Hercegovci
Krasno, ugodno i polezno je o narodu onom, kojeg smo
mi grančica, razmišljavati i, koliko je moguće, soveršeno ponjatije sebi
pribaviti truditi se. Trud ovaj sve druge trudove prevozilazi; i izobrazivši
najpre sebe svaki treba da gledi sa svojim narodom, njegovim običajima, načinom
mišljenja i delanja, položenijem fizičeskim i političeskim, istorijom starijom
i novijom upoznati se, i svoja u ovom prizreniju znanja, koliko je mogućno
većma, razprostraniti. Ovim se načinom vrednost onog naroda, kojem se i
mi pričisljavamo, poznaje, ovim se načinom nedostatci njegovim otkrivaju. Tako učimo, čega nam se držati treba, čim se dičiti i ponositi imamo, a od
čega valja da se čuvamo i uklanjamo. Poznavanje ovo naroda svoga najbolje i
najosnovnije postiže se poznavanjem pojedinih njegovih otdeljaka. Zato sam ja,
znajući da je naš Narodni List i dosad takove predmete rado primao i
čitateljima svojim saobštavao, usudio se nekoliko reči o onoj grani grdnog
našeg naroda, u kojoj sam se ja rodio, probesediti, i tako čitatelje naše s
otim upoznati, kako naša braća i po drugim krajevima žive, nadajući se da će
naši čitatelji ovakvo opisanije dragovoljno čitati i da - mi moj trud zabadava
biti neće.
§ 1. Hercegovac je kao god i braća njegova, grane slavenskog plemena, sireč: Dalmatinac, Albanez, Crnogorac, Bošnjak, Srbin, Horvat, Bugarin i dr., značaja blagodetelna, temperamenta ognjena, tela krepka i živa, vozrasta po većoj časti golema, izuzimajući u Gornjoj Hercegovini okol’ Posušja, Levna, Duvna i Kupresa živeće, tako nazvane Ravenjaše*), koji su telom manji, no što se jačine tiče, drugim ravni. Svi su gostoljubivi, za pušku, ćordu i drugo oružje sposobni, za četovanje, osobito u bregovitim stranama prikladni, i trudoljubivi.
§ 2. O d e l o. Ko je vidio Crnogorce, taj znade, kako se i Hercegovac
nosi. No kome obstojateljstva nisu dopustila, toga viditi, onomu za ljubav
staviću ovde opisanije celog odela Hercegovca. – Na glavi nosi fes, obmotan belim,
crnoplavetnim, ili crvenim šalom, kog prave njihove žene. Za ovim sleduje j e č
e r m a (prsluk) od belog sukna za svaki dan, a za svetac pak malo bogatija od
crvene čoje, ukrašena lepim tučanim ili srebrnim pucama (dugmetima). Po ječermi
dolazi b e n s i l a j kožni, u kom oružje nosi, a za
ovim pojas (kao što oni vele) m a d ž a r s k i od crvenog ili crnog gajtana.
Na nogama imaju čakšire, od belog sukna. Leti nose do kolena dimlije, zovome š a l j a r e od crnog sukna, a od kolena
tesno nuz noge t o z l u k e, dalje čarape, lepo pletene i izšarane, s
naprstnicima zajedno, na koje dođu opanci onakvi kakve je imao Miloš Banaćanin
kad se u Rimu u Senatu Marku Antoniju tužio. Nad ječermom nose oni do pojasa
kratak od crnog sukna s rukavima k o p o r a n, u zimu k a b a n i c u od jakog
sukna s kukuljom, kao drevni Rimljani. Ovo je odelo od Rame do Gabele obšte i
narodno, samo što se Refenjaši i u ovom od pročiji razlikuju, i odelo tešnje
nose i sve gajtanom izšarano. - Ženski se pol nosi od časti po turskom običaju,
a od časti po dalmatinskom. Imadu belu aljinu do zemlje prepasanu t k a n i c o
m od podlanice širokom. Na ovoj imaju ječermu kraću, crnu, čarape i opanke, kao
i muški, no malo duže čarape i šarenije, kabanicu istu, na glavi crvenu kapu,
koju devojke pokriju čistom belom maramom. Kad se devojke udadu, dok prvo dete
ne rode, nose p o č e l i c u, ukrašenu staklenim bobcima, parama turskim,
dvadesetacima, a kadšto i dukatima. Na ovakvim počelicama nađe se često i
starodrevnih novaca kraljeva naših srbskih i rimskih. Ja sam takov jedan,
gotovo reći, na silu od moje snaje uzeo i dao mom jednom prijatelju u Zagrebu,
na kome je stajalo S. T. t. j. Stefan. - K odelu Hercegovca prinadleži jošt i
bojino oružje protiv neprijatelja, jer ako bi vidio Turčin da u kaurina nema
oružja, odmah bi mu savijao kamiš oko ušiju. Zato Hercegovci, i staro i mlado,
nose, ako ne dve male puške za pojasom, a ono sigurno jednu s jataganom, a
veliku šaru ili golocevku o ramenu. No ne može se reći, da ovo samo predstojeće
opasnosti radi biva, nego i dike radi; jer bi inače rekli, da je žena.
