Вук Аџић-Васојевић - Ударац Турака на Васојевиће на Божић ујутро 1842 год.

Ударац Турака на Васојевиће на Божић ујутро 1842 год.

Полећеле до три чавке црне,

А за њима до три ластавице.

Лете тице жупнијем џаматом

На бијелу Авдулову кулу.

То не бјеху до три црне чавке,

Него бјеху три жалосне мајке:

Једно мајка Дурмиш капетана,

Друго мајка Суља барјактара,

Трећа мајка Гусинчића Вејса;

Пред Авдулом диван учинише,

И овако њему говорише:

„О Авдуле, поносита дико,

Мож ли знати није давно било,

Кад си силну окренуо војску,

На Полицу те си ударио

Ви никаква ћара не добисте,

Нако браћу своју изгубисте, —

Вашу браћу а наше синове;

А ти имаш пет Авдуловића,

А ја имам пет Таировића

И сви десет да су погинули,

А сам Дурмиш да је остануо —

Свакојега он би осветио:

Ал за благо али за јунаштво,

А ти за то ни абера немаш.“

То рекоше, па се измакоше,

А приђоше до три ластавице —

То бијаху буле удовице,

Од Турчина заклонише лице,

Бијелу му руку пољубише

И овако њему говорише:

„ОО Авдуле, несуђен ђевере,

Знаш, ђевере, није давно било,

Кад си силну окренуо војску,

На Полицу ш њоме ударио —

Ви никаква ћара не добисте,

Него браћу вашу изгубисте,

Вашу браћу, наше господаре,

Ми смо тебе Боже вјере дале,

Да се младе удават’ нећемо,

Докле браћу твоју не осветиш —

Вакат дође да се удајемо.”

Кад то зачу Авдул капетане —

Проли сузе низ бијело лице,

У јаглуку сузе покупио,

А булама тако говорио:

„Баш тако ме не родила мајка,

Но кобила која ми дорина,

Ако нећу војску покупити,

На Полицу ш њоме ударити,

И моју ћу браћу осветити,

Моју браћу ваше господаре:

За свакога брата по двојицу,

За Дурмишу Бошка и Перишу,

И Савића те три Пантовића,

Нек јунаци гину за јунаке;

За нашега Суља барјактара

Погубићу Смаила Ђукића

И делију Нова Пантовића;

За нашега Вејса Гусинчића

Погубићу Марка Бабовића,

И дијете Николу Лешића,

Нека кука Николина мајка;

За нашега Амет баба деда

Погубићу до два Машовића

 По имену Јова и Ненаду,

Нек двојица иду за једнога”.

Турчин збори, а Бога не моли,

Као што му ни помоћи неће.

Па довати дивит и артију,

Те написа ситну бурунтлију,

Отправи је Колашину граду,

А на руке Лалевић Насуфу:

„Знаш ли, побро, није давно било,

На Полицу кад смо ударали,

Ту никаква ћара не добисмо,

Нако браћу нашу изгубисмо:

Сина твога, побратима мога,

Па и сада сједи несвећено —

Сакупи ми љуте Колашинце,

Брзо с њима да си у Врбицу,

Јер оћемо с војском на Полицу“.

Ону посла, још четврту пише,

Те позива турске поглавице,

А још ш њима силовиту војску.

Када књиге у мјеста стигоше,

Главари се на ноге дигоше,

И велику војску сакупише,

Шњом дођоше у Врбицу равну

Баш под кулу Авдул капетана.

Кад се веља сила сакупила,

Ал да видиш Авдул капетана,

Живо му се срце насмијало,

Па на себе ћурак пригрнуо

Па га ето међу главарима,

Те се ш њима пита и рукује

И Турцима ожђедлије дава,

Па говори; „чујте браћо драга,

Ала била и тако ми дина,

Полицу ћу огњем запалити.

У Будиму с војском навалити

И ту неке мислим погубити:

Погубићу Јанка Малевића

И делију Арса Бабовића,

Од Петњика Отовић Радоњу

И још неке мислим погубити

Па ћу на Лим ата напојити,

Код цркве им конак учинити

И бијелу огњем запалити.

Уз нахију с војском окренути,

Калуђера на колац набити,

Капетана Цема погубити.

Да ми аге афериме дају,

Како ли сам браћу осветио.”

То говори, а од земље скочи,

Свога ата дебела закрочи.

Сву за собом војску окренуо,

На Полицу удрит’ наумио.

Најпрви је Авдул капетане,

А за њиме Мурсел барјактаре,

На остала сваколика војска.

