Смрт Јакшара
Курбашића, Колашинца
Чудна врага
Колашина града,
На њ се
Турци често сакупљаху
На чардаке
те диван чињаху.
Један данак
сви се окупише:
Поглавице,
аге, буљукбаше,
На чардаке
Аџа барјактара;
О свачему
еглен затурише:
О момцима и
о јунацима,
О пушкама и
о ђевојкама,
О младијем
њиним кадунама.
Но што рече
Аџо барјактаре:
„У данашњем
факту и земану,
Не долази
љепшег на дивану,
Од Јакшара
Курбашића млада,
Из цијела
Колашина града.”
Тад бесједи
ага Пашан-ага:
„О Мумине,
наша буљукбашо!
Ну, не
пуштај твог Јакшара сина,
Да ти јави
по врх Дрпа овце,
Срби ће га
жива ухватити
И његову
главу погубити,
А стадо му
бјело плијенити,
То ће нашем
граду јазук бити.”
На то се је
Мумин наљутио,
Па овако аги
одговара:
„Чујеш ли ме
ага, Пашан-ага,
Ти си ага од
нашега града,
Ма се нећу
ка’ ти повлашити,
Нити влаху
кумство оправити,
Ка’ ти што
си Дрљевићу Перу,
Те ти шиша
твога сина Муша,
Али неће
мојега Јакшара,
Но сам ради’
да ми га посјече,
Као што је
мога мила брата,
Мила брата
Курбашића Муја. “
На њега се
аге насрдише,
Па једанак с
дивана одоше,
Сваки своме
бијелу чардаку.
Ријеч није
везена марама,
Да се узме
па у скрињу баци,
Но је ријеч
одалица брза,
Она пође од
уста, до уста,
Док је зачу
Дрљевићу Перо,
Како се је
Мумин затекао
И његова
кума прекорио.
Грохотом се
Перо насмијао,
Па овако
јунак проговара:
„Ну Мумина
Курбашића стара,
Како се је
старац затекао,
И Јакшара
сина истакао,
А тако ми
Бога великога,
Неће му се
наносити главе,
Нит’ ће
чуват по врх Дрпа овце.”
Перо зове
Перишу Лабуда:
„Брзо скупи
дванајест хајдука,
Ђе год
знадеш бољега јунака,
На мојега
бијела чардака.”
Хитро Лабуд
на ноге скочио,
Те јуначко
друштво окупио,
На чардаку
Дрљевића Пера.
Перо друштво
дивно дочекао,
Доста дава
пива и јестива;
А кад пили и
кад вечерали,
Све им
турске разговоре каза
И каза им
што је наумио.
Добро
друштво све га послушало.
Кад у јутро
зора заруђела,
Поранио Перо
с хајдуцима,
Докле дође у
Доли широке,
Починуо на
води студенцу.
Ко је жедан
пије воде ладне;
Ко је гладан
једе леба сува,
Присркује из
плоске ракије;
Ко ли јунак
притеже опанке
И загледа
свијетло оружје,
А Пера ми
санак оборио,
Па он пође
под јелу зелену,
Мало заспа
санак угледао.
Перо спава,
а друштво сјеђаше,
Докле било
сунце навалило,
Тад се Перо
од санка пробуди,
Очи трља,
смије се грохотом,
Па овако
јунак проговара:
„Јесте ли се
друштво наљутило,
Е сам санак
мало боравио,
У санку сам
чудан сан видио:
Пушке моје
што су ми сребрне
Обадвије
бјеху позлаћене,
Сјајаху се
ка на гори сунце;
Још узимах мога џефердара,
Па му ватру
на табану давах;
Пушка пуца
сва се гора тресе,
Јек одјеца
подно Колашина.”
А друштво му
санак толковало:
„Што су твоје
пушке позлаћене,
То ћеш диван
шићар заузети;
Што ти пуче
бистар џефердаре,
Те се стресе
сва гора зелена,
Потрешће се
Колашински Турци!”
Одма Перо с
хајдуцима крену. —
Ето ти га
гором Мрчавином,
Док дођоше
Косовоме лугу,
Покрај Таре
покрај воде ладне.
Ту их бјели
данак оставио,
А тамна их
ноћца ухватила,
Прегазише
Тару воду ладну,
Окренуше уз
Речине равне,
Док дођоше
Кључу зеленоме.