§ 3. Poznato je, da nemila sudba, koju dosta oplakati ne možemo, blage
putove k Paladinom Dvoru kod ovog nesrećnog i siromašnog naroda ovo već gotovo
četiri stoletija zatvorene drži: nauke tu pod teškom muslimanskom rukom
cvetati, hudožestva i zanati razprostranjavati se i zemlju bogatiti ne mogu.
Zato je sin prinužden očin, a kći materin zanat sledovati, i krvavo stečeni
komad leba sa znojem pojesti. No ovo bi sve kako-tako bilo, kad ne bi svirepo
Agarjana postupanje i ovaj komadić hleba bednom ovom narodu jošt gorčim činilo.
Siromah Hercegovac radi po celu godinu kao crv, ore i kopa, dok šaku žita pribere,
pa i od ove mora agi petinu, a spahiji desetinu dati. Osim toga dođe mu jošt
jedno deset puta preko godine aga sa dvadeset i više vucibatina u kuću, i neće
se s mesta maći dok koje konji, koje psi agini, koje on sam sa svojim slugama
ne pojedu sve što u kući ima, i gladnu čeljad sa praznim ambarom na golu
ognjištu ne ostavi.
No ostavljajući ovo na stranu ne ćemo žalost stostručiti, kad su listovi
naši i onako puni toga čemera i može biti već i dosadili, samo to reći možemo,
da Hercegovca nikad bezposlena viditi ne možeš. On se ne skita, ne prosi, nit’
sedi u zapećku po vasdugi dan, kao što se to po mnogim drugim predelima često
može viditi. Nego zorom na noge skoči, pa zovući sinove svoje na posao, plug,
motiku, sikiru ili lopatu u šake uzme i, ne gledajući na sneg ili na kišu, po
ceo dan u polju provede; kad sunce za goru zaiđe, zametnuvši se ratilom kući
ide, otrese mraz sa brkova i obrva, večera, pa mirno spava. Ovako ljudi. Žene
pak, koje u smotreniju jakosti i trudoljubija udivienije zaslužuju, od časti
predući ili pletući za stadom po planinama život svoj provode, od časti druge
svoje poslove kod kuće otpravljaju.
§ 4. V e r o i s p o v e d a n i j e i z b o
g o v o g r a đ a j u ć a s e m e
đ u n a r o d i m a m r z o s t.
Hercegovci su veroispovedanija vostočnog ili zapadnog. Prvi se u običnom govoru
zovu r i š ć a n i m a a drugi k r š ć a
n i m a. Poslednjih malo ima u Gornjoj Hercegovini, no počinjajući od Mostara
pa do Crne Gore ima ji više nego rišćana. Ovo su braća jednim krstom ukrašena,
jednim mlekom zadojena, u jednoj kolevci ljuljana, pa kako se ova braća od
razdelenija crkve među sobom preziru (valjda) i mrze. Stidim se i reći da jedan
s drugim iz nenavisti ni jesti zajedno neće. Uzroke ovog brojati
obstojateljstva mi ne dopuštaju; ali suze me vrele poliju, kad
mi nesoglasije ovo i raspra među rođenom braćom na pamet padne, ili kad
Dositejeve listove prevrtajući onu vzaimnost sebi predstavim, koja bi među
braćom vladati morala. Međutim - intra mea pectora tantum. Da tome obrjati, u
kojim prost narod svu religiju polaže, krivi nisu, lasno će sebi blagorazumniji
čitatelj predstaviti moći i potvrdit’ će da se iz nevžestva nevžestvo rađa, a
iz izobraženija izobraženije. Kao glava ovog naroda smatrati se mogu sveštenici
zapadnog i vostočnog ispovedanija. Prvi su dovoljno izobraženi i snabdeveni i
trude se da sujeverje i glupost iz naroda izkorene. No budući da se rast, koji
je već od više godina usađen, tako lako izkoreniti ne da, a vremenom ga i
nejaki crvić pregrize, tako samo od zlatnog vremena svako dobro isčekujemo.
