Приказивање постова са ознаком Вукан Бољановић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Вукан Бољановић. Прикажи све постове

петак, 4. јануар 2019.

Погибија Аљо-бега Ћоровића


Погибија Аљо-бега Ћоровића

Подигла ее чета од Турака
Из тврдога Колашина града,
У чети је тридесет грађана
А пред њима Ћоровићу Аљо?
Поред њега два су дердемеза;
Ето чета у Морачу Доњу,
Да у њојзи покупе хараче.
Најпре дошли Радовића ма’ли,
А у кулу Рашка Радовића,
Код њега су преноћили Турци,
Па у јутро- рано подранили,
К манастиру право окренуше;
А кад били мисир Ђурђевини,
Ту нађоше Томашевић Луку
Ђе он чува пребијеле овце,
Њега Турци жива ухватише
Па о крушци јадна објесише,
Да се плаши мало п велико
Од силиога Ђоровића Аља
И његово до тридесет ага.
Па их ето у манастир б’јели?
Њих сусрете Стефо калуђере,
Па на њега не окрећу главу
Него иду у бијелу цркву
Па све траже црквенијех пара.
Кад не нашли из цркве изашли,
Па ухвате Стефа калуђера,
Па га муче мука свакојаких,
Да им дава, црковнијек пара;
Стефо нема паре ни динара,
Нити може себе да одкупи.
Па кад су му муке одољеле,
Он закуми Аља Ћоровића:
Амани ми два бијела дана,
Јер су мени паре на оставу
На Лијешње у камена Ровца,
Пак ћу сада да направим писмо
И оправим једно ђаче лудо.
Да донесе паре из Роваца.
Тада му је амануо Аљо
И пуштио Стефа калуђера,
Кој’ дофати дивит и хартију,
Испод грла крви уточио
Па је с њоме књигу направио
И посла је у камена Ровца,
На рукама кнезу Милутину,
Све му што је и како је каже:
“Ево дође Ћоровићу Аљо
У неђељу на васкрсеније,
Неда служит часну литурђију,
Нити дават причест и нафору,
Но све тражи црквенијех пара.
Зулум чини, безчасти светиње,
Па ми живот оставити неће,
Јер ја паре ни динара немам,
Ни золоте да живот откупим.
Па од муке ја превари Турке.
Да су мени паре на оставу,
На Лијешње у камена Ровца,
Те пуштише док ми паре дођу.
До сјутра ће паре очекиват
А сјутра ми и живот узети
И опљачкат овог манастира.
Морачани би ме одбранили
И Турчина Аља погубили
И тридесет његових четника;
Но не смију од жестоке војске
Из тврдога Колашииа града,
Морачу би раскопали Турци.
Но те Богом од невоље кумим,
Да ми кнеже у невољу дођеш
И изћераш из Мораче Турке.
Собом узми Ровчане јунаке,
Који никад не признаше Турке,
Вас Колашин свећат ви се неће
Нит ударит у камена Ровца,
Није до сад нити по сад смије.
Него устај кнеже и соколе,
Те учини успомене дивне!”
По ђачету књигу оправио,
Књига кнеза на Ћећама нађе,
На Ћећама у бијелој цркви,
Служаше се божја летурђија.
