Приказивање постова са ознаком Zeko Bibezic. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Zeko Bibezic. Прикажи све постове

среда, 9. јануар 2019.

Мурат Р. Милутиновић - Мрваљев Вукота и паша од Зворника


Мрваљев Вукота и паша од Зворника*)

Још зорица не забијељела,
Ни даница помолила лица,
Ни од дана никаква познања,
Подранила туркиња ђевојка,
Мила сестра Зворничанин Муја,
И у руке ибричак узела,
Па је ето води и студенцу.
Кад се млада води примакнула,
Даде јој се нешто послушати,
 Јека стоји у зелену лугу.
Одиста се цура препанула,
Па је хитно натраг узбјегнула.
Но јој неко из лужине виче:
„А, небој се, лијепа ђевојко!
Ја те Богом од невоље кумим,
Донеси ми мало воде хладне,
Љуте су ме ране попануле!”
Цура млада за Бога хајаше;
Хладне воде ибрик напунила,
Па је ето к рањену јунаку,
Студеном га водом напојила,
Па му ране стаде замотават’,
Од кошуље свиленим рукавом.
Кад му мало живот повратила
Млада була њему бесједила:
„Ој Бога ти, незнана делијо,
Од којег си града јал’ паланке,
Право ми се по имену кажи;
Кад си мене Богом братимио,
Вјера моја проказат’ те нећу!”
Рањен јунак цури одговара:
„Еј Бога ми, лијепа ђевојко,
Кад ме питаш право ћу ти казат’.
Ја сам јунак са сред Горе Црне,
Из питома мјеста Велестова,
Са крај Чева мјеста крвавога
По имену Мрваљев Вукота.
Сестро моја, по Богу једноме,
Ја сам амо често долазио,
И гонио коње и волове,
А ћерао на буљуке овце.
Па сам синоћ, сестро, долазио,
И зли ме је удес дохватио.
Грацка ме је опазила стража,
На мене је огањ оборила,
Ни једна ме пушка не дохвати,
Док подоцкан пукнула лубарда, —
Да Бог да му никад не пуцала, —
Десну ми је ногу саломила.
Но Бога ти, лијепа ђевојко,
Право ми се по имену кажи, —
Имадеш ли од рода икога?”
Млада була њему одговара:
„Имам брата јединца у мајке,
По имену Зворничанин Муја!“
Тад Вукота цури бесједио:
„Ој Бога ти, лијепа ђевојко,
Ти поздрави твога брата Муја,
Од мене му Богом побратимство,
Још сувише светога Јована,
Нек ме носи на његове дворе,
Нек ме вида, докле ме извида,
Да ћу њему хиљаду дуката,
И да ћу му стотину овнова,
И дванајест из рала волова,
Још сувише два од злата сата,
Те их мене видиш о гр’оцу!“
Њему була вјеру заложила,
Да ћ’ у брата изум извадити.
Отлен млада дома похитала;
А кад дође у шикли одају,
Брату Мују стаде говорити:
„Мили брате, од оца и мајке,
Ако ћеш ми задат вјеру тврду,
Вјеру моју да сломити нећеш:
Хоће сестра теби нешто причат’.”
Мујо сестри тихо одговара:
„Кунем ти се дином и аманом,
И турскијем постом рамазаном,
Твоју вјеру саломити нећу,
Но слободно можеш брату причат!”
Хајка була брату говорила:
„Ето, брате, у зеленом лугу,
Рањен лежи Мрваљев Вукота,
Па је тебе Богом братимио,
Да никоме њега не прокажеш,
Да га носиш на твоје дворове,
Да га видаш, доклен га извидаш;
Десна му је нога саломљена,
Даће теби хиљаду дуката,
И даће ти стотину овнова,
И дванајест за јарам волова,
Преко тога два од злата сата,
Још сувише светога Јована,
Три пута ти обећаје кумство!”
Еј кад Мујо зачу лакардију,
Брзо пође зеленоме лугу.
И ту нађе рањена јунака,
Ђе је њега санак преварио.
Виђи Муја, да га Бог убије,
Ђе је сестру љуто преварио,
Па се тајко лако привукује
До рањена Мрваљев Вукоте,
Украде му бистра џевердара,
Украде му двије кубурлије,
Украде му два од злата сата,
Из кора му сабљу извадио,
Све то носи у своју одају,
Па се к њему опет повратио,
Ал’ се тужан Хајдук пробудио,
Па кад виђе што се догодило,
Тад се грдну јаду осјетио,
И Турчину стаде говорити:
„О, турчине, Зворничанин Мујо,
Љуто ти си мене преварио,
Украо ми свијетло оружје,
Бог т’ и Божја вјера саломила.