Nekim Bog uspeh pokloni. Samo bi im to želili, da staru srbsku poslovicu, koja
ovako glasi: ko traži veće izgubi iz vreće, bolje na um uzmu, i da ne misle, da
će i gavran kadgod pobeliti. Oni se ponose s nekim fermanom i kolajnom, koju su
od Sultana dobili, ne paze na reči Katona, koji veli: fistula dulce canit
volucre dum decipit anceps - i ne poslušaju starca dedu Brđanina, koji kaže, da
je tako i pre dvadeset godina bilo, i da je opet tursko ostalo, što je ovoga
dede bilo. Što se tiče sveštenika vostočnog ispovedanija, ovi su svakog
izobraženija lišeni, i sotim se samo od prostog naroda razlikuju što čitati
znadu. No tome se čuditi nije; jerbo osim toga, što su svake podpore lišeni,
udručavaju ji ne samo Turci nego i njihovi sobstveni episkopi. Osim toga
prinuždeni su ovi kukavni ljudi po vasdugi dan ralo tegliti, samo da svoju
jadnu porodicu od gladi i zime sačuvaju, ne imajući na pameti kondaka ni tropara.
§ 5. V o z p i t a n i j e i r o d i t e l j a p o č i t a n i j e. Što se prostog
vozpitanija u strahu božijem i počitovanju
svojih roditelja tiče, mogao bi reći, da je mnoge druge narode Hercegovac
prestignuo. Tek što dete progovarati počne, ne uči ga mati skaredne kojekakve i
soblaznitelne reči, kao što sam to po drugim mestim čuo, nego Otče Naš,
Vjeruju, i Deset Božji Zapovedi. Ako bi dete nepristojnu kakvu reč neotice ili
hotimice izreklo, pretila bi mu mati, da će ga odmah svešteniku odvesti, i da
će mu ovaj jezik odseći. Otud rada se počitanije dece sprema svojih roditelja i
zaista redko je čuti, da će koje dete bilo veliko il malo, svojim starijim
izprečnu reč reći. Na to ga navode i u tom ga sohranjavaju, ne regule kakve
Sokrata ili Plutarha, nego samo jedna prepovest, da je jedanput sina jednog,
koji je majki svojoj rekao: vrag te odneo, odmah grom iz vedra neba utukao. Ja
ne mogu se zadržati, da ne uzkliknem: O b l a ž e n a p r o s t o d u š n o s t!
§ 6. B o g o p o č i t a n i j e. Premda Hercegovca zvona s tornja crkvenog
ne bude i ne opominju na molitvu, to opet oni časove bogomolenija točno
nabljudavaju. Jutrom i večerom starešina sa celom svojom porodicom Boga
umoljava, da mu grehe njegove oprosti a trude i dela blagoslovi. Sedmi pak dan,
kog je Bog opredelio da čovek od poslova svojih odpočine, sa suprugom svojom i
čedima hiti na slovo Božije, ne gledajući što je crkva često i pol dana daleko,
što sneg i kiša pada, ili što je nesnosima prepeka. Povrativši se sa svete mise
ili liturgije ne svraćaju se u mehane, da se u njima krve, nego u miru i
veselju svaki k svojem domu ili k svojem čtavcu ide, koji mu na njegovo duševno
sozidanije slovo Božije čita. Kamo sreće da poleznih knjiga, koje bi ji iz
nevežestva kurtalirale, imaju, i da nisu prinuždeni one, od nekih drevnih
dalmatinskih monaha vragom i paklom nakićene, koje ji jošt većma zabunjuju,
čitati; jer ne znajući zlo od dobra, laž od istine razlikovati, često u
dvoumije o spaseniju duše svoje padnu.
