Приказивање постова са ознаком Tripko Dzakovic. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Tripko Dzakovic. Прикажи све постове

среда, 9. јануар 2019.

Мурат Р. Милутиновић - Мрваљев Вукота и паша од Зворника


Мрваљев Вукота и паша од Зворника*)

Још зорица не забијељела,
Ни даница помолила лица,
Ни од дана никаква познања,
Подранила туркиња ђевојка,
Мила сестра Зворничанин Муја,
И у руке ибричак узела,
Па је ето води и студенцу.
Кад се млада води примакнула,
Даде јој се нешто послушати,
 Јека стоји у зелену лугу.
Одиста се цура препанула,
Па је хитно натраг узбјегнула.
Но јој неко из лужине виче:
„А, небој се, лијепа ђевојко!
Ја те Богом од невоље кумим,
Донеси ми мало воде хладне,
Љуте су ме ране попануле!”
Цура млада за Бога хајаше;
Хладне воде ибрик напунила,
Па је ето к рањену јунаку,
Студеном га водом напојила,
Па му ране стаде замотават’,
Од кошуље свиленим рукавом.
Кад му мало живот повратила
Млада була њему бесједила:
„Ој Бога ти, незнана делијо,
Од којег си града јал’ паланке,
Право ми се по имену кажи;
Кад си мене Богом братимио,
Вјера моја проказат’ те нећу!”
Рањен јунак цури одговара:
„Еј Бога ми, лијепа ђевојко,
Кад ме питаш право ћу ти казат’.
Ја сам јунак са сред Горе Црне,
Из питома мјеста Велестова,
Са крај Чева мјеста крвавога
По имену Мрваљев Вукота.
Сестро моја, по Богу једноме,
Ја сам амо често долазио,
И гонио коње и волове,
А ћерао на буљуке овце.
Па сам синоћ, сестро, долазио,
И зли ме је удес дохватио.
Грацка ме је опазила стража,
На мене је огањ оборила,
Ни једна ме пушка не дохвати,
Док подоцкан пукнула лубарда, —
Да Бог да му никад не пуцала, —
Десну ми је ногу саломила.
Но Бога ти, лијепа ђевојко,
Право ми се по имену кажи, —
Имадеш ли од рода икога?”
Млада була њему одговара:
„Имам брата јединца у мајке,
По имену Зворничанин Муја!“
Тад Вукота цури бесједио:
„Ој Бога ти, лијепа ђевојко,
Ти поздрави твога брата Муја,
Од мене му Богом побратимство,
Још сувише светога Јована,
Нек ме носи на његове дворе,
Нек ме вида, докле ме извида,
Да ћу њему хиљаду дуката,
И да ћу му стотину овнова,
И дванајест из рала волова,
Још сувише два од злата сата,
Те их мене видиш о гр’оцу!“
Њему була вјеру заложила,
Да ћ’ у брата изум извадити.
Отлен млада дома похитала;
А кад дође у шикли одају,
Брату Мују стаде говорити:
„Мили брате, од оца и мајке,
Ако ћеш ми задат вјеру тврду,
Вјеру моју да сломити нећеш:
Хоће сестра теби нешто причат’.”
Мујо сестри тихо одговара:
„Кунем ти се дином и аманом,
И турскијем постом рамазаном,
Твоју вјеру саломити нећу,
Но слободно можеш брату причат!”
Хајка була брату говорила:
„Ето, брате, у зеленом лугу,
Рањен лежи Мрваљев Вукота,
Па је тебе Богом братимио,
Да никоме њега не прокажеш,
Да га носиш на твоје дворове,
Да га видаш, доклен га извидаш;
Десна му је нога саломљена,
Даће теби хиљаду дуката,
И даће ти стотину овнова,
И дванајест за јарам волова,
Преко тога два од злата сата,
Још сувише светога Јована,
Три пута ти обећаје кумство!”
Еј кад Мујо зачу лакардију,
Брзо пође зеленоме лугу.
И ту нађе рањена јунака,
Ђе је њега санак преварио.
Виђи Муја, да га Бог убије,
Ђе је сестру љуто преварио,
Па се тајко лако привукује
До рањена Мрваљев Вукоте,
Украде му бистра џевердара,
Украде му двије кубурлије,
Украде му два од злата сата,
Из кора му сабљу извадио,
Све то носи у своју одају,
Па се к њему опет повратио,
Ал’ се тужан Хајдук пробудио,
Па кад виђе што се догодило,
Тад се грдну јаду осјетио,
И Турчину стаде говорити:
„О, турчине, Зворничанин Мујо,
Љуто ти си мене преварио,
Украо ми свијетло оружје,
Бог т’ и Божја вјера саломила.
