Приказивање постова са ознаком Djordjije Djurickovic. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Djordjije Djurickovic. Прикажи све постове

петак, 4. јануар 2019.

Погибија Аљо-бега Ћоровића


Погибија Аљо-бега Ћоровића

Подигла ее чета од Турака
Из тврдога Колашина града,
У чети је тридесет грађана
А пред њима Ћоровићу Аљо?
Поред њега два су дердемеза;
Ето чета у Морачу Доњу,
Да у њојзи покупе хараче.
Најпре дошли Радовића ма’ли,
А у кулу Рашка Радовића,
Код њега су преноћили Турци,
Па у јутро- рано подранили,
К манастиру право окренуше;
А кад били мисир Ђурђевини,
Ту нађоше Томашевић Луку
Ђе он чува пребијеле овце,
Њега Турци жива ухватише
Па о крушци јадна објесише,
Да се плаши мало п велико
Од силиога Ђоровића Аља
И његово до тридесет ага.
Па их ето у манастир б’јели?
Њих сусрете Стефо калуђере,
Па на њега не окрећу главу
Него иду у бијелу цркву
Па све траже црквенијех пара.
Кад не нашли из цркве изашли,
Па ухвате Стефа калуђера,
Па га муче мука свакојаких,
Да им дава, црковнијек пара;
Стефо нема паре ни динара,
Нити може себе да одкупи.
Па кад су му муке одољеле,
Он закуми Аља Ћоровића:
Амани ми два бијела дана,
Јер су мени паре на оставу
На Лијешње у камена Ровца,
Пак ћу сада да направим писмо
И оправим једно ђаче лудо.
Да донесе паре из Роваца.
Тада му је амануо Аљо
И пуштио Стефа калуђера,
Кој’ дофати дивит и хартију,
Испод грла крви уточио
Па је с њоме књигу направио
И посла је у камена Ровца,
На рукама кнезу Милутину,
Све му што је и како је каже:
“Ево дође Ћоровићу Аљо
У неђељу на васкрсеније,
Неда служит часну литурђију,
Нити дават причест и нафору,
Но све тражи црквенијех пара.
Зулум чини, безчасти светиње,
Па ми живот оставити неће,
Јер ја паре ни динара немам,
Ни золоте да живот откупим.
Па од муке ја превари Турке.
Да су мени паре на оставу,
На Лијешње у камена Ровца,
Те пуштише док ми паре дођу.
До сјутра ће паре очекиват
А сјутра ми и живот узети
И опљачкат овог манастира.
Морачани би ме одбранили
И Турчина Аља погубили
И тридесет његових четника;
Но не смију од жестоке војске
Из тврдога Колашииа града,
Морачу би раскопали Турци.
Но те Богом од невоље кумим,
Да ми кнеже у невољу дођеш
И изћераш из Мораче Турке.
Собом узми Ровчане јунаке,
Који никад не признаше Турке,
Вас Колашин свећат ви се неће
Нит ударит у камена Ровца,
Није до сад нити по сад смије.
Него устај кнеже и соколе,
Те учини успомене дивне!”
По ђачету књигу оправио,
Књига кнеза на Ћећама нађе,
На Ћећама у бијелој цркви,
Служаше се божја летурђија.
Кад се служба божја савршила.
Тад пред црквом књигу разумјел
И са скупа једанак устали,
Једногласно у манастир крену,
Таман на број шесдесет јунака.
Узгред стигну још четири друга,
С Међурјечја села питомога
Змију љуту Јовановић Сава,
Јоште ш њиме Перошевић Миша.
Муцовића и Лазаревића;
Па их ето Куку каменоме,
Ту су сјели малко починули.
Тад’ нареди четовођа кнеже
Те јунаци пушке прегледали,
Промјенили све ново кремење,
Припремили на опрез џебану,
Па скочили на ноге јуначке,
Потрчали низ Заградац доњи,
Ђе нађоше Пењаић Радула
Најамника Стефа калуђера
А он родом бјеше из Роваца.
Њега пита Милутине кнеже:
 “Кажи нама штогод о Турцима,
Кад су дошли и шта тунак чине;
Јел' истина што говоре људи
Да за Аља зрно не пријења?”
Одговара Пењаић Радуле:
„Турци дошли има до два дана,
Њих ти има таман тридест ага,
Зулум чине што год више могу.
Још чули ме стрико Милутине!
Што за Аља чујаш Ћоровића,
Да за њега зрно не пријења;
Од куд, стрико, кад га и не гађа?”
Тада рече Ишо Радошевић,
Страшан јунак са горњих Роваца:
,,Да ми га је узет на очника
А мојојзи везеној шешани,
У име божје би му пријенуло.”
Још придаде Пењаић Радулс:
“Аљо јесте јунак ка’ икакав.
Ваш наличе доброме јунаку
А нашему Вуку Брацанову
