Ljubomir Martić Hercegovac (Grga Martić) - Pozdrav Hercegovini

 

Pozdrav Hercegovini

Sed cur heu – cur

Manat rara mea lacryma per genas?

Horat.

 

Svako čuvstvo načal’ konac ima

K’o u prsam človečeskim dvima,

Samoj ljubvi konca nigda nije

Bog sozdao; iza groba grije.

Ona, kako iskustvo te uči

Gde nejako pero ne dokuči –

Da drag dragu lišen zaboravi,

Prepelica piliće u travi.

U dubravi ovca jagnje svoje,

Il’ Matica nebrojene roje,

Ne verujem, brate, ne verujem,

Da Sokrata protivslovit’ čujem:

U samoći blagoj kad ostanem,

Ili sanka u naruči padnem,

Il’ u hramu Palade, Davora,

Il’ rumena obasja me Zora,

U prelestnom carstvu Cvete ili:

Sved se šire u grudima krili,

Majko mila, vatra reči tvoji,

K’ im mi dušu občara i spoji,

Pre nego se ot tebe odeli,

Blagoslovom opako ustreli:

Da se nikud maknuti ne smijem

Bez da grozno tople suze lijem,

Ili da me Geniji lica tvoga

Ne susretne, ko Anđel od Boga;

Prot kom naglim preobražen celo,

Da zagrlim barem senku smelo,

Kao željnu Ulis Penelopu,

Ili t’ Alfei Aretuze stopu.

Al’ badava – ne mogu t’ stignuti,

Jerbo letiš kano vetri ljuti,

Evo veće tri godine dana,

Kako naglim sredom Okeana

Bodrim veslom, samo tebe radi –

Dome mili! Bog-zna! koji gradi,

Razgrađuje od načela tvari,

Ta me, ta me, ah, ne voli mori!

Šiljem molbe svaki časak gori

U nebesne premodre visine,

Da ti, dome, lepša zvezda sijne...

Vavek strepi krotka duša moja,

Živeć bez te - živim bez pokoja.

Da je disat bez tvog blaga vsuje,

Svakog bića um te sovetuje.

Utešit’ me sva braća ne znaju,

Nego pače gorku pečal daju;

Kada čujem Slavijanka vila,

Tvoja seka i susedka mila,

Čas od juga, a čas od severa,

Vekom zlatnim kako maglu tera:

Čak do kraja rvatskih planina,

I poslednjeg cetinskoga sina,

Brat i seja: »Magazin, Danica«;

»List Narodnij« visočajšeg lica,

Prek’ Vračara čak do Drine hladne,

I do tvoje kolevčice jadne;

Al’ kroz tvoje premračne zidine

Prodret’ ne sme niko do sredine!

Samu te je tuga oborvala?

 Samu tužna magla obujala?

Tako čvrsto da ne možeš okom

Uzret’ Slave na polju širokom

Lice žarko prosveštenja sveto,

Na visoki Helikon popeto?

Kaži meni, milo dobro moje!

Toj nesreći tužni uzrok ko je?

Il’ sobstvena, il’ je tuđa vika,

Da carstvuje gluposti dubljina?!

No vraćam se, sunce jarko, k tebi,

Naše tuge tešiteljni žreci,

K tebi, k tebi, oj Listu Narodnji!

Čistog uma vertogradu plodni;

K teb’ uteho nejaka i stara!

Suze vrele umilno obara

Hercegovsko čedo od planina,

Da poslušaš žertvu tužnog sina,

Te pospešiš tamo do Veleži,

Gdi ‘no glava tugovanja leži

Nebedima, pa vek dalje puze. –

Ti se ne boj otrovne Meduze,

Tvoja Zraka ugodna je svima

Jerbo sveto slovo u se prima!...

Širi krila tek dobrodeteli,

Kćeri Boga, o tavnih u poljih

Redko dosad dopiraše kuda,

(Preprečujuć stazu zloba huda.)

Sad već, sada korabalj milosti

Niz romonu Neretvu odpusti,

Kroz Slavije Majke tužno pleme,

Koja t’ čeka nemereno vreme;

Nek već zvanje tvoje ne okleva,

Ko što neki s Velebita peva:

“Braca Srblji sobe Strane Save

Liste svoje šalju na sve strane,

Rosno cveće u vence da beru.”

Eto ime kakvo nosiš slavno

Samo k tvojoj celi teži stalno!

Žreci će ti plesti s Vilindara

Čestni venac tratora i lavra.

Zovi, viči braću na livade!

Ragoljubni kud nas dusi vode.

A i ti sav moj Rode premili!

Uho, serdce priklon na plač vili,

Otvor grudi divne luče Zraku;

Ta ne dremaj do veka u mraku! —

Evo Ljumir i Radagajet cvetu

Tek iznova Slavijanskom svetu.

Gle! Belobog i Astrea s’ rodi,

Svako biće njina iskra zgodi;

A vam jošte ni abera nema,

Nego b’ rekao, lanjska s’ zima sprema,

Oj jošt jednom barem sa mnom ruke

Hercegovče, Bogu koji leči muke,

Predprijat’ ja utehe motreći,

Digni, skupno ovako cvileći:

Oj žalosti! kad ćeš nam prestati?

Žarko sunce! kad ćeš nam zasjati?

 

G. Ljubomir Martić

iz Hercegovine

 

(Serbski narodni list, god. VI, čislo 47, od 20. novembra 1841 8.)