Кад се служба божја савршила.
Тад пред црквом књигу разумјел
И са скупа једанак устали,
Једногласно у манастир крену,
Таман на број шесдесет јунака.
Узгред стигну још четири друга,
С Међурјечја села питомога
Змију љуту Јовановић Сава,
Јоште ш њиме Перошевић Миша.
Муцовића и Лазаревића;
Па их ето Куку каменоме,
Ту су сјели малко починули.
Тад’ нареди четовођа кнеже
Те јунаци пушке прегледали,
Промјенили све ново кремење,
Припремили на опрез џебану,
Па скочили на ноге јуначке,
Потрчали низ Заградац доњи,
Ђе нађоше Пењаић Радула
Најамника Стефа калуђера
А он родом бјеше из Роваца.
Њега пита Милутине кнеже:
 “Кажи нама штогод о Турцима,
Кад су дошли и шта тунак чине;
Јел' истина што говоре људи
Да за Аља зрно не пријења?”
Одговара Пењаић Радуле:
„Турци дошли има до два дана,
Њих ти има таман тридест ага,
Зулум чине што год више могу.
Још чули ме стрико Милутине!
Што за Аља чујаш Ћоровића,
Да за њега зрно не пријења;
Од куд, стрико, кад га и не гађа?”
Тада рече Ишо Радошевић,
Страшан јунак са горњих Роваца:
,,Да ми га је узет на очника
А мојојзи везеној шешани,
У име божје би му пријенуло.”
Још придаде Пењаић Радулс:
“Аљо јесте јунак ка’ икакав.
Ваш наличе доброме јунаку
А нашему Вуку Брацанову
Из каменог дола Богутова.
Наличе му растом и обликом,
Па и ношњом госпоцког ођела.
На њему је зелена долама,
Око главе замотао чалму,
Гледај Вука ка’ да видиш Аља.”
Тада кнеже чету раздјелио,
Четовође још два поставио.
Те на троје чету раздвојио,
Пред првима вођу оправио
Баш јунака Вуку Брацанова
Да на Скудлу иза манастира
Он дочека кад побјегну Турци.
И оправи Ишу Радошева
С двадест друга убојних јунака
Више цркве у крша каменог
Да под собом пострељају Турке;
А он оде низ зелену Луку
Да он почне са Турцима кавгу.
У то бјеше изшета' Алија,
Усред порте пред бијелу цркву,
Па довикну Стефа калуђера:
„Бре, потрчи низ бијелу Луку
Да ми кажеш еда иду новци;
Узгред виђи да чета не дође
Из Роваца мјеста крвавога,
Јер се бојим снивао сам ружно.”
Луком оде Стефо калуђере,
Близу срете Милутина кнеза
Па се натраг у порту поврати,
Не смје сакрит чету од Роваца
Од стра каза Ћоровић Алији:
„Нема пара а ево Ровчана,
Сад ће на вас чета запуцати;
Чувај ми се беже Алил беже!”
У то кнеже на портена врата,
С друштвом оздо кнеже Милутине
Озго јунак Брацановић Вуко
А из крша, Иша Радошевић.
Огњем сложно у сред порте гађу,
Једним гласом шесет џефердара.
Брзо паде тридееет Турака.
Не претече здрава ни једнога.
Још се крије Алил Ћоровићу,