Из каменог дола Богутова.
Наличе му растом и обликом,
Па и ношњом госпоцког ођела.
На њему је зелена долама,
Око главе замотао чалму,
Гледај Вука ка’ да видиш Аља.”
Тада кнеже чету раздјелио,
Четовође још два поставио.
Те на троје чету раздвојио,
Пред првима вођу оправио
Баш јунака Вуку Брацанова
Да на Скудлу иза манастира
Он дочека кад побјегну Турци.
И оправи Ишу Радошева
С двадест друга убојних јунака
Више цркве у крша каменог
Да под собом пострељају Турке;
А он оде низ зелену Луку
Да он почне са Турцима кавгу.
У то бјеше изшета' Алија,
Усред порте пред бијелу цркву,
Па довикну Стефа калуђера:
„Бре, потрчи низ бијелу Луку
Да ми кажеш еда иду новци;
Узгред виђи да чета не дође
Из Роваца мјеста крвавога,
Јер се бојим снивао сам ружно.”
Луком оде Стефо калуђере,
Близу срете Милутина кнеза
Па се натраг у порту поврати,
Не смје сакрит чету од Роваца
Од стра каза Ћоровић Алији:
„Нема пара а ево Ровчана,
Сад ће на вас чета запуцати;
Чувај ми се беже Алил беже!”
У то кнеже на портена врата,
С друштвом оздо кнеже Милутине
Озго јунак Брацановић Вуко
А из крша, Иша Радошевић.
Огњем сложно у сред порте гађу,
Једним гласом шесет џефердара.
Брзо паде тридееет Турака.
Не претече здрава ни једнога.
Још се крије Алил Ћоровићу,
Рањен Аљо бјежи покрај порте
Ранио га кнеже Милутине,
Њега гони Брацановић Вуко
Да са живог главу посијече
Са голијем у рукама ножем.
За њим озго двадесет јунака.
Трчи оздо кнеже Милутине
И за њиме двадесет четника
С ножевима у бијеле руке
Те по порти сташе сјећи Турке.
У крш стоји Радошевић Иша
Вреба Иша да гађа Алију
Као што се бјеше захвалио,
Да обиде пријења ли за њ га
Из шешане зрно огњевито.
Но неерећом не угледа Аља,
Него виђе Вука Брацанова
Кој’ наличе Ћоровић Алнји,
Стасом, ликом па и одијелом,
Њега Иша из шешане гађа
Погоди га, жалосна му мајка!
Мртва брата к земљи оборио.
У то опет неки од Ровчана,
Прибио је Ћоровића Аља,
Те пред црквом сваког изсјекоше
Без Турчина Аља Тхоровића,
Њег’ унесе Стефо калуђере,
Унесе га у Никољску цркву,
Од стра кађо кукала му мајка
Да обмане у Колашин Турке
Да је вјеран свакоме Турчину,
Заклони га да га не сијеку.
Тад Ровчани Вука дохватили,
Мртва брата собом понијели,
Кога брацка, пушка оборила,
Па их натраг ето уз Заградац
Кад зачуше храбри Морачани,
Да Ровчани изсјекоше Турке,
Њима мило то веома било,
Ал’ пошто су они под Турцима,
Па једанак рад исправде Турске
У рукама дохватише пушке,
Па Ровчане сустигоше брзо,
Све за њима мећу из пушака,
Да се чује Колашину граду
Да Морача аге освећује.
Па све гађу као рад неправде
Па све гађу једном погодише
Те момчића једног оборише,
Најаминка Јовановић Саве,
Родом бјеше из Васојевића.
Ровчани се свећат не шћедоше,
Момче мртво собом понијеше
Са соколом Вуком Брацановим,
Донијеше на Ћећа код цркве,
Укопаше па их ожалише,
А Вукиног гроба окитише
Са тридесет све од ага глава,
Све тридесет Вуки у замјену,
Па му браћа мртву говораху:
„Прост да си наш крвави јуначе,
Да мож виђет ти не би жалио
Што си данас јунак погинуо,
Кад т’ овако мушки замјенисмо,
Кад ти гроба тако окитисмо,
Кад побисмо до тридесет ага,
Кад с Мораче зулум проћерасмо,
Кад манастир славни одбранисмо
Да светињу не плијене Турци;
Ми емо здраво, ти нам буди мирно,
Те у гробу и нас очекивај?”
Па одоше на сред Међурјечја,
На чардака Јовановмћ Сава,
Те весеља и шемлуке граде
И шићаре међу се дијеле.
Ал’ све жали кнеже Милутине
Што му оста непосјечен Аљо,
Но му мртву препратише главу,
У Колашин те га укопаше.
Неки жале Брацановнћ Вука
Што погибе од брата својега.
Други жале Ишу Радошева
Што он уби Вука нехотице
Па утече св’јетом немилице
Да с’ од стида по свијету скита.
Скитао се за двије године,
Па се опет натраг повратио,
Људи кажу истина је било
А Ровчани честито вам било.*)

