Приказивање постова са ознаком Перо Савов Јововић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Перо Савов Јововић. Прикажи све постове

понедељак, 11. децембар 2017.

Перо Савов Јововић - Освета братска (1837)

Освета братска (1837)

Пила вино два сокола сива,
У Глухи-до, у племену јаку,
У доњему селу питомоме,
На бијелу Јововића кулу.
Да ти оба по имену кажем:
Прво бјеше Јововића Нико,
Друго соко, Вуксановић Саво.
Кад се хладна поднапише вина,
И јуначког збора зађедоше,
Онда вели Јововићу Нико:
“Побратиме, Вуксановић Саво,
Знаш ли Саво, није давно било:
Кад ми браћу посјекоше Турци,
На мир Божји и на вјеру тврду,
Ниже Бара, у пољу барскоме,
На бијелу Матезића кулу,
Погуби их Суличића Мехо,
И делија Бибезићу Зеко;
Ту њихове главе посјекоше,
На капију Бара поперише,
С њима бедем барски окитише,
Па се Турци по крајини хвале,
И по Бару бијеломе граду,
Са њиховим’ главам и оружјем.
Но, за Бога, побратиме Саво
Ка’ си вазда широкој Созини,
И све идеш, и чете прохађаш,
Кроз Крајину Бара бијелога,
Не виђе ли згоде и прилике?
Ђе би могли четом ударити,
Нашу милу браћу осветити,
Јер ми да смо оба погинули,
Би не наша браћа осветила!”
Ал’ му тако бесједио Саво:
“Ја свуђ идем и чете прохађам,
Ал’ не виђех згоде ни прилике,
Ђе би с нашом четом ударили,
Нашу милу браћу осветили;
Јер је трудно браћу осветити.
Баш се десих јучер у Созину,
И видијех чету црногорску,
Ђе је била Румији планини,
И догнала голема шићара,
Баш двадесет коња и волова.
А пред четом Антовића Мило,
Са соколом Бранковићем Ником.
И они су мене кажевали:
Да су турске издигнуле овце,
Баш на Пода, на крај Туђемила,
А пред њима два Мехова сина,
А главнога нашега крвника.
Но, устани, чету да купимо,
Е да би ни Бог и срећа дала,
Да ми нашу браћу осветимо!”
То рекоше на ноге скочише,
Од племена војску покупише,
Дв’је стотине избраних момака.
Па се чета за пут опремила,
Пријеђоше Капу воду хладну,
Уз Лимјане село нагазише,
Ту Лимјане на искупу наше,
Те се двије чете састадоше,
Харамбаше на Клисића кулу,
И ту наше два добра јунака,
Ђе но мрко испијаху вино;
Клисић попа, испод Сутормана,
И Милића, од Бјелица Стана
Па им божу помоћ називаше
А они им Бога прихватише;
Па пошто се вином обредише
Онда веле оба побратима:
“На ноге се оба харамбаше,
Да идете с нама на освету,
Ка’ што сте се вазда научили”.
Тад војничке чете упутише,
Док дођоше на Башу, на воду,
Бјеше јарко на заходу сунце,
Ту су чете трудне починуле,
И хладне се воде напојиле,
Око воде ватру наложиле,
А на Тврдоч стражу истуриле,
Добру стражу Ђурашића Ника,
И младога Бошковић Новака,
Ту је чета нојћцу преноћила.
А кад саба зора отворила,
И даница изљегла звијезда,
Тада стража чету пробудила,
Хитри момци на ноге усташе,
О рамена струке огрнуше,
По сриједи пушке дохватише.
Нотњо сише низ Церске Лазине
До врх Доца бјелопавлићкога,
Тад скочише четне харамбаше,
Сташе српску дијелити војску.
Оправише један дио војске,
С десна крила од Камена црна,
А пред њима хитре поглавице,
Баш јунака Вуксановић Мила,
И сокола Бошковић Новака,
С десна крила да удре на Турке.
А оправи Клисић попа Мила,
И сокола Бранковића Ника,
С л’јева крила, од зубачка пута.
По сриједи Вуксановић Саво
И остале друге четобаше.
Када свану и сунце ограну,
Али Турци изјавише овце,
Преко Пода, пут широка Доца,
А пред њима два Мехова сина,
Једно Мемо, а друго Османе,
Црној мајци оба су једнаци.
Када их је опазио Саво,
Друштво сакри у лист и у траву
И Богом их истинијем куми:
“Немој који пушку опалити,
Док не чује мога џевердара,
Ал Никову свијетлу латинку
На крвнике оба Суличића”.
У толико наступише Турци
А најпрви Мемо и Османе,
Пред Турцима бјеху одмакнули,
Не би мала пушка дотурила,
А страга их подвикију Турци;
“Лакше, Мемо, жалосна ти мајка,
Ова гора није никад пуста,
Но су у њој често Црногорци!”
За то Мемо ни хабера нема,
Но све боље друмом пропућује,
А за собом Турке подвикује,
Шири овце зеленом планином,
Док пред собом виђе Црногорце.
Некће Мемо натраг узмицати,
Но пламена ножа повадио,
А пут Срба загон учинио.
Опет страга подвикују Турци:
“Лакше, Мемо, жалосна ти мајка,
Обману те Срби учињети!”
Али Мемо грлом подвикује:
“И ако је Мехо погинуо,
Ма је сина оставио Мема,
Неће Меха покорити баба”.
Са сриједе Срби узмицаху,
Док један пут зрна обасуше,
И ту Мему ногу саломише,
Паде Мемо у зелену траву,
А Османа брата подвикује:
“А, Османе, жалосна ти мајка,
Мене Срби посјекоше жива”.
Зло се момче од укора нађе,
Те га брацке ране забољеше,
Те на Мема похитао жива.
У то Срби загон учињеше,
Рањен Мемо кубурлију пали,
И погоди Драговић Станишу,
Обрани га по десници руци.
А  испаде Вуксановић Саво,
С голим ножем у бијеле руке,
Не даде му другу истурити,
За руси га перчин ухватио,
Те му добру посијече главу,
И узе му брешку окићену,
Иза паса свијетло оружје.
А допаде Јововића Нико,
На Османа похитио жива,
Без ране му посијече главу.
Ал’ Турцима добра помоћ дође,
Од Зубаца и од Туђемила,
А пред њима Думезићу Марко,
Хћаху Турци поградити шанце,
Но кидиса десна и лијева,
Утекоше стрмоглаво Турци.
Док до Пода поћераше Турке,
Седам, осам, глава посјекоше,
Па се Срби натраг повратише.
Кад дођоше на врх Сутормана,
На погледу црмничке нахије
У три пута шемлук учинише.

