чујеш мене, пашо од Затарја,

Ја сам чуо ђе ми људи кажу,

 Да ти имаш триста ћеса блага,

А ја немам паре ни динара.

Оћеш ли ми пашо поклонити,

Поклонити шесет ћеса блага,

А све блага жутије дуката.

Ако ћеш их мене поклонити,

Задавам ти божју вјеру тврду,

Куд год хоћу чету проводити,

Клонићу се од чардака твога,

Чуваћу га као своју главу;

Ако ли их оправити нећеш

С драге воље, ти ћеш насрамоту.”

Књига дође у Затарје равно

На кољено паши од Затарја,

Књигу гледа грохотом се смије,

Па овако Турчин проговара:

„Гле курвића Пивљанина Баја,

Какву ми је књигу оправио,

Да му пошљем шесет ћеса блага!”

Па је одма књигу оправио

Бијеломе Рисну и Перасту,

А на руке Пивљанону Бају,

У књизи га тако поздрављаше:

„Чујеш мене, Пивљанине Бајо!

Што ми тражиш шесе’ ћеса блага,

Не дам тебе паре ни динара,

Осим голу сабљу иза врата,

Два камена на оба рамена;

Још ме слушај, Пивљанине Бајо!

Што ми кажеш, да ћеш амо доћи,

Не било ти за очину душу

За очину и за материну —

Удри, Бајо, кад је теби драго,

Вазда сам те кадар дочекати“.

Кад је Бају књига долазила

И кад виђе што му ситна пише,

Он подвикну три стотин хајдука:

„Сад хајдуци, моја браћо драга,

Да идемо у Затарје равно,

А до куле паше од Затарја,

Дако би ни Бог и срећа дала,

Да велико благо покупимо,

И њихове придобимо главе”.

Оће они ријеч не чињаху,

Па сподбише струке сињгавице,

А на плећи шарке обравнице,

А на рамо бистре џефердаре,

Па отоле Срби окренуше,

Ето ти их уз которске стране,

Док дођоше на врх од Праћишта,

Ту је чета починула била:

Ко је гладан једе леба сува,

Ко је жедан пије воде хладне,

Ко ли јунак о оружју ради,

Но не хоће Пивљанине Бајо,

Вазда му је наредно оружје.

Бајо сједи на камен студени,

Па овако поче бесједити:

„Да имали у дружини друга,

Ђе је добар шићар запазио

У влашкоме ја л’ српскоме граду?”

Сви хајдуци ником поникоше

И у црну земљу погледаше,

Но не гледа Лимо барјактаре,

Него побру међу очи црне,

Па овако Лимо проговара:

„Побратиме, Пивљанине Бајо!

 Ја сам добар шићар запазио

Тамо горе у Безују равну,

А на кулу Краичника Рада,

Има Побро стотину волова,

Ми би њему могли ударити,

Задобити стотину волова,

Још његово небројено благо!

 Тада рече Пивљанине Бајо:

„Не хвала ти, драги побратиме!

Безује је моја ђедовина,

А Пива је моја бабовина,

 Ја ти тамо ни крочити нећу,

Него одох пут Затарја равна

Бјелој кули паше од Затарја,

Ђе сам јунак давно намислио.”

Па он скочи на ноге лагане

И подвикну тристотин’ хајдука.

Отоле се Срби окренуше,

Па на више преко Горе Црне,

Док дођоше у Затарје равно;

У најљепше доба долазили,

Међу акшам и међу јацију,

Ђе их тавна нојца прихватила,

 А бјели их данак оставио,

Па ту сјели те отпочинули.

Мало било, дуго не трајало,

Док ево ти старца Игумана,

Има старац сто и шесет љета,

Носи старац у руке јаглука,

У јаглуку све из главе зубе.

Старац њима помоћ натурио,

Ајдуци му помоћ прихватили

И до себе мјесто начинили.

Но не хоће старац растезати,

Но се одма поче Јадовати:

„Сад помагај, Пивљанине Бајо!

Од силнога паше од Затарја

И његова Усеина сина:

Ево има два мјесеца дана,

Заминуо по Затарју равну,

Те он купи данке и хараче

И порезе од седам година;

Од велике нужде и невоље —

Ево су ми попадали зуби, —

Па сам моје искупио зубе

И донио ево међу вама,

Не би ли се на ме смиловали,

Да на пашу сложно ударите;

Не би ли ви Бог и срећа дала,

Да његову погубите главу,

Од зулума избавите рају!”

Кад је њега Бајо саслушао,

Вјеру му је тврду заложио,

Да ће њега старца послушати

И његову молбу извршити,

Ако Бог да и срећа донесе.

Па да видиш Пивљанина Баја,

Скочи јунак на ноге лагане

И подвикну тристотин хајдука.

Заврнуше скуте и рукаве,

Па у Тару воду загазише;

Пријеђоше Тару воду хладну,

Па навише преко од Затарја,

Док дођоше под пашину кулу.

При њима је лоша срећа била

Око куле камена авлија,

На авлији затворена врата,

А на врата реза натурена,

Баш да пукне од облака муња,

Не би могла саломити врата,

А камо ли рука од хајдука.

Ајдуци се на муци виђеше,

Но не гледа Лимо барјактаре,

Но је јунак скока поскочио,

Те искочи на бедем од града,

Па ускочи доље у авлију,

Те отвори од авлије врата —

Уљегоше три стотин’ хајдука.

Лимо пође ка бијелој кули,

Уз госпоцке ситне басамаке,

Докле дође на врата од куле.

Кад на кули врата затворена,

И на њима реза натурена.

Баш да пукне од облака муња,

Не би могла саломити врата,

А камо ли рука од хајдука.

Кад то виђе Лимо барјактаре.

Он се натраг у дружину врати,

Па овако јунак проговара:

„Чујте мене, моја браћо драга,

Запиштите грлом бијелијем,

Ка што пиште сужњи у синџиру,

Ја ћу викнут’ на врата од куле:

„Кадо моја, отвори ми врата!”

Сложни бише па се послушаше.

Сад да видиш Лима барјактара,

Ето њега на врата од куле,

Па овако јунак проговара:

„Не бојте се сужњи у синџиру;

Не бојте се, не веселили се,

Јер ја имам на дворове каду,

Сад ће нама отворити врата”.

Па овако Лимо проговара:

„Кадо моја, отвори ми врата!”

Оће она ријеч не чињаше,

Јер мишљаше, да је паша побро,

Па је њему отворила врата.

Када виђе бијела кадуна,

Ђе се сјају токе на хајдуке,

Она шћаше затворити врата,

Но јој не да Пивљанине Бајо,

Но кадуну ухвати за руку,

Па овако њојзи проговара:

„Ово није паша од Заторја,

Него главом Пивљанине Бајо.“

Уљегоше три стотин’ хајдука,

Уљегоше те отпочинуше,

На пашиној од камена кули.

Приправише госпоцку вечеру,

Па су туна нојцу коначили.

Кад у јутро зора осванула,

Опреми се три стотин’ хајдука

На бијелој од камена кули.

Мало било дуго не трајало,

Док ево ти паше од Затарја

И његова Усеина сина,

Па под кулу коње одјахаше,

Па их ето на бијелу кулу.

Како они изишли на кулу,

Сусрете их Пивљанине Бајо,

Поред њега Лимо барјактаре,

Обојици погубише главе:

Па по кули покупише благо

И узеше два коња витеза,

На окрету кулу запалише,

Ухватише бијелу кадуну,

Одведоше Рисну и Перасту.

Шп. Калуђеровић — учитељ

"Луча" 1897.