Смрт Јована Шибајлије 1809 год.

Смрт Јована Шибајлије 1809 год. *)

Вино пили Турци Краичници,

Мејданџије, Босанске делије;

Вино пили и бистру ракију,

На крај Босне близу воде Дрине,

Међу њима Беже Турајлија,

Поносита царева, делија.

Пошто су се напојили вина,

Те им винце улило у лице,

А ракија говор отворила —

О свачему Турци бесједили:

О коњима и о јунацима;

О земљама и о градовима;

О момцима и о ђевојкама,

А највише зборе о јунаштву,

Па стадоше Турци запитиват’;

Запитиват’ Туран-бега млада:

„Турајлија, влашки крвопија,

Од све наше Босне мејданџија,

Је си ли се икад препануо?

Ил’ од вука, или од хајдука,

Ал’ од чете турске ја каурске?”

Но говори Туран-беже млади:

„Турци браћо! Босанске делије!

Нијесам се никад препануо

Од хајдука ни од мрка вука,

Ни од чете турске ни каурске,

Само сам се једном препануо,

Нит’ у гору, нит’, у б’јелу двору,

Но у поље на мејдан јуначки:

—Кад нас једном власи наћераше

Код Ужице града бијелога

Под управом вођа Кара-Ђорђа.

Па када се на мејдан сретосмо —

Пушти Ђорђе дванајест војвода

И осталу војску свуколику,

Међу њима и барјактар храбри,

Јунак прави соколова крила

Брат рођени Војводе Гаврила,

А на име Јован Шибајлија

Са њим влашче Симо Токајлија¹)

Пјевач српског вођа Кара Ђорђа,

Те га прати пјесмом путујући,

Путујући и боја бијући;

Он му пјева и кад су мејдани,

И кад буду од почивке дани.

Па ме Јован барјактаре зајми

На његову претилу дорату,

И каурин Симо арамбаша,

На зекаљу Дервиш-аге старог,

Којега је на мејдан добио

Баш Дервиша кад је погубио.

Ја једнога бих чекао сама,

Ема не смјех два добра јунака,

Но побјегох пољем широкијем,

Ал’ је бржи под Симом зеленко

Брз је зекаљ, заклали га вуци,

Бржега га у каура нема

Без несретња Кучукова вранца,

У војводе Мутафа Лазара.

Ал’ је мене добра срећа била,

Пуче њему колан на зекаљу,

Полеке му седло на пријеко,

Ја утекох на коњу ђогину, —

Таде сам се јако препануо.

Те чујте ме, Турци браћо драга,

Жао су ми тада учињели,

Учињели два мрка хајдука.

Па бих звао барјактар Јована,

Звао бих га на мејдан јуначки,

Но је чудан адет у каура,

Сам не оће на мејдан јуначки,

Него вазда кад на мејдан креће

Ставља себе у заплеће Сима.

Но је л’ була родила Турчина,

А сестрица брата одгоила,

Без бешике на бијеле руке,

На чистоме ђевојачком крилу,

А данас га придесила овђе,

Да би стао мене у заплеће,

Да ја пошљем лист књиге бијеле,

Да Јована на мејдан позовем;

А Јован ће ставит’ у заплеће

Арамбашу Сима Токајлију,

Те кад би се јунак придесио,

Да би стао мене у заплеће,

Бих га добро даривао даром;

Дао бих му сестру Пашанију,

И хиљаду жутијех дуката“.

Сва дружина ником поникоше:

Неки гледа у земљицу чарну

Како трава на завојке расте,

Као дојке у добре ђевојке;

Неки броји пуца на долами;

Неки гледа везене јаглуке,

Што му га је љуба направила.

Нико бегу одговор не дава

Само Турчин млади Осман беже.

Он не ниче већ јунак покличе

И овако бегу проговара:

„О соколе Туран-беговићу,

Ја ћу тебе поћи у заплеће

Е сам, беже, гледа' из пријека.

Кад те власи бјеху наћерали,

Тада сам ја добро сагледао

Мрка вука Јован барјактара,

И каура малог Токајлију,

О каква је она гуја љута.

Виђех под њим претила зеленка,

„На главу му од злата челенка.

А на прси токе од три оке,

За појас му двије пушке мале,

А међу њих сребрна ханџара,

О рамену пушку џефердара;

То му није оставио бабо,

Нит’ му стара доранила мајка,

Нит’ му љуба у мираз дон’јела.

Но добило влашче на мејдану,

Четујући и боја бијући,

Додијао свој Херцеговини,

А највише Дрини валовитој;

Па је и то опет мало Симу

Но је преша у ‘земљу Србију

Са војводом Мином Радовићем,

И соколом барјактар Јованом,

И осталом четом црногорском

Без питања Цара и везира,

Те нам власи досађују амо.

