Освета Кљаића Бећира

Освета Кљаића Бећира

Чета ми се подигнула мала,

Откле ‘но се и прије дизала,

Од Љевишта, гњезда ајдучкога.

Мала чета, петнаес’ момака,

Све јунака за боја крвава,

Који може стићи и утећи

И рањена унијети друга,

Голим рукам сабљи кидисати,

На запету пушку ударити.

Пред четом су двије арамбаше,

Да ти обје по имену кажем:

Прво ти је Бајагићу Шундо,

Оно друго Бећиревић Раде.

Љућих гуја на Крајини нема,

Ни већијех турских крвопија.

Чета мала на Јаворје дође,

У планини, сјела, починула,

Ко је гладан, љеба заложио,

Ко је жедан, воде се напио,

Ко је јунак, ради о оружју.

Но не ради Бећиревић Раде,

Него Раде бесједити зађе.

“Браћо моја, петнаес’ ускока,

Је ли мајка родила јунака

Мушкијем га повијала пасом,

Јуначкијем подвикнула гласом,

Мила сека брата одгојила,

На чистоме дјевојачком крилу,

И у чету ову оправила,

Да је добар шићар запазио,

Што би ово друштво задобило.”

Кад је Рада друштво разумјело,

Све је друштво ником поникнуло

И у црну земљу погледало.

Неки броји пуце низ доламу,

Неки гледа у појас оружје,

Неки гледа како расте трава,

Како трава расте на завојке,

Кано дојке у младе ђевојке,

Но не гледа Шундо Бајагићу

Него Раду међу очи црне,

Па му Шундо ‘вако одговара:

“Јесте мајка родила јунака

А сестрица брата одгојила.

Ја сам добар шићар запазио

Тамо доље води Буковици,

Да је прошо Ибричићу Вазло,

Отишао је на Језера равна,

Да он купи силну трговину.

Но знаш Раде, срамота те било,

Кад ти Турци баба погубише,

Твога баба Кљајића Бећира,

Пос’јече га Ибричићу Вазло.

Јеси л’ каил осветити баба?”

Кад то зачу Бећиревић Раде,

Он се скаче на ноге лагане

И овако јунак говорио:

“А на ноге, ако Бога знате,

Да идемо води Буковици,

Да чекамо Ибричића Вазла

Нећу л’ мога осветити баба.”

Отолен се чета подигнула.

Ето чета у Тушину сиде.

Сву Тушину здраво прегазише,

Ватише се Ивице планине,

Док дођоше на једну пољану,

Ту и’ бијели данак оставио

А мркла и’ ноћца приватила

И ту чета конак учинила,

Сви поспаше ка’ да су поклани,

Но не спава Бајагићу Шундо,

Већ он стражу чува од Турака.

Докле му се даде погледати,

Он угледа огањ ватру живу,

Кад се Шундо ближе примакнуо,

Ал’ код ватре Потураковићу,

Око њега петнаест момака.

Кад га виђе Шундо Бајагићу,

Руке шире у лица се љубе,

Мијешају брке и солуфе;

За јуначко питају се здравље.

Па када се дивно поздравише,

Тад Јакову Шундо проговара:

“О Јакове, мио побратиме,

Дај да наше друштво смијешамо,

Да чекамо Вазла од Нишића.”

Кад то зачу Потураковићу,

Одма Јаков на ноге скочио,

Они своје смијешаше друштво.

Ту је чета нојцу коначила,

Шундо рано бјеше уранио,

Па он гледа води Буковици

Доклен му се даде погледати

Док угледа Ибричића Вазла,

На гаврана коња од мејдана,

И за њиме пет стотин овнова,

Ћерају и’ несретни Дробњаци.

Кад га виђе Шундо Бајагићу,

Он се натраг у дружину врну,

Па дружини Шундо бесједио:

“Браћо моја, тридесет ускока,

Ево иде Вазло на гаврану,

Запаните око друма пута,

Оћемо га овђен причекати

Ма се немој који преварити,

Немој прије пушку истурити,ш

Док не чује мога џефердара

И шешану Потураковића,

Да га љута не уједе гуја.”

Тако рекли, па се послушали.

Западоше око друма пута,

Док ево ти Вазла и оваца,

Но се једно момче намјерило

По имену Поповић Лазаре,

У момчету срце заиграло

Па опали пушку прекоморку,

Спусти пушку, не остала пуста,

Не погоди Ибричића Вазла,

Но под њиме вранца од мејдана,

Спрцаше се један на другога;

Тад ускочке пушке запуцаше

И убише од Нишића Вазла.

Загнаше се крвави ускоци,

Загнаше се ка’ и мрки вуци

С голим ножем у десници руци.

Ко ће први уграбити главу,

Ма најпрви Потурак Јакове

Да Турчину посијече главу.

Долећеше до два Поповића

Једно Сава, а друго Алекса,

Па стурнуше Потураковића,

Они вичу Бећиревић Рада:

“Ђе си Раде, ђе те не имаде,

Да Турчину посијечеш главу,

Да осветиш мила баба свога?”

Док долеће Бећиревић Раде,

Сабљом ману и десницом руком,

Вазлу скиде са два рама главу

Узеше му руво и оружје,

Не ћеше му узети еспапа,

Јер су овце Петровића књаза

Послаше и’ на Цетиње књазу.

Само Раде освети Бећира,

Да му баба није неосвећен.

Оћ’  ускоци, весела им мајка,

Они су се тако научили

За крст часни и за отаџбину

Вазда лити крвцу на мејдану.

у Дубровнику, 1907. 

Из збирке Р. Шуковић - Вујачића

Босанска Вила бр. 16   1908.