Прибиљежио: Поп Милош Јовановић.

*) Датум факта не могах дознати по казивању сигурно, јер има од тад преко 120 год.
Дердемези овамо разумију презимена. Мислим да је то и каква турска ријеч.
Мисир, тако овамо називају какво плодно земљиште.
Золота, тако се негда у нашим крајевима новчић називао.
Скудла, значи клисура.













петак, 29. јануар 2016.

Ђорђије М. Ђуричковић - Погибија Николе сердара

Погибија Николе сердара

Полећела два црна гаврана
Од главице Спужа бијелога,
Од главице са врх Пандурице;
У Пипере излећеше тврде,
У Пипере на камене Црнце,
На дворове Николе сердара.
Заграктале тице на авлију.
Уочи их сердарова љуба.
Купи Јела дрвље и камење,
Те ћераше два црна гаврана:
“Уј отале тице злогласнице!
Ја сам чула ђе говоре људи,
Ђе падате берићета нема”.
Тице прхни, па се опет врни,
И попадај високој авлији.
Али Јела тицам’  говорила:
“Ала врани, обиљежје грдно!
Да ве срећа није донијела
Од бијела на крајини Спужа?
Виђесте ли мога господара,
Господара Николу сердара,
Око њега сву Пиперску војску.
Повео их Спужу бијеломе,
Да’ ко тога ишћерају врага,
Е нам нигда мироват’ не дају!”
Један граче, други проговара:
“Слушај љубо Николе сердара,
Отуда смо јутрос долазили.
Виђели смо Николу сердара,
Око њега сву пиперску војску.
Ту крвава боја заметнуше,
Проз Кулине и око Кулина,
Проз Бостане и око Бостана.
Од ка’ свану док завика подне
Бој се био, никад не престава.
Тадер оџа викну са мунара:
Што је мртва и рањена друга
Томе краја никаквога нема!
Клети Турци с бојем навалише,
И пиперску војску поломише.
У том сату, у коме бијаше
Пуче танка пушка од Турака,
Добра пушка, а добра Турчина,
А на име Муратовић Ела,
И погоди  Николу сердара.
Сердар паде у сред боја љута.
Пиперска га војска оставила,
Ма не ‘оће Машовић Стојане
И делија Симовић Иване,
С њима д’јете Веко Ристовићу
Момче младо од шеснаест љета.
Више њега метериза граде,
И бију се боја жестокога.
А покличе Машовић Стојане:
Ај, Пипери, моја браћо драга!
Е погибе Никола сердаре,
Турци њему понијеше главу!
Ал’ је њима мука одољела,
Неко чује, а неко не чује.
Виђи муке, а више жалости
Од јаднога Машовић Стојана,
Нестала му џебеана прашна.
То видјеше два Сикина сина
Асан-ага и Усејин-ага,
Полећеше Турци на сердара,
Да му русу посијеку главу.
Кад се Турци примакоше близу,
А ну, виђи Машовић Стојана,
Са сердара пушку уграбио,
И пунану пушку находио,
Па јој живи огањ ударио
И једнога убио Турчина,
Баш Турчина Муратовић Ела.
А кад Турке грдна рана нађе
Побјегоше у турску ордију.
Оно трећи Турчин уочио,
Турчин силан Омовић Мурате;
Колико је силан и бијесан
Од бијеса не даде лијека;
Па полеће Мурат  на сердара.
Када му се примакнуо близу,
Виђи муке и невоље љуте
Од јунака Машовић Стојана;
Три пута га годио каменом,
Он га гађе но га не погађе;
А кад виђе да га не помага,
Тада Стојан на ноге скочио;
