Ivan Franjo Jukić - Dželaludin-pasa izsieče Bosanske kapetane

  Ivan Franjo Jukić

 

Dželaludin-pasa izsieče Bosanske kapetane*

(god. 1821.)

 

Što se ono Travnik zamaglio,

Ili gori il ga kuga mori?

Niti gori nit ga kuga mori;

Djevojče ga s okom zapalilo,

S cernim okom kroz sèrčali pendžer:

Izgoriše dva nova dućana

I dva hana age Pelivana

I mešćema, gdi kadia sudi,

Kukajući, gorko proklinjući:

Bog ubio Sarajske prednjake!

Do dva brata, do dva Džingjafića,

I onoga mladog muselima,

I brata mu agu Sarajskoga;

Iz Travnika Rosić Mahmut-agu,

I Fudulu Inglez efendiu

I onoga Aliu poglavara!

Jerbo oni opanjkaše Turke,

Da predaju zemlju u kaure,

Opanjkaše Dželaludin paši.

Paša piše sitne burjuntie,

Pak sazivlje mlade kapetane

Saziva ih baš Travniku gradu.

Kad je bilo treći dan barjama,

Divan čini Dželaludin paša;

Sve mu lale na divanu stale,

Sva gospoda od Bosne ponosne:

Od Saraj’va age barjaktari,

Sve uleme i svi kapetani.

Kad je paša divan učinio,

Sve ih redom u hodaju zove,

Sve po redu zove kapetane:

Najpred zove Kulin kapetana,

Pak mu vadi knjige od Krajine:

»Čije l’ knjige čiji li su muhri?

Ja murtati, mladi kapetani!

Vi dajete zemlju u kaure,

Bez careva biela fermana,

I bez moje sitne burjuntie!«

Odgovara Kulin kapetane:

»Na milosti, mili gospodare!

Ja sam muhre u potrebi dao,

Zemlje nisam dao u kaure.«

Blizu sjedi mladjen Osman paša.

Progovara Dželaludin paša,

Svoj gospodi i svim ridžalima:

»Što li triba ovim murtatima?

Progovora mladjan Osman paša:

»Što tko traži, sve od sebe nadje!«

Onda paša viknu na kavaze:

»Zovite mi moga sad dželata,

Nek izsječe sve murtate ove.«

Do njeg siedi Emin efendia,

Sve veziru tiho progovara;

Nemoj paša, čestit gospodare!

Neg ih šalji travanjskoj tavnici.«

Na to se je paša smilovao,

I posla ih gradu u tamnicu,

Tembilj čini travanjskom dizdaru,

I zatvora od tamnice vrata. –

Neprodjoše ni tri bjela dana,

Paša piše sitnu burjuntiu,

Kad je bila ićindia mraku,

On je daje svojemu dželatu,

Da je nosi travanjskom dizdaru,

Da podavi mlade kapetane;

S njime šalje dva svoja kavaza.

Kad su došli gradu travanjskome,

Oni zovu travanjskog dizdara,

Da otvora od tamnice vrata.

Kad je aga razumio rječi

Oborio suze niz obraze,

Pa im daje ključe od tamnice.

Tad je džalat vrata otvorio,

Pa on zove Kulin kapetana:

Hodi beže, tebe vakat dodje! –

Kad je bilo noći po akšamu,

Zapucaše carevi topovi,

U Travniku na bjelome gradu:

Udaviše Kulin kapetana,

I Bajbuta amidžu njegova,

I Petrovca bega alaj-bega

A i Krupu harna kapetana

I Derventu jedinog u majke

I Maglaja, žalostna mu majka! —

Skupiše se sve žalostne majke,

Sve mi majke i sve mi ljubovce,

Sve ujedno, da žalost provedu.

Pak zakuka sinja kukavica,

U srid zime, kad joj nije vrime,

U Stambulu pred carevim dvorom,

To nebila sinja kukavica

Već to bila Derventina majka.

Pitao je carev haznadare:

»Sto je tebi cerna kukavico? «

»Nepitaj me carev haznadare!

Ja imadoh sina jedinoga

U Derventi u Bosni ponosnoj:

Udavi ga Džalaludin paša,

Udavi ga u Travniku šehru,

Prevari ga, ah da ga nebilo!

On ucvili mnogo siroticah,

I ostavi mnogo udovicah.«

 

* Dželaludin-paša, bio je jedan od najglasovitiih vezirah na Bosni; za pet godinah svog vladanja mnoge je baše i zulumčare izkèrčio, a kristjane obranio; al ga bosanski baše preko Janjičara-age tuže kod cara, te ga digne s Bosne, učinivši ga serasker-pašom protiva Gèrcima, što njemu bivši nepovoljno, otruje se i umre u Travniku god. 1822.