Бог ће дати, да од њега платиш.”
За то Туре ни абера нема,
Но га бије ногом и опанком,
Па овако њему проговара :
„Курво једна, од горе хајдуче,
Све до селе што си учинио, —
Све до селе, све о твојој души,
А од селе све о мојој души,
Ти си силан зулум починио,
У Травнику и око Травника,
Знаш, ђауре, што је лани било:
Пашина си посјекао сина,
Оба си му ока извадио,
Кућу си му у црно завио.
Сам те Алах ноћас уловио,
Да нам главом све од једном платиш!“
Сад му Мујо савезао руке,
Рањен хајдук бранит се не може.
Свезана га у луг оставио,
А он паши трчи на дивана,
Па овако њему говорио:
„Господине, пашо, од Зворника,
Шта би дао ономе јунаку,
Да ти преда твојега крвника —
Баш крвника Мрваљев Вукоту,
Који ти је очи извадио,
Јединца ти погубио сина?”
А кад паша Муја саслушао,
Он на њега очи исколачи,
Па овако њему говорио:
„Мучи, Мујо, немој зановетат’,
Немој моје ране вријеђати.
Ко ће вијар вјетар ухватити, —
Вијар вјетар Мрваљев Вукоту,
Који ми је очи извадио, —
Сулејмана сина погубио!“
Тада Мујо паши говорио:
„Чујеш, пашо, драги господаре,
Дај ти мени четири каваза,
Да ја лугу пођем зеленоме,
Живога ћу довести преда те,
Ил’ довести, или донијети”.
Даде паша четири каваза.
Када били лугу зеленоме,
И виђоше ходит’ не могаше,
Направише дрвена носила,
Понијеше Мрваљев Вукоту,
Понијеше паши на дивану.
Кад га паша добро разгледао,
Тад Вукоти тихо говорио :
„О, крвниче, Мрваљев Вукота!
Све до сада што си учинио,
Све до сада — све о твојој души,
А оселе све о мојој души. —
Дедер причај што си учинио,
Лакше ће ти бити мало души!?”
Тад Вукота паши одговара:
„Господине, пашо, од Зворника,
Кад ме питаш право ћу ти казат:
Ја сам, пашо, често долазио
И Зворника вама полазио.
Ћерао сам коње и волове,
А ћерао на буљуке овце,
Сјекао сам Турке јањичаре,
Који муче сиротињу тужну.
Па сам, пашо, лани долазио,
И твојега сина погубио, —
Погубио Сулејмана млада, —
Русу сам му посјекао главу,
Понио је ломној Гори Црној,
Узео му ата четвртака.
Па сам, пашо, синоћ долазио,
Оћах какав шићар шићарити,
Но ме уда срећа постигнула,
Грацка ме је стража опазила,
На мене је огањ оборила,
Убила ме са града лубарда,
Десну ми је ногу саломила,
Но се, пашо, немој зачудити,
Што сам твога погубио сина?
Имао сам добра пријатеља,
Пријатеља побратима Муја?
Он је мене изд’о Сулејмана,
Тако смо се, пашо, погодили.
Ја му узех ата четвртака
И узех му са рамена главу,
А он узе бистра џевердара,
Џевердара Сулејмана твога,
Он му узе двије кубурлије,
Сулејмана, пашо, сина твога,
Још му узе два од злата сата?
Сулејмана, пашо, сина твога;
Ако ли ми, пашо, не вјерујеш,
Пошљи, пашо, на Мујову кулу,
Све ћеш наћи што Вукота каже!“
А кад паша зачу лакардију,
Он повикну четири каваза,
Опреми их на Мујову кулу.
Поче Мујо нешто клепетати,
Но му паша неда расклопити,
Одиграше четири каваза, —
Одиграше на Мујову кулу,
 Све нађоше, што Вукота каза,
Све нађоше паши донијеше.
А кад паша све то сагледао:
Он намакну оком на џелате,
Те Мујову посјекоше главу,
Па добавља са мора ећиме,
Стаде видат’ Мрваљев Вукоту,
 Видао га по године дана,
Док Вукота добро оздравио,
Па га паша изводи преда се,
Те овако њему говорио:
„О, хајдуче, Мрваљев Вукота
Који си ми очи извадио,
Јединца ми сина погубио, —
Од мене ти Богом просто било,
Све до сада што си учинио;
Иди сада твоме завичају,
Само ћу те нешто замолити:
Овамо се немој повраћати!”
Па му паша пратиоце дава
До границе од Горице Црне.
Вукота је паши захвалио,
На љуцке се с њиме раздвоио,
Па отиде своме завичају,
У питомо мјесто Велестово. —
То је било, то се догодило;
Сад нам, браћо, мир и здравље било, —
Браћи ође и другој што дође.