Спјевао: Перо Савов Јововић


Босанска Вила бр 14-15  1894.










понедељак, 10. април 2017.

Перо Савов Јововић - Бој у Созини


Бој у Созини

Српска народна пјесма из збирке калуђера
Дионисија Миковића

На хиљаду и осме стотине,
Деветнајесте од Христа године,
Кад је саба зора отворила,
Кликну вила из грла бијела
Са Пламника брда високога;
Зове вила у Долу Глухоме
А на име Кнежевића Марка:
“Устај брже, Кнежевићу Марко!
На зло јутрос у зору заспао!
Знаш ли море, није давно било,
Кад се силни захвалише Турци
Од санџака барског и оцињског,
Да ће силну подигнути војску
И отети Созину планину,
Што је у њој крста од три прста,
Потурчити јали погубити?
Јутрос се је подигнула војска
Арбанаси крвави јунаци,
На броју их има шест хиљада,
А пред њима два бега силена:
Селим беже од Бара бијела
И Јусуф бег од града Оциња.
Гледала сам куд ће покренути,
Кад ал’ оће пољем испод града
И пријеће воду Жељезницу,
Па изиде уз мете Шушањске
И на Брцу воду долазила,
Ту је војска табор учинила,
А два бега и друга господа
Табор чине у Филиповића;
Па дозивљу Спичане приморце
Да им буду калаузи војсци.
“Мораш рајо, калаузит војсци,
Јал’ ћеш грдних мука допаднути,
Ил’ на колац душу испуштити!”
А то раја једва и чекала,
Јер у свађи јесте с Црногорци
Око веље Созине планине.
И изведе на Созину војску,
Па ће силна јутрос ударити
И чобане поклат’ Црногорце,
Него устај и веће не снивај,
И покупи што мож више војске,
Па ш њом хитај браћи у помоћи,
Неће ли ви Бог и срећа дати
Да сиротну браћу избавите
И силене Турке поћерате!”
А кад Марко разумио вилу,
Он прихвати танка џефердара
И истрча пред бијелу кулу,
Пушком меће а из грла виче
Вуксановић Мића капетана
И делију Ђуковића Марка:
“На ноге се браћо соколови!
Ударише на Созину Турци,
А силна је војска у Турака,
На броју је има шест хиљада,
Те ће нашу браћу погубити
И бијела стада одјавити.
Него да се брже потежемо
У Созину крваву планину!”
Кад главари разумјеше Марка,
Хитро они на ноге скочише,
По сриједи пушке дохватише
Од племена војску покупише
Дв’је стотине и педеест груга.
Па се српска војска подигнула,
А пред њоме сва три поглавице
Које но сам прије споменуо.
Кад су Срби на Дрезгу ижљегли,
На погледу широке Созине,
Али бјеху ударили Турци,
Притиснули широку Созину,
Од Врсуте високе планине,
До широка Дола Поповога.
Но се брани тридесет чобана,
А пред њима Вуксановић Гаро
И сву турску силу устављају;
Бране себе и бијеле овце
А кликују браћу Црногорце:
“Што сте нам се, браћо, одоцнили?
Нијесте се тако научили!”
У ријечи у коју бијаху,
Садје српска војска низ Рудину,
А завика Кнежевићу Марко:
“Вуксановић чу ли мене Гаро!
Држ се добро с браћом чобанима,
Сад ћеш видјет јада од Турака!”
Па на троје под’јелио војску:
Једну даде Ђуковићу Марку,
Другу попу Поповићу Станку
И стави их по деснојзи страни,
