Погибија Аљо-бега Ћоровића

Погибија Аљо-бега Ћоровића

Подигла ее чета од Турака

Из тврдога Колашина града,

У чети је тридесет грађана

А пред њима Ћоровићу Аљо?

Поред њега два су дердемеза;

Ето чета у Морачу Доњу,

Да у њојзи покупе хараче.

Најпре дошли Радовића ма’ли,

А у кулу Рашка Радовића,

Код њега су преноћили Турци,

Па у јутро- рано подранили,

К манастиру право окренуше;

А кад били мисир Ђурђевини,

Ту нађоше Томашевић Луку

Ђе он чува пребијеле овце,

Њега Турци жива ухватише

Па о крушци јадна објесише,

Да се плаши мало п велико

Од силиога Ђоровића Аља

И његово до тридесет ага.

Па их ето у манастир б’јели?

Њих сусрете Стефо калуђере,

Па на њега не окрећу главу

Него иду у бијелу цркву

Па све траже црквенијех пара.

Кад не нашли из цркве изашли,

Па ухвате Стефа калуђера,

Па га муче мука свакојаких,

Да им дава, црковнијек пара;

Стефо нема паре ни динара,

Нити може себе да одкупи.

Па кад су му муке одољеле,

Он закуми Аља Ћоровића:

Амани ми два бијела дана,

Јер су мени паре на оставу

На Лијешње у камена Ровца,

Пак ћу сада да направим писмо

И оправим једно ђаче лудо.

Да донесе паре из Роваца.

Тада му је амануо Аљо

И пуштио Стефа калуђера,

Кој’ дофати дивит и хартију,

Испод грла крви уточио

Па је с њоме књигу направио

И посла је у камена Ровца,

На рукама кнезу Милутину,

Све му што је и како је каже:

“Ево дође Ћоровићу Аљо

У неђељу на васкрсеније,

Неда служит часну литурђију,

Нити дават причест и нафору,

Но све тражи црквенијех пара.

Зулум чини, безчасти светиње,

Па ми живот оставити неће,

Јер ја паре ни динара немам,

Ни золоте да живот откупим.

Па од муке ја превари Турке.

Да су мени паре на оставу,

На Лијешње у камена Ровца,

Те пуштише док ми паре дођу.

До сјутра ће паре очекиват

А сјутра ми и живот узети

И опљачкат овог манастира.

Морачани би ме одбранили

И Турчина Аља погубили

И тридесет његових четника;

Но не смију од жестоке војске

Из тврдога Колашииа града,

Морачу би раскопали Турци.

Но те Богом од невоље кумим,

Да ми кнеже у невољу дођеш

И изћераш из Мораче Турке.

Собом узми Ровчане јунаке,

Који никад не признаше Турке,

Вас Колашин свећат ви се неће

Нит ударит у камена Ровца,

Није до сад нити по сад смије.

Него устај кнеже и соколе,

Те учини успомене дивне!”

По ђачету књигу оправио,

Књига кнеза на Ћећама нађе,

На Ћећама у бијелој цркви,

Служаше се божја летурђија.

Кад се служба божја савршила.

Тад пред црквом књигу разумјел

И са скупа једанак устали,

Једногласно у манастир крену,

Таман на број шесдесет јунака.

Узгред стигну још четири друга,

С Међурјечја села питомога

Змију љуту Јовановић Сава,

Јоште ш њиме Перошевић Миша.

Муцовића и Лазаревића;

Па их ето Куку каменоме,

Ту су сјели малко починули.

Тад’ нареди четовођа кнеже

Те јунаци пушке прегледали,

Промјенили све ново кремење,

Припремили на опрез џебану,

Па скочили на ноге јуначке,

Потрчали низ Заградац доњи,

Ђе нађоше Пењаић Радула

Најамника Стефа калуђера

А он родом бјеше из Роваца.

Њега пита Милутине кнеже:

 “Кажи нама штогод о Турцима,

Кад су дошли и шта тунак чине;

Јел' истина што говоре људи

Да за Аља зрно не пријења?”

Одговара Пењаић Радуле:

„Турци дошли има до два дана,

Њих ти има таман тридест ага,

Зулум чине што год више могу.

Још чули ме стрико Милутине!

Што за Аља чујаш Ћоровића,

Да за њега зрно не пријења;

Од куд, стрико, кад га и не гађа?”

Тада рече Ишо Радошевић,

Страшан јунак са горњих Роваца:

,,Да ми га је узет на очника

А мојојзи везеној шешани,

У име божје би му пријенуло.”

Још придаде Пењаић Радулс:

“Аљо јесте јунак ка’ икакав.

Ваш наличе доброме јунаку

А нашему Вуку Брацанову

Из каменог дола Богутова.

Наличе му растом и обликом,

Па и ношњом госпоцког ођела.

На њему је зелена долама,

Око главе замотао чалму,

Гледај Вука ка’ да видиш Аља.”

Тада кнеже чету раздјелио,

Четовође још два поставио.