Рањен Аљо бјежи покрај порте
Ранио га кнеже Милутине,
Њега гони Брацановић Вуко
Да са живог главу посијече
Са голијем у рукама ножем.
За њим озго двадесет јунака.
Трчи оздо кнеже Милутине
И за њиме двадесет четника
С ножевима у бијеле руке
Те по порти сташе сјећи Турке.
У крш стоји Радошевић Иша
Вреба Иша да гађа Алију
Као што се бјеше захвалио,
Да обиде пријења ли за њ га
Из шешане зрно огњевито.
Но неерећом не угледа Аља,
Него виђе Вука Брацанова
Кој’ наличе Ћоровић Алнји,
Стасом, ликом па и одијелом,
Њега Иша из шешане гађа
Погоди га, жалосна му мајка!
Мртва брата к земљи оборио.
У то опет неки од Ровчана,
Прибио је Ћоровића Аља,
Те пред црквом сваког изсјекоше
Без Турчина Аља Тхоровића,
Њег’ унесе Стефо калуђере,
Унесе га у Никољску цркву,
Од стра кађо кукала му мајка
Да обмане у Колашин Турке
Да је вјеран свакоме Турчину,
Заклони га да га не сијеку.
Тад Ровчани Вука дохватили,
Мртва брата собом понијели,
Кога брацка, пушка оборила,
Па их натраг ето уз Заградац
Кад зачуше храбри Морачани,
Да Ровчани изсјекоше Турке,
Њима мило то веома било,
Ал’ пошто су они под Турцима,
Па једанак рад исправде Турске
У рукама дохватише пушке,
Па Ровчане сустигоше брзо,
Све за њима мећу из пушака,
Да се чује Колашину граду
Да Морача аге освећује.
Па све гађу као рад неправде
Па све гађу једном погодише
Те момчића једног оборише,
Најаминка Јовановић Саве,
Родом бјеше из Васојевића.
Ровчани се свећат не шћедоше,
Момче мртво собом понијеше
Са соколом Вуком Брацановим,
Донијеше на Ћећа код цркве,
Укопаше па их ожалише,
А Вукиног гроба окитише
Са тридесет све од ага глава,
Све тридесет Вуки у замјену,
Па му браћа мртву говораху:
„Прост да си наш крвави јуначе,
Да мож виђет ти не би жалио
Што си данас јунак погинуо,
Кад т’ овако мушки замјенисмо,
Кад ти гроба тако окитисмо,
Кад побисмо до тридесет ага,
Кад с Мораче зулум проћерасмо,
Кад манастир славни одбранисмо
Да светињу не плијене Турци;
Ми емо здраво, ти нам буди мирно,
Те у гробу и нас очекивај?”
Па одоше на сред Међурјечја,
На чардака Јовановмћ Сава,
Те весеља и шемлуке граде
И шићаре међу се дијеле.
Ал’ све жали кнеже Милутине
Што му оста непосјечен Аљо,
Но му мртву препратише главу,
У Колашин те га укопаше.
Неки жале Брацановнћ Вука
Што погибе од брата својега.
Други жале Ишу Радошева
Што он уби Вука нехотице
Па утече св’јетом немилице
Да с’ од стида по свијету скита.
Скитао се за двије године,
Па се опет натраг повратио,
Људи кажу истина је било
А Ровчани честито вам било.*)

