Udatba
Angje Olupčića
Nuder
brate, čuda nevidjena,
Pèrvlje
bratje čuda negledana!
Nebi sunca
za tri bila dana,
A miseca za
noći četiri.
Kad
četvèrto jutro osvanulo,
Rano žarko
podranilo sunce,
Nitko š njime besidit nesmide,
Doliš jedna
kićena divojka.
Sunce moje,
gdi s’ na skoro bilo?
Ali sunce
besidi divojki:
Nemoj mene,
kićena divojko!
Gledo jesam
čuda nevidjena,
Od zuluma
Turak’ zulumčarah,
Kako turče
na silu divojke,
Tamo gori u
sehru Olovu,
Lipu seku
Olupčić Ivana. —
Prosci
prose sa četiri strane:
Tri terzie
seher Banjeluke,
Još četiri
kujundžie biše,
Od Travnika
grada bieloga;
Tri ćurčie
seher Sarajeva;
Dva težaka
izpod Tešnja grada,
Dva
tèrgovca od Žepča biloga,
Od Olova
Olovčić Nikola.
Neće Angje proscu ni jednomu,
Do dragoman
Olovčić Nikoli.
Zato čuo
silen Hadžajlia
Hadžajlia
šeher Banjeluke,
Ter je i on
Angju zaprosio.
Ale prosi,
Angje se ponosi.
A kad vidi
silen Hadžajlia
Skupio je
tridest Turak mladih,
Svaki gori, neg je Hadžajlia,
Ter jih vodi ka šehru Olovu.
A kad bili uz polje Olovsko,
Gledale jih
majka i Angjuša,
Pa Angjuša
majci besidjaše:
Ah!
starice, moja mila majko!
Nuder,
majko, uz polje konjikah,
Al su Turci, al su tèrgovci,
Al su majko na kitu svatovi?
Ako budu na kitu svatovi?
Blago onoj, po koju su došli,
I dievojci, kojoj su sudjeni.
Istom one u riči biahu,
U ta doba pred avliu Turci,
A od sile konje nesjahuju,
Neg na konjma jašu u avliu,
I na konjma piju malvasiu,
Doliš sjaha
silen Hadžajlia,
Pa odleti
uz kamenu kulu,
Tere najde
majku i Angjušu,
Pak pofati
dilber Angjeliu,
Pofati je
po vitkim rebrima,
Pak ju nosi
niz kamenu kulu,
Kano vuče kad popane ovcu,
Cika stoji
majke i Angjuše.
Kad ju Turčin snese na avliu,
Bacio je na jedeka svoga.
A kad vidi lipa Angjelia,
Njemu ona lipo besidila:
“Ti meneka na silu odvede?
Dajder meni izum i testira,
Da ja zovnem bratca i majčicu,
Da se š njima ja halalim lipo.”
Al joj veli
silen Hadžajlia,
A bora ti,
dilber Angjelio!
Halaluj se
koliko ti drago”
A kad čula dilber
Angjelia,
Tada zovnu
svog brata Ivana:
“Ah! Ivane,
moj brate rodjeni!
Ako tebe
rodila je majka,
Dojdi brate
sestri u pohode,
Još večeras
na pérvom konaku,
I zovni mi
kujundžiu Niku,
I još
brate, stričević Iliu.
Tad Angjušu Turci odvedoše
A i Ivan ode na dućane,
Na dućane Nike kujundžie.
Kada Ivan dodje na dućane
Al Nikola Angji čemer zlati,
Kad mu Ivan
tužne kaza glase,
Nikoli se
uzdèrhtaše ruke,
On
prosiplje i srebro i zlato.
Pa skočiše
dva harna junaka,
I zovnuše stričević
Iliu.
Lipo su se
oni opremili,
Za pas dîla
dva para pušakah,
Kraj
pušakah pale okovane,
Pripasuju po dvoje silaje,
A na rame šarke navijanke,
Puške duge, šarke navijanke.
I odoše za
njom nazorice.