*) Ову сам пјесму слушао од гуслара Мурата Р. Милутиновића.

Прибиљежио: Н. Симоновић.


“Луча” Цетиње, година II, свеска VII 1896.










понедељак, 11. децембар 2017.

Перо Савов Јововић - Освета братска (1837)

Освета братска (1837)

Пила вино два сокола сива,
У Глухи-до, у племену јаку,
У доњему селу питомоме,
На бијелу Јововића кулу.
Да ти оба по имену кажем:
Прво бјеше Јововића Нико,
Друго соко, Вуксановић Саво.
Кад се хладна поднапише вина,
И јуначког збора зађедоше,
Онда вели Јововићу Нико:
“Побратиме, Вуксановић Саво,
Знаш ли Саво, није давно било:
Кад ми браћу посјекоше Турци,
На мир Божји и на вјеру тврду,
Ниже Бара, у пољу барскоме,
На бијелу Матезића кулу,
Погуби их Суличића Мехо,
И делија Бибезићу Зеко;
Ту њихове главе посјекоше,
На капију Бара поперише,
С њима бедем барски окитише,
Па се Турци по крајини хвале,
И по Бару бијеломе граду,
Са њиховим’ главам и оружјем.
Но, за Бога, побратиме Саво
Ка’ си вазда широкој Созини,
И све идеш, и чете прохађаш,
Кроз Крајину Бара бијелога,
Не виђе ли згоде и прилике?
Ђе би могли четом ударити,
Нашу милу браћу осветити,
Јер ми да смо оба погинули,
Би не наша браћа осветила!”
Ал’ му тако бесједио Саво:
“Ја свуђ идем и чете прохађам,
Ал’ не виђех згоде ни прилике,
Ђе би с нашом четом ударили,
Нашу милу браћу осветили;
Јер је трудно браћу осветити.
Баш се десих јучер у Созину,
И видијех чету црногорску,
Ђе је била Румији планини,
И догнала голема шићара,
Баш двадесет коња и волова.
А пред четом Антовића Мило,
Са соколом Бранковићем Ником.
И они су мене кажевали:
Да су турске издигнуле овце,
Баш на Пода, на крај Туђемила,
А пред њима два Мехова сина,
А главнога нашега крвника.
Но, устани, чету да купимо,
Е да би ни Бог и срећа дала,
Да ми нашу браћу осветимо!”
То рекоше на ноге скочише,
Од племена војску покупише,
Дв’је стотине избраних момака.
Па се чета за пут опремила,
Пријеђоше Капу воду хладну,
Уз Лимјане село нагазише,
Ту Лимјане на искупу наше,
Те се двије чете састадоше,
Харамбаше на Клисића кулу,
И ту наше два добра јунака,
Ђе но мрко испијаху вино;
Клисић попа, испод Сутормана,
И Милића, од Бјелица Стана
Па им божу помоћ називаше
А они им Бога прихватише;
Па пошто се вином обредише
Онда веле оба побратима:
“На ноге се оба харамбаше,
Да идете с нама на освету,
Ка’ што сте се вазда научили”.
Тад војничке чете упутише,
Док дођоше на Башу, на воду,
Бјеше јарко на заходу сунце,
Ту су чете трудне починуле,
И хладне се воде напојиле,
Око воде ватру наложиле,
А на Тврдоч стражу истуриле,
Добру стражу Ђурашића Ника,
И младога Бошковић Новака,
Ту је чета нојћцу преноћила.
А кад саба зора отворила,