Бог ће дати, да од њега платиш.”
За то Туре ни абера нема,
Но га бије ногом и опанком,
Па овако њему проговара :
„Курво једна, од горе хајдуче,
Све до селе што си учинио, —
Све до селе, све о твојој души,
А од селе све о мојој души,
Ти си силан зулум починио,
У Травнику и око Травника,
Знаш, ђауре, што је лани било:
Пашина си посјекао сина,
Оба си му ока извадио,
Кућу си му у црно завио.
Сам те Алах ноћас уловио,
Да нам главом све од једном платиш!“
Сад му Мујо савезао руке,
Рањен хајдук бранит се не може.
Свезана га у луг оставио,
А он паши трчи на дивана,
Па овако њему говорио:
„Господине, пашо, од Зворника,
Шта би дао ономе јунаку,
Да ти преда твојега крвника —
Баш крвника Мрваљев Вукоту,
Који ти је очи извадио,
Јединца ти погубио сина?”
А кад паша Муја саслушао,
Он на њега очи исколачи,
Па овако њему говорио:
„Мучи, Мујо, немој зановетат’,
Немој моје ране вријеђати.
Ко ће вијар вјетар ухватити, —
Вијар вјетар Мрваљев Вукоту,
Који ми је очи извадио, —
Сулејмана сина погубио!“
Тада Мујо паши говорио:
„Чујеш, пашо, драги господаре,
Дај ти мени четири каваза,
Да ја лугу пођем зеленоме,
Живога ћу довести преда те,
Ил’ довести, или донијети”.
Даде паша четири каваза.
Када били лугу зеленоме,
И виђоше ходит’ не могаше,
Направише дрвена носила,
Понијеше Мрваљев Вукоту,
Понијеше паши на дивану.
Кад га паша добро разгледао,
Тад Вукоти тихо говорио :
„О, крвниче, Мрваљев Вукота!
Све до сада што си учинио,
Све до сада — све о твојој души,
А оселе све о мојој души. —
Дедер причај што си учинио,
Лакше ће ти бити мало души!?”
Тад Вукота паши одговара:
„Господине, пашо, од Зворника,
Кад ме питаш право ћу ти казат:
Ја сам, пашо, често долазио
И Зворника вама полазио.
Ћерао сам коње и волове,
А ћерао на буљуке овце,
Сјекао сам Турке јањичаре,
Који муче сиротињу тужну.
Па сам, пашо, лани долазио,
И твојега сина погубио, —
Погубио Сулејмана млада, —
Русу сам му посјекао главу,
Понио је ломној Гори Црној,
Узео му ата четвртака.
Па сам, пашо, синоћ долазио,
Оћах какав шићар шићарити,
Но ме уда срећа постигнула,
Грацка ме је стража опазила,
На мене је огањ оборила,
Убила ме са града лубарда,
Десну ми је ногу саломила,
Но се, пашо, немој зачудити,
Што сам твога погубио сина?
Имао сам добра пријатеља,
Пријатеља побратима Муја?
Он је мене изд’о Сулејмана,
Тако смо се, пашо, погодили.
Ја му узех ата четвртака
И узех му са рамена главу,
А он узе бистра џевердара,
Џевердара Сулејмана твога,
Он му узе двије кубурлије,
Сулејмана, пашо, сина твога,
Још му узе два од злата сата?
Сулејмана, пашо, сина твога;
Ако ли ми, пашо, не вјерујеш,
Пошљи, пашо, на Мујову кулу,
Све ћеш наћи што Вукота каже!“
А кад паша зачу лакардију,
Он повикну четири каваза,
Опреми их на Мујову кулу.
Поче Мујо нешто клепетати,
Но му паша неда расклопити,
Одиграше четири каваза, —
Одиграше на Мујову кулу,
 Све нађоше, што Вукота каза,
Све нађоше паши донијеше.
А кад паша све то сагледао:
Он намакну оком на џелате,
Те Мујову посјекоше главу,
Па добавља са мора ећиме,
Стаде видат’ Мрваљев Вукоту,
 Видао га по године дана,
Док Вукота добро оздравио,
Па га паша изводи преда се,
Те овако њему говорио:
„О, хајдуче, Мрваљев Вукота
Који си ми очи извадио,
Јединца ми сина погубио, —
Од мене ти Богом просто било,
Све до сада што си учинио;
Иди сада твоме завичају,
Само ћу те нешто замолити:
Овамо се немој повраћати!”
Па му паша пратиоце дава
До границе од Горице Црне.
Вукота је паши захвалио,
На љуцке се с њиме раздвоио,
Па отиде своме завичају,
У питомо мјесто Велестово. —
То је било, то се догодило;
Сад нам, браћо, мир и здравље било, —
Браћи ође и другој што дође.

