Удар Турака на чобане Анђелића и Јакшића

Удар Турака на чобане Анђелића и Јакшића

Збор зборили Турци Колашинци,

У Ободу селу крвавоме,

На чардаку Таировић Муја.

Има пуно сто двадест Турака,

Све Калића љутих крвопија,

А међу њих турске буљубаше:

Једно бјеше Таировић Мујо,

А друго је Дедев Абдулаху.

Турци сједе на танку чардаку,

Пију кафу, а пуше дувана.

О свачему пијући говоре,

А највише зборе о јунаштву:

Ко је више посјекао глава

Ко ли више добио мегдана.

Но не збори Дедов Абдулаху,

Нити збори, нит’ се друштву фали,

Но на чибук наслонио главу,

А пита га Таировић Мујо:

„Абдулаху, наша буљубашо,

„Што не тураш еглен у дружину?

„Каква ти је голема невоља?

„Ђе ли ти је остала срамота,

 „Те о јаду мислиш нечијему?

„Коме ли ћеш доскочити главе?“

А Абдулах њему бесједио:

„Еј ви Турци, црн ви образ био!

„Што с’ фалите, кад немате чиме?

„Знаш ли, Мујо, не знали те људи,

„Кад катуне наше поперисмо

„У Барице зелену планину,

„Изјависмо овце и говеда,

„И чобане да чувају стадо,

„А планинке наше буле младе.

„Но су за нас власи обазнали

„Од Прошћења кућа Анђелића

„Глас дотури у племе Шаранце

„Ваздашњему нашему крвнику,

„А на име Јоксим капетану.

„Анђелићи њему доставише:

„„0 Јоксиме, млади капетане! „

„Ти покупи једну чету малу, „

„Па је води у Барице равне, „

„Ту можете шићар шићарити, „

„Неколико глава погубити. „

„Русих глава Каљића чобана, „

„Бијеле им овце одјавити, „

„Одјавити овце и говеда „

„И дебеле коње из ерђеле.“

„А кад Јоксим разумио гласа,

 „Хитро скупи војску од Шарана,

„Па удари нама на катуне,

„Плијени нам стадо из Барица

„И колибе наше попалише

„А планинке наше прегазише,

„По планини ђецу разагнаше.

„Глас допаде нама у Ободу,

„Да је војска на катун удрила,

„Појахасмо коње од мегдана,

„У Барице брже изагнасмо,

„Од катуна ништа не нађосмо,

„Не нађосмо ништа но гаришта,

„Бијеле нам овце плијењене,

„Плијењене овце и говеда:

„Стоји писка була на гариште,

„Стоји писка ђеце по планини.

„Ми смо наше робље сакупили

„И повели ка селу Ободу.

„Која фајда, што их поведосмо,

„Без Барица живјет’ не можемо.

„И те бих ви јаде опростио,

„Но не могу јаде опростити,

„Што се друга чета подигнула

„Од Шарана и од Руданаца,

„Чета мала четрдесет друга,

„А пред њима до три арамбаше

„Сва три ћу ти по имену казат’:

„Једно ти је Раде Кнежевићу,

„Перјаник је Књазу Петровићу,

„Друго ти је Шарчевићу Ристо,

„А треће је Глушчевићу Мићо.

„Преведоше чету у Прошћење

„У Прошћење у Јакововиће.

„Прошћенци су турски издајници,

„Па им кољу овце и јагањце,

„Спремају им лака брашњеника,

„Калаузе шићар за хајдуке.

„Отле чета окрену каурска,  

„Па их ето ноћно без мјесеца,

„Док дођоше у Лугове равне.

„Конак чине у Букова Шиба,

„Па у јутру зором уранише

„И удрише на равне Лугове,

„Плијенише пет стотина брава

„Два чобана жива ухватише,

„А трећи је једва утекао,

„Те нам дава абер са стијена

„Ђе су бјеле плијењене овце.

„А ја кад чух шта се урадило,

„Па појахах дебела кулаша,

„А повикнух мог брата Смаила,

„И изметнух двије пушке мале,

„Абер дадох на четири стране.

„А кад чуше пушке Колашинци,

„Колашинци као мрки вуци

„Чим су моје пушке разумјели

„Окупи се три стотине друга.

„Истрчасмо на Бурен планину

„А отоле право на Лугове —

„Ђерасмо их трагом низ планину

„Стигосмо се у Жари планину,

„Убисмо се боја из пушака,

„Четири нам друга погибоше,

„А каури здраво отидоше

„Бијеле нам овце одјавише,

„За њима се опет упутисмо,

„А кад власи на Пољану били,

„Те се власи више не бојаху —

„Удрисмо им са четири стране,

„Убисмо се боја жестокога:

„Пуче пушка Смаја Усовога,

„Те погоди Саву Зуковога,

„Ја повикнух брата Смаил-агу:

„Ха напријед, посијеци главу!