Krasno se kod njih volja k čitanju primećava, samo kad bi Dositejeva, ili
podobnih glava dela, u ruke im pala. - Božić i dan Svetog Jovana očekuje malo i
veliko s velikom radošću i veseljem. Ne mogu propustiti da o načinu svetkovanja
ovih praznika u Hercegovini nekoliko reči ne progovorim. Uoči Božića pred veče,
pošto se smrkne, izide knez selski pred vrata kućna i opali tri puške, a za
njim to isto svi pravoverni učine. Za ovim unese starešina panj od zdrava
drveta sa izrezanim na njemu krstom i u prisustviju čeljadi metne ga na vatru.
Sad kleknu svi na slamom zastrtu zemlju i mole se Bogu jedan sat. Posle
dokončanija ove molitve igraju se do pola noći, pak se posle lepo opreme i podu
u crkvu slušati Slovo Božije. Bez svakog drugog uputstvija, gledajući samo na
zvezde, kao danicu, sikiru, vola, Tetrovu slavu, o osobito vlašiće, iz kojih
oni ne samo na kišu, sneg, buru, nego i na sate zaključuju, prispedu oni tamo
na opredeljeno vreme. Po okončaniju službe Božije opali svaki triput iz kubura,
i koji na vrancu, koji peške, kući idu, gde ji domaćica dočeka sa sinijom s
bogato iskićenom jestbinom. Kad za stol sednu, onda starešina uzme sudić
napunjen sa žitom, u kojem trokrstna sveća stoji, zapali ovu i na onom panju
(badnjaku), kog je sinoć na vatru metnuo, da gore, dok čorbu ne posrču; tad
lati bukaru s vinom i nazdravi svima. Kad se obrede, opet se je on dočepa i,
zamočivši lebac u nj, počne gasiti sveću, govoreći: kakog od ova sveća gore,
draga braća i seke moje, tako i u nama svaka dobrodetelj gorela, a kako god se
sada trne, tako se u nama svake zloće i opačine utrnule budi na veki. Amin.
Nije li taj običaj počitanija dostojan? Nije li karakter prave prostodušnosti?
Može biti, da bi tko pomislio, da su ovi ljudi, budući su pod igom dušmana vere
Hristove, kako svakog hudožestva, tako i bogopočitanija lišeni. No verujte mi,
nije tako! Hercegovci, hotja su čeljusti vraga crkve naše, hotja crkvi s krstom
nakićenim ne viđaju, opet putujući, ili po gori lova tražeći, ili njive i
livade obilazeći, Očenaše čitaju, koje je teško u drugom kom predelu naći. Nisu
li to sve znaci i osnovi pravog Bogo- i čovekoljubija?
Ivandan
također je znameniti praznik kod Hercegovaca. Uoči ovog dana uvečer zapali se
pred svakom kućom naviljčić slame, sena ili trsaka, i preko ove vatre skače ne
samo junost — bosonoga, nego jošt i po gdikoja baka, kao što i Dositej veli,
dođe i sreću svoju u skakanju preko ove vatre pokuša. Ako je pak sreća prevari i ona u po vatre padne, onda eto ti smeja i
lakrdije. Ako Hercegovca zapitaš zašto vatru lože, reći ćedu: za spomen Sv.
Ivana, koji je svetlost sveta, ili Hrista Spasitelja, krstio. No ovde je
očevidno, da oni Sv. Ivana sa Sv. Jovanom menjaju. Ako ji zapitaš, zašto preko
vatre skaču, reći ćedu, da ji ne bi preko cele godine noge bolele. No laž im na
čast, toliko pak reći mogu, da su brzi kao zecovi, i da se nijedan ne tuži da
ga noge bolu.