*) Ову сам пјесму слушао од гуслара Мурата Р. Милутиновића.

Прибиљежио: Н. Симоновић.


“Луча” Цетиње, година II, свеска VII 1896.










понедељак, 26. октобар 2015.

Јуначка смрт Трипка Џаковића



Јуначка смрт Трипка Џаковића

Мили, Боже, вазда те молимо,
Помози нам, да се веселимо
Помоз’ Боже у дом домаћина,
И ко му се у дом придесио
С њим се добра браћа придесила.
Сад по томе, цвијеће дружино,
Те могнемо и узнајбудемо,
Да малену пјесму испјевамо.
Ја ли ћемо пјесму за јунаке?
Ја ли пјесму за младе ђевојке?
Баш не ћемо него за јунаке,
А нијесу лоше ни ђевојке,
Јер су оне јуначко цвијеће.
Још зорица није ославила,
Ни даница помолила лишца
Још од дана ни помена нема,
А бијела покликнула вила
С Дурмитора, високе планине.
Вила кличе, по  имену виче
Војеводу Трипка Џаковића,
Овако му вила говорила:
“Ој, војводо, од ћемара главо,
Ако пијеш каву из филџана,
Грчија ти од чемера била,
Ако љубиш на душеку љубу,
Са љутом се цјеливао гујом.
Ја л’ не хајеш,  ја л’ абера немаш,
Ето на те силе од Турака
Од крвава Колашина града;
Има пуно петнаес’ хиљада,
Све Турчина ко и  огња жива,
Силно су се зафалили Турци,
На ћитапу јемин учињели,
Да ће Тару прегазити мутну,
Крајину ти листом похарати
И живијем огњем изгорети,
Мушко, женско под сабљу турити
А нејаку дјецу истурчити,
Теби русу погубити главу,
И послат је на пешкеш везиру.
Знаш војводо, није било давно,
Ка’ с’ одио на Цетиње равно,
Како си се затекао књазу,
Док је теби на два рама глава
И десница у мишици рука,
Без грдила и вељијех мука
Да ти нећеш пустити Турака
Преко Таре да прегазе ладне.
Сад на ноге, ако Бога знадеш!
Убојите купи Крајишнике,
С њима лети, па Турке сусрети,
Једа Бог да и срећа донесе,
Ко и  што је увијек дослена,
Да сузбијеш турску силу грдну
Већ за тобом пушка пуцат неће.”
Тако б’јела вила кликовала;
Есапљаше нико је не чује,
Но је чуо Трипко војевода,
А на својој, на бојали кули,
Добар адет био у јунака,
Прије саба вазда подранити,
Па се умит и Богу молити,
И мрклицу каву поарчити,
Још бојали чибук запалити.
Кад је јунак вилу разумио,
Одма’ се је јаду досјетио,
Па се скаче на ноге лагане,
Примаче се до студена зида,
Аберницу с чивилука скида,
Па га ето демирли пенџеру,
На пенџер је пушку наслонио,
Доброј пушци ватру наложио;
Пуче пуста ко гром из небеса,
Сва се кула из темеља стреса;
Абер оде на четири стране,
Да с’ делије купе одабране.
А да видиш српскога сокола,
Он се пење уз танчицу кулу,
Побројао двадес’ басамака.
Докле паде у шикли одају,
Примаче се студену дувару,
На дувару долап отворио,
На се меће ђузел одијело,
Све од чове и сувога злата.
Када се је дивно ођенуо,
И свијетло припасо оружје,
Сину јунак, ко на гори сунце.
Отлен спаде на мермер-авлију,
Ту скупљене Крајишнике нађе,
Па им ‘вако бесједити зађе:
“Браћо моја, храбри витезови!
Заточници крста и слободе!
Јутрос су ми допанули гласи
Са планине од бијеле виле,
Да се дигла силна Турадија
Од крвава града Колашина,
Није шала ни петнес’ стотина,
Ја камо ли петнаес’ хиљада,
Све Турчина за бој хазурана.
Силни су се зафалили Турци,
На ћитапу јемин учинили,
Да ћ’ Крајину нашу похарати,
Похарати, огњем изгорјети,
Мушко, женско под сабљу турити
А нејаку дјецу истурчити,
Мени русу погубити главу,
И послат је на пешкеш везиру.
Сад на ноге, моја браћо драга,
Да проклетог’ дочекамо врага!
Нас је шака, а сила Турака,
Ал’ Бог ће нам бити у помоћи,
Душмани нам наудити неће.
Него прије, да се послушамо,
У јуначка ижљубимо лица,
Један другом грјехе алалимо,