На ливаду сусрете Мурата;
Погоне се тамо и овамо …
Силан Турчин Омовић Мурате,
Па од себе отиште Стојана
А за перчин прихвати сердара,
И пламена повадио ножа;
Удари га три-четири пута,
Готово је да м’ одвоји главу.
У Стојана пуче срце живо
Ђе му сјече брата пред очима;
Па уграби пушку-леденицу
На Мурата пушку обрнуо;
Ма да видиш Омовић Мурата,
Од празне се пушке препануо
И побјеже у турску ордију…
То бијела вила уочила
Од Главице са врх Пандурице;
Вила зове у турску ордију
А на име Ћишмовић Мемију:
“О Мемија турски бахтаџија!
Ако те је игђе у ордију
Ти потрчи право на сердара,
Да му добру посијечеш главу;
Е то није која драго глава
Но је глава Николе сердара,
Од бијесне куће Пулевића;
Перјаник је Петровић Владике!”
Немија се у ордију нађе,
И сердару уграбио главу¹)
Турци шермак и весеље граде,
Из пушака и из лубарада –
Из три пута шермак учинише
Порад главе Николе сердара.
Мрче, паде и почину сунце;
Обије се војске раздвојише,
И Пипери дома отидоше;
Понијеше мртве и рањене.
Но не ‘оће Машовић Стојане;
У рођака находи фишека,
Чим га добро ноћца ухватила
Он уљезе Спужу бијеломе.
А кад дође у Дердемез тврди,
Баш под кулом Омовић Мурата;
Па Мурата зове полагано.
Кадуна се була одзиваше:
“Који зове мога господара?!”
Тада Стојан були говорио:
“Је ли дома Омовић Мурате?
Ако га је на бијелу кулу
Нек’ изиде доље у сокаку
Е имамо нешто да зборимо”.
А була му тада проговара:
“Ево Мурат на бијелу кулу;
Ако ти је преша до Мурата
Ајде к њему у бијелу кулу”.
А то Стојан једва и чекаше,
Па на турска допануо врата;
И угледа Омовић Мурата
Ђе на ћилим клања Мухамеду;
Па опали с рука џевердара,
Просуо му мозак на сеџаду!
На то боја прекинути неће,
Но утрча на бијелу кулу;
‘Оћаше му главу окинути,
Ал’ му буле двије не дадоше
Но на њега обје навалише,
А кликују што им грло дава …
Кад се Стојан на муке видео
Он уграби пушке Муратове,
Па га ето низ бијелу кулу
И утече кроз честе сокаке…
За њим се је поточ напуштила,
Зајмише га низ Лазине Турци …
Стојан право на Чајницу дође,
На авлију два Сикина сина;
На збор су се Турци окупили,
А из куле була излазила,
Из авлије дрва уносаше;
За њом Стојан допаде на врата,
И погледа у бијелу кулу;
Али отац држијаше сина,
По турски му пјева полагано.
Стојан пали сјајна џевердара,
Те проз оца погодио сина
А проз сина другога Турчина!
Па побјеже Машовић Стојане,
А поточ га крајем Зете зајми…
Бјежи Стојан право на Чајницу,
И ту Ибра Шоговога нађе, -
Врже ножем посјече му главу;
Дохвати је у бијеле руке,
И избјежа Стојан Височици;
Ту му жарко огријало сунце.
Здраво дође у камене Црнце;
Ту донесе од Турчина главу,
На двор био Николе сердара…
То јуначки весела му мајка”.

Прибиљежио Ђорђије М. Ђуричковић


¹) По другој пјесми о истоме догађају:
“А допаде Муратовић Ело
  Те сердару окинуо главу …”.


Босанска Вила бр. 13 и 14    1912.