Ту их бјели
данак оставио,
Па се пењу
Кључу високоме,
Те гледају
Курбашића кулу,
Куд ће њему
стадо окренути,
Оће л’ њему
Јакшар излазити.
Четоваше за
четири дана,
Буљукбаши не
чинише квара,
Другог Перо
никог не даваше,
С хајдуцима
што схватит могаше.
Дању иде
зеленоме кључу,
На даниште
те чека Јакшара,
Ноћу иде око
бјела двора,
Те четује и
на њег’ војује.
Но је Мумин
потурица стара,
Па он ками и
по ноћи спава,
Но све чува
двора и обора.
Кад је пето
јутро освануло,
Подранио
Мумин буљумбаша,
Ето ти га на
турског дивана,
Те сјеђаше и
кафу пијаше.
Но да видиш
Муминов Јакшара,
Рано и он
момак подранио,
По турски се
дивно наредио,
На сеизе
вику учинио,
Те су бјело
стадо отворили,
Окренули
кључу зеленоме,
Поред њих је
Курбашићу млади,
А гледа га
Перо с хајдуцима,
Па је јунак
ријеч говорио:
„Зло ти
јутро, Курбашић Јакшаре!
Ками мајци
која те имала,
А сестрици
која те гајила,
А Мумину очи
извађене!”
То изрече
разређује друштво
Око бјела
стада Курбашића.
Перо узе
струку сингавицу,
Па се вуче
од трна до трна,
Докле дође
до Јакшара млада.
Из грмена
јунак искочио,
И пламена
ножа повадио,
На Јакшара
вучки напануо,
За прси га
руком нрихватио,
И с ножем му
главу одрубио.
А хајдуци
стадо околише
И сеизе
младе погубише.
Окренуше низ
Речине овце,
Док дођоше
Тари на обалу,
Тару воду
прегазише ладну,
Хватише се
уз гору Мрчаву.
Глас допаде
Колашину граду
Међу аге ђе
кафу пијаху,
Да погибе
Курбашић Јакшаре.
Из руку им
чаше попадаше,
А из очи
сузе покапаше.
Глас
жалостан Колашином лети,
Ко је јунак
да се Јакшар свети.
У поћеру за
Каури клети.
Немају се
када опремити,
Ни парипе
своје оседлати
Ни челичли
уздом зауздати,
Него само
пушке уграбили
И на голе
коње посједали,
Ни седлате,
нити зауздате,
Но уларом
само запрегнуте.
Полећеше
Тари води ладној.
Тару воду
пребродише ладну
Ударише
трагом за хајдуком,
Кроз Мрчаву
гору заљегоше;
Кад су били
брду Мрчовскоме
Стигоше се
Турци и хајдуци,
Побише се
огњем из пушака.
Виђ’ јунака
Дрљевића Пера
И његово
дванајест хајдука,
Не да стада
без велика јада,
Нити главе
без замјене праве.
Но при њима
добра срећа била,
Стока им се
њина поплашила;
Од пушака и
од фриске љуте,
Па утече
право ка Равнима —
Ето среће
праве хајдуцима.
Турци Перу
квара учинише,
Добра њему
друга обранише,
Комненова
Грујића Синана,
А хајдуци
четири Турчина
Обранише, па
их погубише.
За хајдуке
добра срећа била,
Тамна их је
нојца раздвојила,
Те се Турци
натраг повратише,
А хајдуци на Равни одоше,
На чардаку Дрљевића
Пера
Ту јуначки
шићар дијелише,
Арамбаши
старјешинство даше;
Дадоше му
гољка и риђака,
Што носаху
два звона једнака.
Перо оде на
равно Цетиње,
Господару
Петровић владици,
Те владици
приступио руци
И даде му од
Турчина главу.
Свети Петар
њега благосивља
И јуначке
афериме дава.
Још му даде
неколико пара,
Да дијели
себи и дружини
И да вида
рањена Синана.
Оде Перо у
Морачу Доњу,
Ту је своје искупио
друштво,
Искупио дар
им дијелио,
Што је њима
владика спремио,
И видао
рањена Синана;
Видао га док
га извидао.
То је било,
кад се је чинило,
Нама, браћо,
мир и здравље било,
Мир и
здравље, а помоћ од Бога!..
Прибиљежио:
Шпиро Калуђеровић, учитељ
“Луча” 1898.
Нема коментара:
Постави коментар