Вала била па се куне дином

Бих се воли ухватити ш њиме,

Да му русу посијечем главу,

Да му узмем коња и оружје,

Да осветим јаде свеколике,

Што је турској земљи учинио,

Да осветим Дервиш-агу старог,

Које га је скоро погубио”.

Кад то зачу Беже Турајлија,

Па га руком плесну по плећима:

„Бе аферим Осман-беже млади!“ —

Тада беже ситну књигу пише,

А посла је у Српску ордију

На рукама Јован барјактару;

У књизи му овако говори:

„Шибајлија Јован барјактаре!

Виђи добро што ти књига пише,

Изиди ми на мејдан јуначки

На сред поља без ниђе заклона

Међу војску турску и каурску

И поведи у заплеће друга,

Ја ћу мене ставит’ у замјену

Осман-бега Сарајску делију”.

Кад је ситну књигу направио,

Предаде је младом књигоноши,

Оде књига у Српску ордију;

Кад Јовану ситна књига дође,

Књигу штије, грохотом се смије;

Па пошто је књигу проучио,

Тада Симу право каживаше

Ђе их Турци на мејдан позивљу.

То ни Симу мрзно не бијаше.

Ту су тавну ноћцу коначили. –

Кад у јутро сунце огријало

Дигоше се оба побратима,

Припасаше свијетло оружје,

Опремише два коња витеза,

Па на добре коње посједоше,

Нагоне их кроз српску ордију,

Питају их Срби из ордије,

„Ђе хоћете, ускочке делије?

Ми хоћемо у поље широко,

Да с’ играмо по пољу џилита”.

Фала Богу фала истиноме,

О какав је Јован барјактаре

На дорату вас у чисту злату!

О бедри му крива гадарија,

Држи крсташ барјак у рукама,

Све га ките бију од барјака,

Њега ките бију по плећима,

 А дората коња по сапима –

Диван јунак на овоме св’ету.

Све му дорат зечки поскакује,

Господара пјеном пребацује.

Поред њега Симо на зекаља,

Зекаљ га је главом заклонио,

Сјају му се токе кроз бркове,

Као мјесец од петнајест дана,

Кад обасја кроз јелово грање,

Добре коње јашу у пореду;

Колико се браћа миловаху

Све им коњи гриве мијешаху,

А јунаци туре од перчина.

— И одоше пољу у ширину,

Али турци први излазили.

Кад дођоше близу до бегова,

Онда Јован овако говори:

„О Турчине, Туран-беговићу

Ал’ ће мо се бити из пушака?

Ал’ на оштре гадарије криве?“

Но говори, Туран-беговићу:

„О Јоване, од курве копиле,

И ако си влаше научио,

Ловит’ срне око Дурмитора,²)

Дивокозе око Таре хладне,

На сабљу се броји ко добије.”

Кад то зачу Јован барјактаре,

Превари се, уједе га гуја,

Па остави на биљегу Сима,

А под собом нагони дорина.

Но је Турчин стара варалица,

Па ти једну кубурлију пали,

Погоди га ма га не обали;

Другу пали ал’ га не обали.

Кад се Јован виђе на невољи,

Он дохвати двије пушке мале,

Пушке пали Турчина обали,

Па овако ријеч проговори:

„Кад с’ осветих ка’, да се посветих”.

То изусти, а душу испусти,

Земљи паде са коња дорина,

Доље паде горе не устаде...

Кад то виђе арамбаша Симо,

Проли сузе низ бијело лице;

Жао му је свога побратима,

Па овако стаде говорити :

“Јаох мене, богом побратиме,

Ђе погибо од преваре љуте;

Ти си, побро, бољи јунак био,

Ал’ ја не бих вјерова’ Турцима.”

Но говори турчин Осман-беже:

“О, ђидија мали токајлија!

Жене плачу, а људи сијечу,

А знадеш ли, не знали те људи,

У што си се море заумио?!

Знаш, да смо се срели на мејдану,

Ти с оружјем, а ја без оружја, —

Ја бих твоје отео оружје

И са њим ти погубио главу.

Но ме чекај, да ми јаде платиш,

Што си турској земљи учинио

И од Босне старца Дервиш-агу“.

Па под собом нагони гаврана;

Ма је Симо јунак од мејдана,

Па овако ријеч проговара:

„Дијете си, море, потурице!?

Ја се надам у Бога једнога,

Ако Симо буде среће старе,

Тебе неће помоћ ни оружје

А камо ли, да си без оружја.