А опреми шесдесет момака
Вуксановић Гару и дружини
Пут широка Дола Поповога,
С десна крила да поломе Турке.
А опреми Вуксановић Мића
И делију Мишљеновић Марка,
И са њима шесдесет момака,
Од Врсуте на лијево крило,
Јунак Марко оста на сриједи,
А са њиме два добра јунака,
А да ти их по имену кажем:
Једно јесте Јововићу Јоко,
Оно друго Учичевић Марко
И са њима сва остала војска.
А што ћу ви дуљит лакардију,
Ту се с мјеста заметнула кавга,
Убише се млади убојници
И бише се вазда без престана
Три сахата од бијела дана,
Множ Турака а мало Србаља,
А јунаци Арбанаси љути,
Не даду се лако потиснути,
Па завика Ђуковићу Марко:
“Мила браћо, храбри Црногорци!
Од ватре нам пушке попрскаше,
А Турчина с мјеста не макосмо,
Нити турске главе окидосмо,
Ни узесмо турскога оружја,
Него јуриш, ако Бога знате!”
Тад изиде момче из Србаља
По имену Војводић Илија
И уграби од Турчина главу,
Ђе гледају обадвије војске.
Када Срби ово видијеше,
Сви на Турке јуриш учинише,
Мало натраг подабише Турке,
До зелена брда високога.
Ћаху Турци бјежат без обзира,
Ал’ им не да барски Селим бего,
Но је оштру сабљу повадио
И нагони своје на јунаштво,
Те у брду застадоше Турци
И бране се огњем из пушака.
Ал’ је пала мука на јунаке,
По имену Кнежевића Марка
И делију Вуксановић Мића,
Е не могу потиснути Турке,
Ни узети главу ни оружја.
Не даду се ласно потиснути,
Е им не да силан Јусуф беже,
Но је бритку сабљу повадио
И нагони Турке на јунаштво,
Па пред собом оградили шанце,
Те иза њих Србе одбијају.
Бој трајао од јутра до подна,
Па Србима мука притужила,
Сташе Турци прескакати шанце
И на Србе боље ударати,
Ал’ Србима мала помоћ дође,
Помоћ мала, ал’ срећа велика,
У највишу јуначку невољу.
Помоћ мала тридесет јунака,
А пред њима три добра јунака,
Од Пресјеке и брда Илина
И паштровске зелене планине:
Једно јесте Ђуришићу Нико,
А друго је Јововићу Марко,
Треће бјеше Поповићу Тушо.
Теке доше удрише на Турке,
Низ Врсуту високу планину,
Од куда се ненадаху Турци,
Па се грдно препадоше Турци,
Помислише да је помоћ виша,
Па се тада натраг измакоше,
Не слушају бега ђавољега,
Него натраг бјеже без команде.
Ћерају их мрки Црногорци
С ножевима у бијеле руке,
Низ пољица од Созине доње,
Нагнаше их на брчке стијене
И низ стијене грдно поломише.
Ту жестка боја прекидоше,
Бару граду утекоше Турци,
А на убле ‘сташе Црногорци
И ту своје мртве избројише,
Четири им друга погибоше,
Међу њима Вуксановић Мићо,
И још седам рана допадоше.
Па стадоше бројит турске главе,
Четрнаест избројише глава,
А небројим мртве и рањене
Које Турци собом одвукоше.
Отоле се Срби подигоше,
Однијеше мртве и рањене.
Мртвијема начин учинише,
Оплакаше и ожаловаше,
Рањенима ећима нађоше
Да их љечи од тешкијех рана,
Које су им дика и похвала.
Тада Срби добише Созину,
Свијета им образ на мегдану!*)