И даница изљегла звијезда,
Тада стража чету пробудила,
Хитри момци на ноге усташе,
О рамена струке огрнуше,
По сриједи пушке дохватише.
Нотњо сише низ Церске Лазине
До врх Доца бјелопавлићкога,
Тад скочише четне харамбаше,
Сташе српску дијелити војску.
Оправише један дио војске,
С десна крила од Камена црна,
А пред њима хитре поглавице,
Баш јунака Вуксановић Мила,
И сокола Бошковић Новака,
С десна крила да удре на Турке.
А оправи Клисић попа Мила,
И сокола Бранковића Ника,
С л’јева крила, од зубачка пута.
По сриједи Вуксановић Саво
И остале друге четобаше.
Када свану и сунце ограну,
Али Турци изјавише овце,
Преко Пода, пут широка Доца,
А пред њима два Мехова сина,
Једно Мемо, а друго Османе,
Црној мајци оба су једнаци.
Када их је опазио Саво,
Друштво сакри у лист и у траву
И Богом их истинијем куми:
“Немој који пушку опалити,
Док не чује мога џевердара,
Ал Никову свијетлу латинку
На крвнике оба Суличића”.
У толико наступише Турци
А најпрви Мемо и Османе,
Пред Турцима бјеху одмакнули,
Не би мала пушка дотурила,
А страга их подвикију Турци;
“Лакше, Мемо, жалосна ти мајка,
Ова гора није никад пуста,
Но су у њој често Црногорци!”
За то Мемо ни хабера нема,
Но све боље друмом пропућује,
А за собом Турке подвикује,
Шири овце зеленом планином,
Док пред собом виђе Црногорце.
Некће Мемо натраг узмицати,
Но пламена ножа повадио,
А пут Срба загон учинио.
Опет страга подвикују Турци:
“Лакше, Мемо, жалосна ти мајка,
Обману те Срби учињети!”
Али Мемо грлом подвикује:
“И ако је Мехо погинуо,
Ма је сина оставио Мема,
Неће Меха покорити баба”.
Са сриједе Срби узмицаху,
Док један пут зрна обасуше,
И ту Мему ногу саломише,
Паде Мемо у зелену траву,
А Османа брата подвикује:
“А, Османе, жалосна ти мајка,
Мене Срби посјекоше жива”.
Зло се момче од укора нађе,
Те га брацке ране забољеше,
Те на Мема похитао жива.
У то Срби загон учињеше,
Рањен Мемо кубурлију пали,
И погоди Драговић Станишу,
Обрани га по десници руци.
А  испаде Вуксановић Саво,
С голим ножем у бијеле руке,
Не даде му другу истурити,
За руси га перчин ухватио,
Те му добру посијече главу,
И узе му брешку окићену,
Иза паса свијетло оружје.
А допаде Јововића Нико,
На Османа похитио жива,
Без ране му посијече главу.
Ал’ Турцима добра помоћ дође,
Од Зубаца и од Туђемила,
А пред њима Думезићу Марко,
Хћаху Турци поградити шанце,
Но кидиса десна и лијева,
Утекоше стрмоглаво Турци.
Док до Пода поћераше Турке,
Седам, осам, глава посјекоше,
Па се Срби натраг повратише.
Кад дођоше на врх Сутормана,
На погледу црмничке нахије
У три пута шемлук учинише.

Спјевао: Перо Савов Јововић


Босанска Вила бр 14-15  1894.