Kod vostočnoga ispovedanija Hercegovci krstno ime slave, onda sazovu sve,
koje god naći mogu, bez razlike ispovedanija i naroda, bio on Ciganin, karavla
ili Turčin, i časte ji dotle sa šljivovicom, ili s ovom pomešanim vinom, dokle
god oni pijeno povratili ne bi. A kad to bude, onda se oni raduju, govoreći da
su zakon milostinje izvršili, gladnog sireč naranili, a žednog napojili. No i
ovakva zla tolkovanja svetog zakona skoro ćedu izčeznuti i mesto pravom
ispolnjavanju svetih zapovedih Božijih ustupiti.
§ 7. U v e s e l e n i j a. – Kao u
pročim običajima, tako i u uveselenijama kod Hercegovca nevinost carstvuje, a
ne nevaljalstvo, kavga i prevara. Mladićima je preko dan najpovoljnija igra
puškarati se, loviti, bacati kamena s ramena, i skakati skoka junačkoga. Uveče
pak skupi se mladež obojega pola u jednu kuću, koja je najprostranija u selu i
tu, s dozvolenijem gazde, posedaju redom, guslači gusle izvade i pretresaju
junačka dela prapradedova svojih do pol noći, pa onda svi kući idu.
Ovde bi sam, da mi vreme dopušća priložio obširno opisanije pirovanja
(svadbe), i kada bi sam sve običaje opisao, sam bi se Himen sladko osmenuo. No
ostavljajući obširno to opisanije za drugo vreme, samo ću to da navedem: Kad se
devojka prosi, onda otide mladoženjin otac, ili poočim, sa punom torbom kolača
i vina devojkinom domu i tek što na vrata uđe, počne govoriti: “Po odredenju
svetog Sobora Tridentinskog, ja, domaćine, prosim tvoje dete za moga sina (ili
sinovca) za razprostranenije poroda čovečeskog, u čemu s tvojim dozvolenijem
neka ji blagoslovi Bog Otac, Sin i Sveti Duh”.
Kad do svadbe dođe onda se skupi dvadeset do trideset i više ljudi, kako je
koji domaćin imuće, usednu svi na konje i odu devojačkom domu, ovde uzmu đevče
takode na konja i odu na venčanje. U povratku s venčanja puškaraju se i pevaju,
da se gore razležu. Dever uvek na mladu pazi, da ne bi s konja spala, ili da ne
bi haramije, kao što je pređe običaj bio, na nju nasrnule. Napred ide stari
svat, a na posledku čauš, vičući, svakojaku šalu zametajući i svakoga, kog bi
sreo, vinom nudeći. Ako bi se trefilo, da koji svat s konja spadne, onda se
skupe oko njega seoska deca i rugajući mu se grob mu naprave; zato se svaki svat, a osobito dever i stari svat od prekomernog pića
čuvaju. Kad svatovi kući mladoženjinoj dojezde, onda se dever u džep maši,
jabuku izvadi i mladi ju pruži. Mlada hitajući se jabukom preko kuće junačstvo
svoje kuša, i ako bi se slučilo, da jabuku ne bi preko kuće prebacila, već ne
bi u tolikom počitaniju kod dece bila. Kad svatove u pevanju i veselenju i mrak
već zateče, onda uzme mladence dever i stari svat, odvedu ji u drugu sobu i
posade na postelju, gdi čauš opet šalu zametajući, opali jednu kuburu i svi odu
spati. Sa zorom mladu gorepomenuti bude, i ona pošto se digne, sve u kući redom
celuje, i svoje obične darove, kao čarape, košulje, podveze itd. deli. Prilikom
svadbe cela se sedmica u jedenju, pijenju, pevanju i puškaranju provede.
§ 8. J e z i k. Jezik je Hercegovaca narečija našeg srbskog jezika, s tom jedinom razlikom, što Hercegovci, kao i Crnogorci mesto pismena d pismo đ, upotrebljavaju, a mesto pismena e, pismo i, n. p. đe ti je dače lipa devojka?
Ljubomir Martić
Hercegovac
**) Naimenovani su tako sbog njima svojstvenog
običaja, onome izmedu sebe, koji bi što u putu, ili kojom drugom prilikom
Stetovao, n. pr. konja, ili što drugo, izgubio, iz učinjeno medu sobom revene
naknaditi.
(Serbski narodni list, god. VII, čislo 15, od 16.
aprila 1842 g.)
Нема коментара:
Постави коментар