Па дохвати пушку џефердара,

На табан му живи огањ дава,

Осман-бега низ коња обара —

Турчин паде, каурин допаде

Те му прими главу и оружје,

И прими му коња од мејдана,

Па до бега Турајлије дође,

И овако говорити зађе:

„Турајлија Босанска делија!

Није јевтин Јован Шибајлија”.

 — И прими му коња и оружје —

И његово осам челенака ³)

И ђогата коња о мејдана.

Па до свога побратима дође

И овако говорити зађе:

„ Побратиме мој крилати орле!

Погибе ми вјеран од невјере;

Јаох мене до Бога милога,

Бог убио свакога Србина —

Који држи вјеру у Турчина!

Ко ће, брате, чете сакупљати?

Ко ће бити чети четовођа?

Ко ли носит’ крсташа барјака?

Кад се вратим у наше Ускоке

Шта ћу казат твом брату Гаврилу?

Јер без тебе мени не имаде,

Побратиме, овђе војевања! ...“

Па довати свога побратима,

Претури га на коња дорина,

А узе му крсташа барјака,

Однесе га у српског логора,

Те сахрани свога побратима,

И однесе главе од бегова

Те их дава Петровићу Ђоку.

Жали Ђорђе свога барјактара,

Барјактара Јован Шибајлију, —

А милује Сима Токајлија,

Кад је свога брата осветио,

Те му дава дванаест читлука

И на њима дванајест чипчија,

У свакога рало и волови.

Но му Симо не оће дарова

Па се врати своме завичају,

Завичају у Херцеговину,

У Ускоке на крај Горе Црне.

Кад погибе Јован Шибајлија,

Жали њега цијела Србија,

Турајлију царева ордија,

Ђе се нагна јунак на јунака

Те погибе један од другога,

Да не жали један на другога.

Ема га је осветио Симо,

Оће Симо весела му мајка,

Њему мајка а мене дружина.

То је било кад се вино пило,

Овђе нама мир и здраље било!

Поља                                 Граничар.

*) Јован је Шибајлија исти ђед капетана Живка Шибајлије, а у Србији су га звали Шибјлија. Он је био тамо познат и с тога, што се Карађорђе и генерал руски дописивао са Гаврилом. Јован и Симо били су јако заљубљени, да буду први јунаци, и живјели су међу собом као рођена браћа. Они су имали и трећег побратима, који је био првобратучед св. Петру, но, на жалост, не знам како му је било име, и нијесам кадар описати његове врлине, а тако не могу описати врлине ни једнога, који је тада био у Шумадији. Овај Петровић био је пошао са знањем св. Петра и био је први у дружину, а с њима биле су личности : Мина Војвода. Шундић, калуђер из доње Мораче, двојица речени, Батрић Кршикапа, Лазар Караџић и других храбрих јунака, Треба напоменути, да су ови јунаци црногорски продрли кроз Турску на Сјеницу и да су путем много муке виђели. Кад су се враћали из Србије, нијесу заједно ишли, него, како је који могао. Као што рекосмо, Јован је био тамо барјактар, а Симо његов заступник и речено је било њима двојици дванајест читлука, Јовану седам, а Симу пет; па, пошто је Јован погинуо, давато је Симу све дванаест, само да се устави тамо. Симо се није могао уставити за то, што су му изгинули иобратими, овај је трећи погинуо прије Јована. Они су добили за једно љето суму новаца и промијенили оружје, те га замијенили бољијем. Симо је, немогући носити три оружја, своје оружје продао, а двојице побратима изнио; кад је дошао, писао је карту св. Петру и Гаврилу Шибајлији, те је дошао покојни Станко Стијепов и Гаврило, да приме оружје погинуле браће. Симо им је дао оружје и триста тридесет и четири дуката, те су на троје подијелили. А ови двојица су му захвалили, не само што је сахранио побратиме и њихове остатке сачувао, него више за то, што их је мушки осветио.

Сабља Туран-бегова налази се данас у капетана

Живка Шибајлије, коју му је Његова Свјетлост Књаз Петар Карађорђевњић даровао, те је ту сабљу скинуо Симо с Туран-бега, кад га је посјекао, па је предао Карађорђу. За ове јунаке имало би се још заслуга њинијех писати, које су чинили по Херцеговини.

¹) Токајлија, звали су га по токама, које су биле најбоље у Херцеговини и биле су доцније у војводе Крца Петровића. Ови је Симо био Терић из Ускока. Симо је умио красно пјевати и често је пјевао код Кара-Ђорђа.

²) Јован је испод Дурмитрора, из Језера.

³) Челенке је Симо изнио у Ускоке, те је од њих четири дао Гаврилу Шибајлији, четири за себе оставио.

 "Луча" 1896.