Стеван Мајсторовић - Бој у Љесковом кланцу

Бој у Љесковом кланцу

У хиљаду и осмој стотини

Седамдесет и седмој години

Књигу пише орле са планина,

Па је шаље до Бихаћа града,

А на руке паши бихаћкоме.

То не био орле са планине,

Већ то био Голубе Бабићу

Са Грмеча високе планине

И у књизи пашу поздравио:

“Је л’ истина пашо од Бихаћа,

Да ст’ убили најбољег трговца

С Приједора Томикића Перу,

И да с’ посло Ахмета Поздерца

Да си посло у поље Бјелајско

Ахмет-ага, да поставља праву.

Ахмет-ага не поставља праве,

Него раји одсијеца главе.

По пољу је плијен одјавио,

Одјавио овце од јањаца

Одјавио краве од телаца.

Ахмет-ага пусти дахијама,

Па по пољу зијан учинише,

Србе туку, а Српкиње вуку.

Нека знадеш пашо од Бихаћа,

Да ћу и ја ударити на те,

Кад потјераш ‘рану и џебану,

Кад потјераш до Петровца града,

Чекаћу те у Љесковом кланцу

Са четама и са војводама.

Удариће Маринковић Стево,

Јер је Стево родом од Кордуна

И Стево је рода господскога

Превио се срца јуначкога;

Удариће и попе Каране,

Да побјегну Турци по зарана;

Удариће и попе Вајане

Поп Вајане хоће од Вакупа

Нека буде Турком већа мука;

Удариће Амелица Триво.

Амелица удриће од Унца,

Да виш’ Тирци не виђају сунца”.

Што рекао, Турком свјеровао.

Ту не паса ни мало земана,

Већ Голубе чете поставио

И помето све бусије редом.

Кад ето ти Турак од Бихаћа,

И пред њима Буљубаше Шаре

Шаре пјева танко гласовито,

Прићути га Веселица Марко,

Па се ‘вати везене шешане

Устријели Буљубашу Шару

Међу очи гдје обрве веже,

Паде Шаре у траву на главу.

Ала банда затури се кавга!

Мили Боже на свему ти хвала,

Кад запуца на све четир’ стране,

Пала тама од неба до тала,

Није тама од Бога драгога,

Већ од тешког праха и олова.

Ту брат брата познати не може,

Камо ли ће Турчин за Србина.

Да је коме погледати било,

Што се ради у Љесковом Кланцу,

Од онијех Турак од Бихаћа.

Неки виче:”јао моја мајко!”

Неки виче:”јао моја љубо!”

Неки виче:”подигни ме друже!”

А да видиш дичне Србадије

Задобише ‘рану и џебану,

Задобише праха и олова.

Ал’ залуду, моја браћо драга

Утече им хоџа од Орашца

Јадан хоџа низ Горјевац струже

А све виче:”причекај се, друже!”

Рујница, 8/XII. 1910,

Од гуслара слијепца Стевана Мајсторовића

Из Ведрог Поља, код Бихаћа.

Прибиљежила: Мила М. Карановића

Босанска Вила бр. 5    1912.