Ali njima
dobra srića biše,
Jer jim Turci
sehru nedopriše,
Već po gori pali po konacim.
Svaki
Turčin sebi čador penje,
Hadžajlia sebi i Angjuši.
Kada bilo zeman od večere,
Sidi Ture, pije vino hladno,
Angja sidi, ter suze proliva.
Al besidi
silen Hadžajlia:
“A bora ti,
dilber Angjelia!
Što niz
lice grozne suze livaš?
Al ti žališ brata ol matere?
Al svog dragog, kujundžie Nike?
Besidi mu
dilber Angjelia: “
Ah! bora ti
silen Hadžajlia,
Ja nežalim
brata ni matere.
Kujundžie
Nike i neznadem,
Već ja
plačem, u obrazu cvilim:
Vodiš mene
gospodskom odžaku,
Medj
gospoje i medju kadune,
A ja mlada
kod ovacah rasla.
Na meni su
tri četiri mahne:
Jedna
mahna, s gorice sam bona,
Druga
mahna, s kèrstom se kerstila,
Treća
mahna, jela kèrmetinu,
A četverta,
rujno vino pila!”
Tad joj
veli silen Hadžajlia:
“Nebudali
dilber Angjelia,
A što ga si
ti s gorice bóna,
U mene je
veleznana majka
Ona će te
toga izvidati;
A što si se
kerstom ti kèrstila,
Već se nikad prekerstiti nećeš,
A što si ga
jela kèrmetinu
Već je
nikad okusiti nećeš;
A što si mi
rujno pila vino,
I samnom
ćeš piti na čardaku.
De Angjušo da pijemo vino.”
A kad vidi dilber Angjelia,
Vino služi al ga nepijaše,
Već u vino svako meće bilje
Ponajviše trave tatuline.
Kad se Ture
napojilo vina,
Tad udari glavom brez uzglavja.
Kad to spazi dilber Angjelia
Tad uzimlje nože Hadžajline,
Pak udari njega u tèrbuhe.
Razkrivi se Ture ko volina,
A to gleda Ivan i Nikola,
I Ilia, dite prinejako,
Gledali su iz busie mračne:
Privelike puške opalili,
Oborili tri Turčina mahom
Opališe šest pušakah malih
Oboriše šest Turakah mahom.
Ivan viče, a Nikola side
A Ilia
praši iz pušaka. –
Što Turakah tude nepogibe
To uteče kroz goru zelenu,
Samo ostade
tridest turskih konjah,
Kad vidiše četiri junaka,
Izabraše četiri konjica
Angjelia, Alina jedeka,
Na njemu je puli risovina
Populana i srebrom i zlatom,
S desne strane od zlata gadare
S live strane zlaćeni nadžaci,
Posidoše četiri junaka,
Posidoše četiri konjika,
Ali neće ka šehru Olovu,
Već odoše u bili Karlovac.
Na Doboru Bosnu prihodiše
Na Koratju Savu pribrodiše
I Karlovcu bilu dohodiše.
Tu Nikola vinča Angjeliu,
Vinčao je sebi za ljubovcu.
Od kako je Bosna postanula,
Nije bratac brata osvetio,
Ko je Ivan svoju sestru dragu,
A Nikola svoju jaukliu,
Jaukliu dilber Angjeliu?
Lip je porod š njome izrodio;
Do tri sina i kćeri četiri,
Pèrve kćeri, poslidnje sinove,
Nek neviste nezatiču zavah,
Nek u kući neimade kara.
Tko me čuje, na čast neka mu je,
Njemu pisma,
meni dajte mira. —
* Piesma ova najdulja je od sviuh dosad poznatih
narodnih piesamah; prepisana je od pievača Petra Raničića drugdie Džole
prozvanog, koi stanuje na Kuprisu; ovo je danas na glasu pievač uz gusle, od
kog još niekliko prepisanih piesamah imadem; a još bi se moglo mnogo od njega
prepisati, što se nadamo od kakvog rodoljuba, koi tamo njemu izbliže stoji nego
li ja.
Нема коментара:
Постави коментар