„Он повади пламенога ножа,

„ Да он Сави посијече главу;

„Ал’ је Сава јунак од јунака —

„На десну се ногу исправио,

„Иза паса пушку извадио,

„А Турчина близу напуштио, „

На згодно га мјесто погодио —

„По сред паса, укиде га с гласа.

„Ја кад виђох ђе Смаил погибе,

„Ја повадих пламена ханџара,

„Те посјекох Саву Зуковога

„И осветих Смаја брата мога.

„Отоле се натраг повратисмо

„И погибшу браћу избројисмо:

„Што рањено што ли је на мртво

„Петнаест нам погибе Турака,

„А каури одјавише овце.  

„И те бих им јаде опростио,

„Но не могу јаде опростити,

„Што су власи азгин учињели

„Од Прошћења мјеста крвавога,

„Три Јакшића и три Анђелића?

„Што је зала око Таре хладне

„Они јесу сваком јаду глава.

„Од кад дође у Прошћење равно

,,Из Шарана кућа Анђелића

„Мира нема, сваке јаде раде,

„Чете српске никад не одлазе,

„Сјеку, пале, плијењају браве,

„Не даду нам издић’ у планину,

„Но се они по Жарима шире

„Изјавили хиљаду оваца

 „И стотину у џелеп говеди,

„Па се власи хаси учинили,

„Широм овце по планини јаве,

„За нас аге ништа и не маре.

„Од шљемена до више Обода

„Куцају им звонца и чактари,

„А пуцају влашки џефердари,

„И пјевају из грла чобани,

„Те нам плаше дјецу и чобане,

„То нашему не подноси дину:

„Од каура Турчин да зло трпи.

„То је, Мујо, голема срамота.

„Вала била, па се куне дином,

„Ја кауре више' трпјет нећу,

„Да бих своју изгубио главу,

„Но је л’ була родила Турчина,

„А данас га придесила овђе,

„Да довати пушку до ремика,

„Да изађе у Жару планину?

„Да уходи пребијеле овце,

„Анђелића и Јакшића овце,

„Бисмо ли им смјели ударити?

„И бијеле овце плијенити,

„А још Лаза с браћом погубити?

„И са њима два млада Јакшића,

„Да срамоту нашу осветимо?“

Сви јунаци ником поникоше

И у црну земљу погледаше?

Но не гледа једно туре младо,

По имену Рутовић Смаиле;

Но од земље на ноге скочио?

Са њим Турчин Аџо Лалевићу,

Доватише пушке посриједи,

Па их ето гори и планини,

Док дођоше брду Вјетрноме,

Спуштише се борју зеленоме,

Ту их бјели данак оставио,

А тавна их нојца прихватила.

А кад свану и сунце ограну,

Те чобани отворише овце;

А кад Турци овце сагледаше,

Добар им се шићар учинио,

Па се отле натраг повратише,

Док дођоше у село Обода,

Ту находе на искупу Турке.

Кад изишли на танка чардака

Па Турцима селам натурили,

А Турци им здравље прихватили

И широко мјесто направили,

Доносе им кафе и дувана.

Но пита их турчин Абдул-ага:

„Мој сестрићу, Аџо Лалевићу

„Ђе си био, што си учинио?

„И јеси ли влахе уходио?“

Но говори Ацо Лалевићу:

„Мој даиџа Дедов Абдулаху:

„Ми смо гори и планини били,

„Бијеле смо уходили овце,

„Има пуно хиљаду оваца,

„И стотину у џелеп говеди.

„Код оваца нигђе нико нема,

„Без чобани што чувају овце

„А у њих је слабо и оружја;

„Још код брава лијепа ђевојка

„Баш ђевојка Јакшићева Мика,

„Љепоте јој у свој земљи нема —

„Љепша ј’ цура од бијеле виле.

„Ту можемо шићар задобити

„И Јакшића Мику заробити,

„Три чобана влашка погубити,

„Отишли су власи у планину

„Куновици и Изјаловици

„Да ту ђену зелена сијена,

„Па ту Лаза нема ни Николе

„Неће доћи за три четир’ дана.“

А кад чуо Дедов Абдулаху —

Удари га руком по плећима:

„Бе аферим, мој мили сестрићу.”

Па да видиш турске буљубаше

Ни сједио, нити дангубио,

Но од земље на ноге скочише

Посриједи пушке доватише.

Поја’ Абдул дебела кулаша,

За њим Мујо претила дората,

Па их ето стрмом уз планину,

Докле долу дођоше Мекоме,

Ту сретоше три добра Србина:

Два Зејака и Јевта Минића,

Те двојицу од њих преварише

И русе им главе погубише.