Прибиљежио: Поп Милош Јовановић.

*) Датум факта не могах дознати по казивању сигурно, јер има од тад преко 120 год.
Дердемези овамо разумију презимена. Мислим да је то и каква турска ријеч.
Мисир, тако овамо називају какво плодно земљиште.
Золота, тако се негда у нашим крајевима новчић називао.
Скудла, значи клисура.













недеља, 24. јануар 2016.

Вукан Бољановић - Погибија Сали-бега и Ибрахим-бега Ченгића

Погибија Сали-бега и Ибрахим-бега Ченгића

Састало се до пет арамбаша,
Код бијела пивског манастира
И око њих шездесет ускока,
Састали се код бијеле цркве,
Да с’ помоле Богу по закону,
Калуђери да им причест даду.
Кад се божја служба одслужила,
Изађоше ускоци из цркве,
Посједаше по зеленој трави,
Арамбаше сташе пити вино.
Па да ви их по имену кажем:
Једно бјеше Обреновић Драго,
Од Грахова, мјеста маленога,
Друго бјеше Павловићу Пеко,
С Чева равна, са сред Горе Црне,
Треће бјеху двије арамбаше,
Из широка поља гатачкога,
Из малена села Срђевића,
Једно Петко, а друго Стојане,
Пето бјеше Мандићу Филипе,
Из Дулића, мјеста маленога.
Вино служи Шаренчевић Божо,
Из Пржина, мјеста каменога.
Како коју чашу наљеваше,
Сваку чашу вином прељеваше,
Сваку чашу преко руке дава,
Преко руке, из лијеве руке.
Проговара Обреновић Драго:
“О, бога ти, Шаренчевић Божо,
Што нам чаше прелијеваш вином,
Што нам чаше преко руке даваш,
Преко руке из лијеве руке,
А што смо ти учинили криво?”
Божо проли сузе низ образе,
Арамбашам’ поче говорити:
“Браћо моја, српске арамбаше,
Та ви знате није давно било,
Ево има три године дана
Да четујем с вама по турћији;
А знате ли браћо арамбаше,
Изненада кад удрише Турци,
На Пржине моју постојбину.
Моју пусту кућу запалише
И два моја брата погубише
И трећега мог несретног баба.
Ја побјегох између Турака
И без капе и без опанака,
За млом Турци поточ учинише,
Гађаше ме из пушака Турци.
Ни једна ме пушка не згодила,
Мене брзе ноге унијеше
И утекох у Солину тврду.
Пред Турцима бјеше буљубаша,
Буљубаша Зуковић Бећире,
Што је моју кућу ископао.
Браћо моја, српске арамбаше,
Ако ћете мене послушати,
Да идемо Гацку широкоме,
И каменом брду крвавоме,
До крваве Џоџине гомиле,
Онђе има турска караула,
У њој турски станују пандури
И пред њима Зуковић Бећире,
Те чувају из Корита џаду,
Не даду нам с миром пролазити;
Не би ли нам Бог и срећа дали,
Да крвника мога уловимо.
Ако ли ме послушат’ нећете
Више с вама четовати нећу.
Сам ћу ићи Гацку широкоме,
Па се крити ноћно без мјесеца,
Увлачит’ се међу турске куле,
Или браћу своју осветити
Ил’ и своју главу изгубити!”
Кад то чуше српске арамбаше,
Арамбаше изједе срамота,
Погледаше један на другога.
Проговара Обреновић Драго:
“Сједи, Божо, да пијемо вино,
Докле данас бијел данак прође,
А довече мркла ноћца дође,
Ићи ћемо Гацку широкоме,
И каменом брду крвавоме,
Тражићемо Зуковић Бећира”.
Данак прође, мркла ноћца дође,
А ускоци на ноге усташе,
Припртише торбе обравнице,
Претурише струке сингашице,
По сриједи пушке прихватише,
Па пођоше ноћно без мјесеца.
Хватају се скута од планина,
Док питоме птице запјевале,
У Липника чета долазила,
Угазише у поље гатачко,
Док дођоше на гомилу зборну,
Ту их жарко огријало сунце,
Ту је чета мало починула.
Даде им се нешто погледати,
Угледаше један крд ајвана,
До педесет коња и говеда
У широкој бари Вератовој,
Под бијелом кулом Ајдаровом
Обузбија Анкија циганка.
Хајдуци се сташе разговарат’
Смију л’ турски ајван поћерати.
Неки веле: “ајван да гонимо”.
Неки веле:”гонит не смијемо,
Стићи ће нас поточ од Турака,
У сред равна поља гатачкога!”
Жао им је шићар оставити.
Сви рекоше:”да га прихватимо!”
Па на лаке ноге устадоше,
Полећеше као горске срне,
Циганчету синлу ударише,