Јер Бог знаде, ком’ мријет ваљаде
Кад су њега браћа саслушала:
Руке шире у лица се љубе,
Један другом грјехе алаљује.
Па се отлен они подигоше;
Таман шљегли Тари води ладној,
На њој тврде поватали кланце,
Кад ли ето на помол Турака,
Чути нема ничесова гласа,
Не чују се бубњи ни борије,
Нит се оре турске даворије,
Мисле Србим удрит из убаха,
Од њи’ веље јаде направити.
А кад Срби Турке запазили,
Сви једанак ватру оборили;
Ма ни Турци не стоје залуду,
Но се ватри ватром одзивају.
Фала Богу, фала јединому,
Кад се двије силе судариле,
У крај таре, подно Дурмитора,
Грми, с’јева с обадвије стране,
Одлијежу брда и долине,
Од стра тице бјеже у висине,
С јела саме одлијећу гране,
А Тара се помамила мамом,
Ко да су је помутиле виле.
Да је стати, па да је гледати,
Како силни кидисали Турци,
Ко и мрки, из горице вуци.
Ал’ се Срби халовито бране,
Пушке пале, те Турке тамане,
Не даду се близу примакнути,
А пред њима храбри војевода,
Би рекао и би се заклео,
Од челика шљевене му груди,
Од челика, под чег и топине;
Те с’ не плаши турскије’ куршума,
Облијеће и бодри јунаке;
Овако им соко говораше:
“Сложно, браћо, храбри Крајишници,
Ако Бог да и Богородица,
Те ми данас освјетљамо лица,
Свијех ћу вас проказати књазу,
А књаз ће вас даривати дивно,
За јунаштво и за храброст вашу
Са крстима и са никшанима
Са токама и сјајним пушкама
Са хатима и са парипима”.
Тако траја вр’јеме неколико.
Када силни увидјеше Турци,
Да Србима наудит не могу
Страшни загон Турци учињели,
Док се Србим близу примакоше;
Тада танке пушке умукоше,
Сијевнуше сабље и анџари,
С Турцима се Срби смијешаше.
Боже мио, страшне касапнице.
Анџар с’јева, крв се пролијева,
Мртве људске зијевају главе.
Од крви су попливале р’јеке,
Од лешева узрасле гомиле,
Из крви се рањеници криве,
Неки виче: јао моја мајко,
Неки мајко, а неки бабајко,
Неки вели привати ме друже,
Неки друже уз долину струже,
А преко њи’ прелијећу здрави,
Један другог са зубима дави,
И цријева острим ножем сука.
Свеосве су притужили Турци.
Ко ће јачој сили одољети?
Сила силу вија и савија,
Ама куку вазда нејачему,
Јачи свлада, а нејачи страда.
Још се Срби држе на мегдану,
Виде они ђе им спаса нема,
Ма се живи предавати неће;
Волио је сваки погинути,
Нег жив пасти Турчину у руке.
Све то гледа са планине вила,
Са планине, сњежна Дурмитора.
Док се вили погледати дало,
Кад угледа Трипка војеводу,
Вас у крви јунак огрезнуо,
На њега се заиграли Турци,
Који ће му уграбити главу.
Када виђе е му гинут ваља,
Он заскочи на мост у бусију,
А за њиме згрнуше се Турци,
Ал’ се Трипко огњевито брани
Не да са себ’ укинути главе,
У десници држи самокреса,
Седам њиме окинуо пута,
Седам мртвих сложио Турака.
Кад јунака ране обрвале,
Клону пушка у десници руци,
Сјевну клета турска посјеклица,
Са јунака одлећела глава
Када паде са војводе глава,
Заплака се и гора и трава,
Заплака се на планини вила,
Стачу јој се сузе у њедарца,
Кано роса низ јелово грање,
Кроз сузе је вила говорила:
‘Крајишници, тужни и невољни,
Данас вам је Трипко погинуо,
Крајини су обломљена крила,
Ко ће ослен чете подизати,
И Крајину бранит од Турака.
Аој, Трипко покојна ти душа!
Ти си данас изгубио главу,
Ал’ си мушки осветљао лице,
За то име погинут ти неће,
Уз гусле ће Срби га пјевати,
Твоју храброст дјеци казивати, 
Славићеш се до судњега данка,
Као Милош и ка сви остали,
Српског рода храбри витезови,
Те дадоше живот за поштење.”

Из збирке Р. Шуковића-Вујачића богослова


Босанска Вила бр. 21 – 22    1905.