*) Спјев. Перо Савов Јововић

Мјесец дана прије овога боја, били су на састанку у Созини Глуходољани и Спичани. Од Спичана били су ови Латини: Марко Филиповић, Митар Кнежевић, Марко Јакобов, Јаков Занковић, Иво Ђорђиновић, Ђуро Карлић и Ђуро Бабић, а уз ове још неколицина. Од Глуходољана: Гаро Вуксановић, Мило Кнежевић, Марко Кнежевић, Нико Масоничић, Илија Дрешић, Митар Поповић, и са њима до тридесет чобана.
Созину су држали Спичани, а Глуходољани су им плаћали за усјеве и пасишта. На овоме састанку ту дужност одказаше Глуходољани Спичанима, и рекоше им: “Ово је и прије српско било, па га сада као и многа ваша добра улагивањем Турцима, уживате ви.” И једанак забранише им Миљевачку Скалу, главни пут од Созине. Ушљед тога родио се овај бој. А како нијесу Спичани вриједни били побити се с Глуходољанима, позову у помоћ Турке, своје господаре. Ипак битка се свршила  на славу Глуходољана, како и из пјесме видимо.
Од овога боја господаре Глуходољани Созином, али је ипак између њих и Спичана било и послије често зађевица, на вишу штету Спичана. Ови потоњи ишли су ноћу у Созину, па сјекли жито, а први, њима за освету лозе и маслине. И неки православни Спичани имали су дијела у Созину и били су придружени Латинима.
И данас се види у Созини остаци разваљених латинских цркава на “Рудини”, на “Попадију” и на “Св. Ђуриц. И старијех кућишта и бистијерна.

Дионисије



Глас Црногорца  бр.  49   1888.