Поћераше коње и говеда.
Док су били испод Ђурђевице,
Опази их софта Тановићу.
Бјеше Турчин рано уранио,
Па на пенџер главу наслонио,
Те сеири Гацко поље равно
И бијеле око поља куле.
А кад виђе плијен и хајдуке,
Позна своје коње и говеда.
Скочи Турчин ко да се помами,
Па повика своју вјерну слугу,
Своју слугу Васиљевић Марка:
“Слуго, Марко, на зло ударио,
Изведи ми хата из подрума!”
С чивилука скиде џефердара,
Пушку пали а из грла виче,
Док побуни око поља Турке,
Па га ето низ бијелу кулу.
На авлију Турчин излазио,
На готова хата закрочио,
Поћера га трагом за хајдуцим’,
Преко бара хата окренуо,
Да претече плијен и хајдуке,
У тијесну Дулићкоме кланцу.
А кад био под Дулићко кланац,
Сусрете га Сава Перовићу,
Па је аги Сава говорио:
“Ђе ћеш ага, главу изгубио,
Ко што ћеш је данас изгубити!
А видиш ли, њима не видео,
Ђе је зап’о  Шкиљевићу Мићо,
На сред пута, у Дулићком кланцу,
Па на камен пушку наслонио,
Убиће те, преварит’ те неће”.
Ту је агу мало уставио,
Док ето ти поточ од Турака,
Има брате пет стотин’ Турака
На хатима и на парипима,
А пред њима два млда Ченгића:
Сали-беже и Ибрахим-беже.
У Дулиће доиграше Турци,
А ускоци на степен Дулићки.
Кад виђеше од горе хајдуци,
Ђе их силни пристигоше Турци,
Повикаше у глас арамбаше:
“О, Стојане, о, Ковачевићу,
Узми собом три-четири друга,
Гони плијен уз гору брезову,
А ми ћемо метеризе градит’,
Ође ћемо Турке дочекати”.
Узе Стојан три-четири друга,
Па поћера плијен уз планину.
Да видите Стародулићана,
Покупише дрвље и камење,
Сусретоше коње и говеда,
А завика Ковачевић Стојко:
“Ђе си Петко, ниђе те не било,
Отеше ми плијен Црногорци”.
Кад виђеше од горе хајдуци,
Оставише метеризе тврде,
Рашћераше Стродулићане,
Поћераше плијен уз планину.
У кланце их пристигоше Турци.
Поклаше се Турци и хајдуци,
Побише се огњем из пушака;
Бојак бију четири сахата,
Неки гину, неки ране стјечу,
Док Сали-бег рана допануо,
Њему пушка ногу саломила,
Паде Турчин у зелену траву.
Играше га од горе хајдуци,
С нож евима у бијеле руке,
Који ће му уграбити главу,
Ал’ се Турчин рањен сабљом брани
И једнога прихвати хајдука,
Обреза га по дебелом месу,
По имену Радојевић Руша.
Рањен Рушо срцу одолио,
И на оштру сабљу ударио,
Сали-бегу главу откинуо.
А кад виђе Ченгић Ибрахиме,
Трже сабљу, да брата одбрани,
Па и њега пушке оборише,
Хајдуци му главу посјекоше.
Кад виђеше Турци погибију,
Плећи даше, а бјежати сташе,
Јуришише од горе хајдуци,
Шћераше их до у поље равно,
Још им тридест глава посјекоше,
Па се натраг момци повратише,
Покупише шићар од Турака,
Покупише турске мртве главе,
Натичу их на јелове шиљке,
Њима ките крваву Сомину.
Рањенога Руша отправише,
Да се хајдук од рана лијечи ,
Оставише плијен у Сомини
И код њега три-четири друга.
Остали се на ноге дигоше,
Па их ето брду каменоме,
До крваве Џоџине гомиле
И бијеле турске карауле,
Не крије се чета од Турака.
И пандури чету опазише,
Из куле се неки отворише,
Заметнуше боја с хајдуцима.
Хајдуци их вјешто намамише
И ту седам глава посјекоше,
Ухватише турску буљубашу,
Буљубашу Зуковић Бећира.
Арамбаше ријеч учинише,
Да Бећира пуште на откупе,
Док ето ти Шаренчевић Божа,
Носи турску у рукама главу.
А кад виђе Зуковић Бећира,
У њем срце заиграло живо,
Арамбашам’ ријеч говорио:
“Арамбаше, ја вас Богом кунем,
Не тражите за Бећира пара,
Но дајте ми мојега крвника,
Кој’  је моју кућу ископао”.
Арамбаше ријеч не рекоше,
Дадоше му Зуковић Бећира
И Божо му посијече главу.
Отален се чета подигнула,
Оде чета планини Сомини,
Да дијели шићар од Турака.
То је било, истина је била,
А ми, браћо, да се веселимо.

Прибиљежио од Вукана Бољановића пјевача уз гусле.

Стеван Зимоњић


Босанска Вила бр. 15-16  1911.