Те на троје чету раздвојио,

Пред првима вођу оправио

Баш јунака Вуку Брацанова

Да на Скудлу иза манастира

Он дочека кад побјегну Турци.

И оправи Ишу Радошева

С двадест друга убојних јунака

Више цркве у крша каменог

Да под собом пострељају Турке;

А он оде низ зелену Луку

Да он почне са Турцима кавгу.

У то бјеше изшета' Алија,

Усред порте пред бијелу цркву,

Па довикну Стефа калуђера:

„Бре, потрчи низ бијелу Луку

Да ми кажеш еда иду новци;

Узгред виђи да чета не дође

Из Роваца мјеста крвавога,

Јер се бојим снивао сам ружно.”

Луком оде Стефо калуђере,

Близу срете Милутина кнеза

Па се натраг у порту поврати,

Не смје сакрит чету од Роваца

Од стра каза Ћоровић Алији:

„Нема пара а ево Ровчана,

Сад ће на вас чета запуцати;

Чувај ми се беже Алил беже!”

У то кнеже на портена врата,

С друштвом оздо кнеже Милутине

Озго јунак Брацановић Вуко

А из крша, Иша Радошевић.

Огњем сложно у сред порте гађу,

Једним гласом шесет џефердара.

Брзо паде тридееет Турака.

Не претече здрава ни једнога.

Још се крије Алил Ћоровићу,

Рањен Аљо бјежи покрај порте

Ранио га кнеже Милутине,

Њега гони Брацановић Вуко

Да са живог главу посијече

Са голијем у рукама ножем.

За њим озго двадесет јунака.

Трчи оздо кнеже Милутине

И за њиме двадесет четника

С ножевима у бијеле руке

Те по порти сташе сјећи Турке.

У крш стоји Радошевић Иша

Вреба Иша да гађа Алију

Као што се бјеше захвалио,

Да обиде пријења ли за њ га

Из шешане зрно огњевито.

Но неерећом не угледа Аља,

Него виђе Вука Брацанова

Кој’ наличе Ћоровић Алнји,

Стасом, ликом па и одијелом,

Њега Иша из шешане гађа

Погоди га, жалосна му мајка!

Мртва брата к земљи оборио.

У то опет неки од Ровчана,

Прибио је Ћоровића Аља,

Те пред црквом сваког изсјекоше

Без Турчина Аља Тхоровића,

Њег’ унесе Стефо калуђере,

Унесе га у Никољску цркву,

Од стра кађо кукала му мајка

Да обмане у Колашин Турке

Да је вјеран свакоме Турчину,

Заклони га да га не сијеку.

Тад Ровчани Вука дохватили,

Мртва брата собом понијели,

Кога брацка, пушка оборила,

Па их натраг ето уз Заградац

Кад зачуше храбри Морачани,

Да Ровчани изсјекоше Турке,

Њима мило то веома било,

Ал’ пошто су они под Турцима,

Па једанак рад исправде Турске

У рукама дохватише пушке,

Па Ровчане сустигоше брзо,

Све за њима мећу из пушака,

Да се чује Колашину граду

Да Морача аге освећује.

Па све гађу као рад неправде

Па све гађу једном погодише

Те момчића једног оборише,

Најаминка Јовановић Саве,

Родом бјеше из Васојевића.

Ровчани се свећат не шћедоше,

Момче мртво собом понијеше

Са соколом Вуком Брацановим,

Донијеше на Ћећа код цркве,

Укопаше па их ожалише,

А Вукиног гроба окитише

Са тридесет све од ага глава,

Све тридесет Вуки у замјену,

Па му браћа мртву говораху:

„Прост да си наш крвави јуначе,

Да мож виђет ти не би жалио

Што си данас јунак погинуо,

Кад т’ овако мушки замјенисмо,

Кад ти гроба тако окитисмо,

Кад побисмо до тридесет ага,

Кад с Мораче зулум проћерасмо,

Кад манастир славни одбранисмо

Да светињу не плијене Турци;

Ми емо здраво, ти нам буди мирно,

Те у гробу и нас очекивај?”

Па одоше на сред Међурјечја,

На чардака Јовановмћ Сава,

Те весеља и шемлуке граде

И шићаре међу се дијеле.

Ал’ све жали кнеже Милутине

Што му оста непосјечен Аљо,

Но му мртву препратише главу,

У Колашин те га укопаше.

Неки жале Брацановнћ Вука

Што погибе од брата својега.

Други жале Ишу Радошева

Што он уби Вука нехотице

Па утече св’јетом немилице

Да с’ од стида по свијету скита.

Скитао се за двије године,

Па се опет натраг повратио,

Људи кажу истина је било

А Ровчани честито вам било.*)

Прибиљежио: Поп Милош Јовановић.

*) Датум факта не могах дознати по казивању сигурно, јер има од тад преко 120 год.

Дердемези овамо разумију презимена. Мислим да је то и каква турска ријеч.

Мисир, тако овамо називају какво плодно земљиште.

Золота, тако се негда у нашим крајевима новчић називао.

Скудла, значи клисура.