Тада рече Таировић Мујо:

„Турци браћо, да се послушамо,

„Да с’ одавле натраг повратимо,

„Док смо здраво срамоте нам нема,

„Доста за нас нема и шићара.”

Но говори Дедов Абдулаху:

„О турчине, Таировић Мујо!

„Не турај ми страху у дружину

„Но ако се јеси препануо —

„Ти се натраг у Обода врати

„А ја одох у Жару планину.”

Па отоле окренуше Турци

И одоше у Жару планину.

А кад Турци у Жару дођоше,

Примичу се на торину Турци

Док их хитре вашке опазише.

Тад’ чобани на ноге скочише,

А међу њих Лазо Анђелићу,

Па довати пушку џефердара;

Пред колибу јунак искочио.

У то турске пушке запуцаше,

Лаза одма с раном саставише;

л’ је Лазо срца јуначкога

Нити паде, нити се препаде,

Нити своме друштву казиваше,

Но он своје довикује друштво,

Од колиба метеризе граде

Бјеле овце у торини бране.

Али Турци отворише браве,

Одјавише натраг низ планину.

Кад то виђе Лазо Анђелићу

Па дружини ријеч проговара:

„А напријед, ако Бога знате,

„Дако би нам Бог и срећа дала

„Не бисмо ли овце повратили

„Па напријед загон учинише;

Ама неће трагом за Турцима

Него иду пријекијем путем

И на Шљеме претекоше Турке

И Турцима кланце поваташе,

Тада Лазо друштву говорио:

„Ви немојте пушке истурати,

„Док не пукне мога џефердара

„Хоћу гађат’ Дедов Абдулаха

„Највишега српског зулумћара,

„Ви у Турке одма кидишите,

„За оштра се гвожђа доватите,

„Ја ћу викат’ грлом бијелијем,

„Спомињаћу шаранске јунаке,

„Који ’но су прије долазили,

„И Турцима много додијали.

„Турци ће се одма препанути,

„Помислиће — удрише Шаранци,

„Као што су прије ударали.

„Дако би нам Бог и срећа дала,

„Дако бисмо разагнали Турке

„И бијеле повратили овце.”

У ријечи у којој бијаху,

Наљегоше низ планину Турци

И бијеле најавише овце.

Сербез иду низ планину Турци,

А Срби их близу напуштише.

Но да видиш Анђелића Лаза:

Он Турчина гађа Абдулаха;

Не погоди агу Абдулаха,

Но крај њега Лалевића Аџа,

Баш сестрића Дедов Абдулаха,

Насред паса, укиде га с гласа —

Ни жива га земља не счекала.

Тада српске пушке запуцаше

И у Турке јуриш учинише.

Стадоше се довикиват’ друштво:

Лазо виче Шаранске јунаке,

Баш јунака Рада Кнежевића,

И сокола Мића Глушчевића,

И храброга Риста Шарчевића

И остале српске арамбаше.

Кад виђоше, па се препануше,

И мишљаху удрише ускоци,

А пред њима њине арамбаше,

Па се Турци мало измакоше,

А Срби им боље навалише.

Но да видиш брата Лазовога,

А на име Мида Анђелића;

Мидо виче брата Милосава,

А Милосав два брата Јакшића.

Но да видиш Јакшића Николу,

Он пламена ножа повадио,

А у Турке јуриш учинио.

Па он виче из грла бијела,

Довикује Анђелића Лаза,

И остале Србе соколове.

Кад се Турци на муку виђоше,

Оставише пребијеле овце,

Побјегоше стрмо низ планину,

За њима се Срби натурише,

Осморпцу с раном саставише,

А петину на мртво убише,

Међу њима Аџа Лалевића.

Па се Срби здраво повратише,

И бијеле овце одјавише,

Пјевајући и пушке мећући,

Ђе су храбро мегдан задобили

И без ране и без мртве главе.

Но што рече Јакшићу Никола:

„О ти Лазо, милу Богу фала,

„Сретно ти нам данас дан освану,

„Те јуначки мегдан задобисмо,

„И без ране и без мртве главе.”

А Лазо му зађе бесједити:

„О Никола, окрени се амо.”

Окрену се на Лаза Никола,

Ал’ се Лазо у крв обукао,

Што од рана, а што од Турака,

А ране га бјеху освојиле,

Не могаше с мјеста помакнути.

А кад виђе остала дружина,

Па рањена Лаза дохватише,

Понијеше у колибе Лаза,

Те ећиме лаке добавише,

И од рана њега извидаше.

Хоће Срби весела им мајка,

Њима мајка, а мене дружина. —

Да су здраво Срби витезови,

Кад не жале живот за поштење...

Поља             Граничар

“Луча” 1898