На Љешницу здраво претурише,

Ту је Авдул раздвојио војску,

Он на троје подијели војску:

Први дио војске одвојио,

Па дозива доброга јунака:

„Љута гујо Макаровић Мујо,

Ево тебе пет стотин’ војника

Те их води врхом од Горажда,

Те ухвати на гробље Загрецко,

Тамо су ни два крвника стари:

Тамо ни је Бошко и Периша

Чим ће чути пушке по Горажду,

Повика ће хитре Заграђане —

Ви чекајте те посијеците,

А немој се, Мујо, препанути,

Јутрос им се Божић придесио,

Испијају црвенику вино,

Одбацили пусат и оружје

Све ћу свршит' што сам наумио.”

Други дио војске одвојио,

Па дозива Елезовић Спаха:

„Побратиме, Елезовић Спахо,

Води собом пет стотин’ Турака,

Ајде ш њима на дно Коловрата.

Ако какво влашче штрлијекне,

Ви чекајте те посијеците.”

Дивно Авдул војску уредио,

Добар дио себе оставио,

И свијема тако говорио:

Да ће удрит’ на Новову кулу,

И Нова ће жива ухватити

Мојом ћу га сабљом погубити.

Пошто Авдул војску уредио.

Но да видиш Макаровић Муја,

Он дохвати петстотин’ пјешака,

Па га ето врхом од Горажда,

Спао узе петстотин’ коњика,

Да ухвати на дно Коловрата;

Авдул иде на Новову кулу,

Пуче пушка заметну се кавга.

Тад бијела кликовала вила,

Вила кличе у Заграђе виче,

По имену Бошка Пантовића —

„Зло ви јутро, Бошко и Периша,

На Горажду ударише Турци!”

Кад то зачу Бошко Пантовићу,

У руке му бјеше купа вина,

Купу баци, а пушку дохвати,

И од земље на ноге скочио,

И овакву ријеч бесједио:

„А Периша, мој соколе сиви,

На Горажду ударише Турци!”

Опет виче што му грло даје:

„А камо ве, Ђока и Никола,

И соколе Милошевић Јоко,

И делија Секулићу Јосо;

А Камо те Спасојевић Арсо —

А напријед ако Бога знате,

На Полицу ударише Турци!”

Соколови ка љути лавови,

Истрчаше на гробље заграцко,

И од Муја прије ухватише,

Ту нађоше два добра јунака,

Ђе метериз бјеху ухватили:

Једно бјеше Томо Делевићу,

Оно друго Марко Бабовићу.

Погледаше по Полици равној,

Погледају по пољу барјаке,

Ка по небу дебеле облаке.

А бију се храбри Поличани,

У то стаса Макаровић Мујо,

Да уфати на гробље Заграцко.

Ту га жива дочекала муња

Јунак Бошко с десетињу друга.

Живо огањ на Турке просуше,

А милога Бога поменуше.

Убише се боја жестокога,

Од њинога краја сиротнога.

Тако им га Бог и срећа дала,

Одмах они поломише Турке.

Јадни Турци плећи обратише,

Поличани Бога споменуше,

Турске главе сјећи започеше.

У највишем боју жестокоме,

Виче гласно јуначки витезу

По имену Бошко Пантовићу:

„А напријед браћо Поличани!”

А из села Турке ишћераше.

Двадест турских глава посјекоше,

За њима се Срби натурише,

Но се добар јунак издвоио

С голим ножем у бијеле руке

И посјече Мешу буљугбашу.

Виђе јунак Милошевић Јоко,

Што учини Бошко Пантовићу,

Па угледа Амида Оџића;

Оно виђе Јанко Малевићу,

Па угледа Бучановић Арја

Те му турску откинуо главу.

Оно виђе Марко Бабовићу,

Што учини, Јанко Малевићу,

Па пристиже Јашара Бабића,

Те му турску откинуо главу;

 Оно виђе Ђукићу Рустаме.

Што учини Марко Бабовићу,

На Турчина јуриш учинио,

Те му скиде са рамена главу.

Оно виђе Машовић Ненада,

И ш њим соко Кастратов Милета,

Двије турске главе посјекоше.

До Љежнице Турке испратише,

Ту крвава боја раздвојише;

Отолен се Срби повратише,

На Полицу здраво искочише,

Сал Ђукића Смаја изгубише,

Онда главе турске избројише.

Двадест и пет глава посјекоше.

Из збирке Вука Аџића-Васојевића

“Луча” 1898.