Перо Савов Јововић - Смрт Ђура Кнежевића

Смрт Ђура Кнежевића*)

Српска народна пјесма

Из збирке калуђера

Дионисија Миковића

Пили вино два добра јунака

Под Кунаром**)  на сред Туђемила,

На бијесни оџак Суличића;

А да ти их по имену кажем:

Једно јесте Бећо Суличићу

А друго је Мухо Суличићу.

Добра браћа од оца  и мајке.

Па пошто се наћефише Турци

Онда Мухо Бећу бесједио:

“Брате Бећо од оца и Мајке!

Тебе ‘вале наши крајичници,

Да над тобом не има јунака,

Ни турчина нити каурина,

У држави Бара бијелога,

Од Куфина***) до града Оциња

А каурску још не пери главу,

Ни на Бару, ни на нашу кулу!”

Ел’ му на то Бећо одговара:

“Мухо, брате од оца и мајке!

Ако н’јесам осијеца главе,

Ма сам доста с четом пролазио,

И каур’ма много досађива’.

А сјутра ћу, Мухо, подранити

И донијет црногорску главу,

Баш на бедем Бара бијелога

Прије него одпочине сунце

Да гледају буле и кадуне

И делије и старе и младе,

Што се хвале без добра јунаштва;

Јер сам скоро из чете дошао,

И лијепи шићар уводио,

У широкој Созини****) планини

У Мачаку*****)  Кнежевића овце,

И за њима не бјеше јунака,

До момчета Кнежевића Ђура;

Ђурову ћу главу окинути

И његово стадо дојавити.”

Но му тако бесједио Мухо:

“О мој брате, Суличићу Бећо!

Ја се бојим, да се вараш љуто,

Неће бити Ђуро код оваца

У планини, без добре дружине;

Шњим ће бити Марко и Грујица;

Биће куку више но тројици!”

Зато Бећо ни абера нема,

Но једанак на ноге скочио,

И ваљатну чету покупио,

Од Зубаца и од Туђемила,

Чета броји до педесет друга.

Па када се чета сакупила,

Тад се крену за добра шићара,

А пред њом су до два Суличића:

Једно Бећо а друго је Мухо,

Навати се Суторман планине,

Пак је Башу воду уминула****

На Ђолазу воду починула*****

Ту се чета рахат учињела,

Воде пила, леба заложила,

На главицу стражу поставила,

Добру стражу Суличића Муха;

Јер се боји од Црногораца,

Па тад стала санка боравити.

Кад је саба зора отворила,

А на исток изљегла Даница,

Онда Мухо чету пробудио.

Хитра чета на ноге устаде,

По сриједи пушке доватила,

О рамену торбе објесила,

А на плећа струке огрнула,

И пријеђе Врсуту планину,

И Шкорето  тврдо пелазила. ******

Прије но је обасјало сунце,

Дође чета на грло Мачака,

И отвори широку Созину,

И разгледа овце и чобане

На коју ће страну ударити.

Па угледа Кнежевића Ђура,

Да он јави уз Мачаку овце.

Тада Бећо чету поредио,

Око друма и зелена пута,

По двпјицу и по четворицу,

По петину и по деветину,

А он сједе на сред друма пута,

И попр’јети другу свакојему:

“Немој који пушку истурити,

На сокола Кнежевића Ђура,

Док чујете мога дзевердара

Да га гуја не уједе љута!”

На то Турци послушаше Бећа,

Стаде мало не би николико,

Докле ево Кнежевића Ђура,

Јави овце уз тијесне кланце;

Кад изиде на грло Мачака,

Међу турском четом улазио,

И удри га сијен од Турака,

А још не зна да је међу њима,

Па запјева из грла јуначака:

“О Созино, крвава планино!

Многе ли си мајке ојадила,

А сестрице у црно завила,

И љубовце у род повратила,

О’ш ли моју ојадити мајку,

Или сестру у црно завити?

А љубу ми оцрнити нећеш,

Јер се до сад н’јесам оженио!”

То говори жалосна му мајка,

А не види јада испријека:

Зла јунака, Суличића бећа,

Да га мјери оком јуначкијем,

Низ својега бистра дзевердара.

Стаде мало не би николико,

Дзевердару живу ватру даде,

А на црну земљу Ђуро паде;

Па се загна Суличићу Бећо,

И згодну му осијече главу.

Па се загна Суличићу Мухо,

Те са њега однесе оружје.

А остали навалише Турци,

На бијеле Кнежевића овце,

Па се с њима натраг повратише.

Таман шћаху да преду Шкорито,

Ал’ то чуше Марко и Грујица,

Који бјеху Ђуру споредници,

Па скочише на ноге лагане,

И у Шкорет пристигоше Турке.

Па да видиш Кнежевића Марка,

Освета га брацка занијела,

А стара му срећа донијела,

Те угледа доброга Турчина,

По имену Бећир Агић Ала.

Пушку пали вазда му пуцала,

На бијесна Бећир-агић Ала;

Погоди га у срце јуначко,

Ни жива га земља не дочека,

А допаде Кнежевић Грујица,

И јуначку посјече му главу.

На њих Турци ватру изасуше,

За вајду им побратиме није,

Јер Србима добра срећа била,

Ниједна им ране не зададе.

Но да видиш драги побратиме!

Пуче пушка Кнежевић Грујице,

И погоди латинина Мила,

Саломи му ноге обадвије.

А загна се Кнежевићу Марко,

Да му русу посијече главу,

Ал’ рањеник пушку окренуо,

На јунака Кнежевића Марка.

Бог да знаде, погубит га ћаше,

Но би хитар Кнежевићу Марко,

За грлић му пушку дохватио,

Не даде је њему испалити

Но му русу посијече главу.

А што ћу ти дужит лакрдију,

Уз Шкорето испраћтише Турке,

И док доше на врх од Штрбине*******)

По двије су уграбили главе,

И отели овце свеколике.

У то риспје двадесет чобана,

Од широке Созине планине,

Што Србима доше у помоћи,

Што за вајду, мој брате Србине,

Када клети измакоше Турци,

Низ високу Суторман планину?

Ћаху Срби у поточ за Турке,

Ал не даду Марко и Грујица,

Но овако браћи бесједили:

“Вратите се наша браћо драга

Ми смо добро осветили Ђура,

И бијеле повратили овце!”

Направише чобани носила

И мртвога понијеше Ђура,

У Глухи До село од Црмнице.

Ришћанску му дужност учињеше

И за душу Богу помолише,

Па пред црквом у гроб положише.

Бог да прости Кнежевића Ђура,

А да живи онакве јунаке

К’о  што бише Марко и Грујица;

Како знаше осветити Ђура,

И по српски попратити Турке!

  

*) Ову ми је пјесму казао Перо Савов Јововић, из Црмнице.

**) Планина међу Баром и Скадром.

***) Граница међу Паштровићима и Спичанима, која се је до пошљедњег рата звала Тро….. (нечитко)

****) Водени извор на врх Сутормана

*****) Мали извор водени међу планином Врсутом и Суторманом

******) Брдо међу Созином и Лимљанима у Црмници.

Глас Црногорца  бр. 39    1887.