Алија Аџи-Јусуфовић - Стара баба превари Новака

Стара баба превари Новака

Гором иде Старина Новаче,

Гором иде а тужно попјева:

„Романијо кућо и баштино!

„Романијо и отац и мајко!

„Ево има двадесет година

„Од кад сам се с тобом саставио,

„Вазда имах изобила блага,

„Изобила пива и јестива,

„Свашта доста, највише слободе,

„А данас ти ниђе ништа немам —

„Неста блага, пива и јестива,

„Немам, старац, паре ни динара,

„Ни у лулу да купим дувана,

Већ овако живјети не могу.”

Тако пјева Старина Новаче,

Кад погледа мало унапријед,

Ал’ ето ти једна баба стара,

Собом води коња товарнога,

Новак њојзи божју помоћ виче,

Баба њему бога прифатила.

Новак њојзи ријеч проговара:

„О старице, погрбата бако!

„Што то имаш на коњу твојему?

„Ако имаш љеба или меса,

,,Ил’ црвена винца ил’ ракије —

„Дај Новаку, гладноме јунаку!”

Баба стара њему одговара:

„О Новаче, од горе ајдуче!

„Нема баба ни љеба, ни меса,

„Нити имам вина ни ракије,

„Већ ја носим на коња мојега:

„С једне стране дрвена вретена,

„С друге стране вуна очешљана.”

Кад је Новак бабу разумио,

Отоле је даље пролазио,

Баба мало у напријед пође,

Ал ето ти Дели Радивоје,

И Радивој стару бабу пита,

Но и њему баба одговара,

Ка му брату Старини Новаку.

Кад Радивој бабу разумио,

Отоле је доље пролазио,

А старица у напријед пође,

Ал’ ето ти Новакова сина,

Баш Грујица горски арамбаша,

И он исту пјесму запјевао,

И он стару баку упитао,

И њему је баба казивала,

Ка Новаку, и ка Радивоју.

Опет Грујо баби проговара:

„Море чујеш, погрбата бако!

„Кажи право тако била здраво!

„Које чудо на коњу твојему?“

Ал’ се стара бака наљутила,

Па Грујици 'јетко говорила:

„Чудо ти се око главе свило!

„Што ме стару мучиш у планини;

„А видиш ли, ш њима не видио!

„Једна страна дрвена вретена,

„Друга страна вуна очешљана.”

Но Грујица опет не вјерује,

Већ повади сабљу оковану,

Те на коњу прекиде конопе;

Ал да видиш, побратиме драги,

Кад о земљп вреће удариле —

Све дукати жути излазише.

Кад то виђе Новаков Грујица,

Од радости из грла кликнуо,

Те дозива и оца и стрица:

„Ајд’ овамо, Новак и Радивој!

„Није ово вуна, ни вретена,

„Већ је ово царска азна била.”

Тад притрча Новак и Радивој,

Те узеше и коња и благо,

Па одоше гором пјевајући,

Оста јадна бака кукајући,

Кукајући и лелекајући,

Како ће се цару повратити.

Из збирке Алије Аџи-Јусуфовића



“Луча” 1898.